U jeku nedavnih Black Lives Matter protesta koji su uzdrmali ceo svet, postavlja se pitanje: koliko zaista cenimo jedan ljudski život?
Iako smo u 2020. na papiru svi jednaki, da li je svet zaista jednak prema svima ili naša realnost zavisi od naše boje kože? Ovo je dilema koju crnci, najčešće u Americi, ali i u evropskim državama, svakodnevno proživljavaju. Odgovor zavisi od toga da li pripadate privilegovanoj grupi ili grupi koja se dugo bori protiv sistematizovane i legalne opresije.
Borba protiv policijske brutalnosti i ukorenjenog sistemskog rasizma traje koliko i ideologija superiornosti i nejednakosti koja ostaje nepromenjena vekovima. Jedina razlika je što danas imamo pametne telefone i društvene mreže, uz pomoć kojih za nekoliko sekundi možemo da podelimo lajv videe ili klipove policijske brutalnosti ili otvorenog rasizma. Realnost je da je sistemski rasizam i dalje u punom jeku, samo na mnogo suptilniji način.
Sistemska opresija je deo svakodnevnice marginalizovanih grupa, u koju spadaju svi sem belih muškaraca. Sve opresije su povezane, te se sistem u kome branimo ili otežavamo pristup obrazovanju, zapošljavanju ili osnovnoj zdravstvenoj nezi, lako vidi kod svih marginalizovanih grupa: afroameričkim, latino, migrantskim ili ženskim.
Sistemski rasizam i njegova moć
Da bismo ušli u duboko ukorenjenu idelogiju bele superiornosti koja i dan-danas vlada svetom, moramo da razgraničimo sveobuhvatni pojam rasizma i sistemskog rasizma. Rasizam kao takav je neprihvatanje jedne rase ljudi jer verujemo da su inferiorniji od nas i ovaj kompleks superiornosti se uglavnom ogleda u individualnim interakcijama. Ipak, rasizam kao kolektivna ideja lako prelazi u sistemski: kada duboko verujemo u svoju superionost, legalno stvaramo sistem koji odlično funkcioniše za nas, ali i marginalizuje određene grupe, te se kompleks bele superiornosti ogleda na ideološkom, institucionom i individualnom nivou.
Upravo zbog toga, protesti za Black Lives Matter zadiru duboko u nejednakost i opresiju koja je u 21. veku prisutna u svakom delu svakodnevnog života: od slobode kretanja, pa sve do zdravstva, obrazovanja i mogućnosti zapošljavanja.
Sistemski rasizam postojao je od kako je otkrivena Amerika i prvi put započeto robovlasnistvo na osnovu boje kože: prvo kroz ropstvo, onda kroz convict leasing, preko zakona Džima Kroua, pa sve do savremenih zakona kojima se održava poredak između belaca i crnaca. Nova era, novi zakoni, ali i dalje masovni odlasci u zatvor, from school to prison pipeline, ili ograničavanje obrazovanja skroz minimalne procente upisa u školu. Na početku, za vreme robovlasništva i početka trans-atlanskog transporta robova, Afrikanci su tretirani kao vlasništvo belaca bez bilo kakvih ljudskih prava ili sloboda. Nije im bilo dozvoljeno da se obrazuju, nauče da čitaju (u retkim slučajevima, bilo im je dozvoljeno da čitaju Bibliju, jer se religija koristila kao jedan od opravdanja i izgovora za robovlasništvo), stupe u brak ili stvore porodicu, poseduju zemlju ili imaju bilo kakvu kontrolu nad svojim telom i životom. Svako kršenje belih zakona je bilo strogo kažnjavano i često je vodilo u smrt, u čijem slučaju su belci bili oštećena strana, te bi im država finansijski nadomestila izgubljenu besplatnu radnu snagu. Iako je robovlasništvo zvanično ukinuto u decembru 1865, opresija se nastavila kroz slične i manje fizički brutalne zakone.
Rupa u zakonu
Jedan od primera je bio upravo i 13. amandman, koji je trebalo da služi kao zvanična klauzula za oslobođenje robova i priznavanje jednakosti. Ipak, belci su i u njemu stvorili rupu u zakonu. Trinaesti amandman je svima sem kriminalcima garantovao slobodu. Belci su u tom periodu masovno hapsili Afroamerikance za najmanje kršenje zakona, i na ovaj način im legalno oduzimali istu slobodu za koju su tvrdili da su im pružili. Ova rupa u zakonu je dozvolila nastavak robovlasništva na mnogo suptilniji način. Jedna od beneficija 13. amandmana je bila i oporavak ekonomije, koja je žestoko patila sredinom 19. veka, jer su Afroamerikanci odbijali da nastave besplatan rad koji je donosio bogatstvo belcima. Kako bi izbegli promenu sistema koji je za belce odlično funkcionisao i nastavili da ne plaćaju radnu snagu, uveli su vrstu prinudnog rada u zatvorima, gde njihov celodnevni rad nije plaćen (convict leasing). Ovo je omogućilo biznisima širom Amerike da opet dobiju mnogobrojnu radnu snagu koju ništa ne moraju da plate. Pored contract leasing, uspostavljeni su i zakoni Džima Kroua, koji su bili tu da održe rasnu segregaciju, uz čuveni slogan „Odvojeni ali jednaki”.
Oni su doveli do još lošijih uslova za Afroamerikance jer su belci zakonski nastavili da održavaju ekonomska, obrazovna i društvena ograničenja. Nije im bilo dozvoljeno da idu u iste škole kao belci, sede pored njih u autobusu, koriste isto kupatilo ili pak stupe u brak sa osobom druge boje kože. Ovi zakoni su bili duboko ukorenjeni upravo u ideologiji da crna rasa nije dovoljno vredna, inteligentna ili sposobna za život. Ovu ideologiju su belci vekovima održavali kroz stereotipe, u kojima su predstavljali Afroamerikance kao životinje sa prenaglašenim fizičkim osobinama. Uglavnom su ove stereotipe koristili za stvaranje straha u narodu, te su svi zakoni segregacije imali još više smisla, jer su služili za „odbranu” od crnačke „agresije” ili „negativnog uticaja na belce”. U ovo vreme, bilo je legalno i linčovati ljude druge boje, jer su „predstavljali opasnost za ljude oko njih“. Iliti, Afroamerikanci su predstavljeni kao kriminalci, a belci su ih za bilo kakvo kršenje zakona slali u zatvor ili ubijali.
Kako su Afroamerikanci masovno slani u zatvor, belci su uspevali da legalno i „demokratski” održe isti poredak. Da bi „obojeni” stekli pravo glasa, prvi uslov je bio da nisu osuđivani. Pored toga, bilo je potrebno da poseduju zemlju, polože test čitanja i imaju dokaz da poseduju dovoljno finansijskih sredstava da uopšte i mogu da glasaju. Ako uzmemo u obzir da su do nekoliko godina pre ovih zakona Afroamerikanci bili robovi, veoma je jasno da nisu uspevali da ispune ni jedan od ovih uslova. Za uslove koji su na prvi pogled izgledali isti za sve, evidentno je da namenski nisu uzeli u obzir klasne i društvene razlike. Na ovaj način, vlast je ostajala ista, a išla je u korist belaca. Ovo je funkcionisalo sve do sredine 20. veka, kada su se Afroamerikanci konačno izborili za više.
Revolucija
Pokretom za građanska prava, Afroamerikanci su konačno priznati kao jednaki 1965. godine, ali je istorija nastavila da se ponavlja. Kao i pre, na papiru su svi imali iste slobode, ali one su nastavile da budu ograničene sistemom koji je radio u korist onih koji su ga stvorili. Ovaj poredak postoji i dan danas, iako je ovaj put još suptilniji, jer naizgled krivi marginalizovane grupe za svoj položaj u društvu. Sve vreme, opresija je kontrolisana od strane onih koji štite zakon, a to je policija. Ovi protesti su, baš kao i za vreme pokreta za građanska prava, skrenuli pažnju na policijsku brutalnost, prebijanje nedužnih građana, hapšenje bez opravdanog razloga i ubijanja pod izgovorom samoodbrane. Dakle, stare zakone Džima Kroua su olako zamenili novim. Kako?
Isti sistem, novo doba
Tako što i dalje masovno sistem šalje Afroamerikance u zatvor i osuđuje ih na duplo duže kazne u odnosu na belce za iste zločine. Ovim putem razdvaja porodice, održava ekonomski poredak i sve veću klasnu razliku (na primer, samohrane majke zarađuju mnogo manje nego porodice koje imaju oba roditelja i stoga, najčešće ostaju deo niže ekonomske klase).
Tako što je sistem i dalje motivisan ekonomskim dobitima koje i dalje iskorišćavaju besplatan rad zatvorenika, a na njemu se bogate kompanije kao što su Victoria’s Secret ili McDonald’s.
Tako što su Afroamerikanci diskrimisani na osnovu imena. Ukoliko njihova imena imaju prizvuk ili naznaku da su crnačka, šanse da ih pozovu na intervju su minimalne. Stoga mnogi Afroamerikanci biraju bela imena (kao što su Kate ili Danielle) da bi sebi povećali šanse da uopšte budu razmotreni za poslovne prilike. Tako što kroz ovakav sistem moraju da prilagođavaju svoju kulturu i identitet, da bi se uklopili u standarde belog društva.
Tako što sistem dozvoljava popunjavanje minimalnog broj mesta u školama u kojima su zakonski obavezni da prime najmanje 10% Afroamerikanaca. Ili pak kada belci bez razmišljanja pozovu policiju kada im se neko čini sumnjiv, ne razmišljajući da taj poziv može da ugrozi nečiji život. Jer sve Karen ovog sveta ne vide dalje od svoje bele privilegije da bez straha vide policiju i nastave svojim poslom. Tako što Afroamerikanci nemaju istu slobodu, jer svaki susret sa policijom može da bude i poslednji. Ili tako što sistem staje na stranu loših policajaca, koji i dalje ubijaju nedužne Afroamerikance jer znaju da će proći nekažnjeno, jer su i sistem i zakon na njihovoj strani.
I kada posle svega toga podvučemo crtu, vrlo jasno vidimo da sistem nije jednak za sve. Dobar je za one koji ga stvaraju, a namenski ruši one koji se bore protiv njega. I zato, jednakost i vrednost života zavisi od boje kože. I zbog toga, Black Lives Matter ostaje aktuelna tema, sve dok crni životi ne postanu jednako bitni kao i svi ostali.
