Generacijske podele danas se koriste sa dubokim predubeđenjima, premalo promišljanja i sa magijskom uverenošću kakvu sam sretala samo kod onih koji veruju u horoskop. Ok boomer i milenijalci su razmaženi je novo device su uredne, a škorpije zle.
Sa druge strane, iz ugla teorija o društvu postoje dve relativno sukobljene strane.
Jedna smatra da su generacije (pa tako i generacijske podele) vrlo opipljive društvene strukture koje dele zajedničko istorijsko iskustvo i određene osobine koje ono uzrokuje. Sličan ovom terminu je i termin kohorte – što je demografski pojam za grupu pojedinaca rođenih tokom iste godine ili određenog višegodišnjeg vremenskog razdoblja – dok je generacija manje određena trenutkom rođenja, a više deljenjem istorijskog iskustva. Prema istraživanjima – slično iskustvo stvara sličnu strukturu opažanja, svesti i sećanja.
Druga strana teoretičara smatra da su generacijske podele proizvod teoretskih (i političkih) struja koje svesno stvaraju teorije o kohezivnim zajednicama baziranim na starosti individua, kako bi se skrenula pažnja analize sa drugih socijalnih, a primarno klasnih podela.
Imajući na umu oba stanovišta, otkrivamo odlike generacija tokom dvadesetog i aktuelnog veka prema demografskim teorijama. Pozabavićemo se i istorijskim događajima koji ih povezuju, te kako je to u vezi sa ekonomskim i klasnim previranjima unutar njihovih epoha – izbegavajući banalne karakterizacije i posmatranje generacija kao monolitnih psiholoških entiteta.
Frontovska generacija, “generacija iz rova”
Generaciji koja deli iskustvo Prvog svetskog rata, širokoj grupi u koje upada širok kohortni raspon, pripisuju se mitovi koji stvaraju sliku o tome da je cela generacija stasala u rovu, iz čega izniču snažna nacionalna osećanja i sklonost građanskom društvu. Ova generacija sebe u zemljama koje su pobedile u ratu vidi kao nekorumpiranu grupu koja zajedništvom nadilazi klasne podele. U zavisnosti od strane koju su zauzimali u ratu, ova uverenja su učvršćavala lojalnost naciji, pa je to u Italiji i Nemačkoj postavljalo dobre temelje za razvoj fašizma, kroz mistificiranje ideje rata, rase i socijaldarvinizma.
Generacija koja je stasala tokom velike depresije
Velika depresija je globalna ekonomska kriza otpočela 1929. godine čije posledice su se odrazile na celokupnu deceniju 1930-ih. Generacija na koju je ovaj period ostavio najviše uticaja je ona rođena od 1912. do 1921, budući da je stasavala u periodu nemaštine tokom tridesetih godina prošlog veka, kada se, primera radi u Americi, pita od jabuka pravila od krekera – zbog nestašice jabuka. Možda se sećate i crtanog filma Negde daleko u zemlji snova snimanog upravo tokom tridesetih, koji fino oslikava siromaštvo epohe.
Region je tokom ove epohe bio u još kompleksnijim socioekonomskim uslovima. Uz veliku depresiju, dešavala su se politička previranja u okviru Kraljevine Jugoslavije, atentat u Marseju, međunacionalni sukobi u zemlji koja ne uspeva da necentralizovano ujedini sve narode koji se nalaze na njenoj teriroriji, korupcionaške afere o kojima smo već pisali. Sa dolaskom tridesetih, posledice globalne ekonomske depresije osećaju se posebno na polju potražnje robe. Privrednici pokušavaju da udruživanjem u kartele preduprede gubitke zbog ekonomske krize, ali kartelskim delovanjem uspevaju da kontrolišu i dižu cene brojnih sirovina, čime dodatno slabe kupovnu moć, uspostavljaju monopol i štete privredi.
Dotadašnja visoka nezaposlenost u tridesetim kulminira novim otpuštanjima, smanjenjima nadnica. Vlada u nemogućnosti da tome stane na kraj pokreće kampanju kojom nastoji da ubedi stanovništvo da je prisustvo stranaca u zemlji prepreka njihovom zapošljavanju.
Novi talas nezaposlenosti dodatno podstiče migracije stanovništva širom zemlje. Ogroman broj ljudi čak dva puta godišnje menja mesto stanovanja zarad pronalaženja bilo kakvog posla, ali i zbog nemogućnosti plaćanja stanova. Zabeleženo je da se javljao i značajan broj onih koji su dolazili u Beograd u potrazi za poslom, bez novca za povratnu kartu, gde su nakon neuspešne potrage za poslom tumarali ulicama. Glavni grad je bio konačna stanica brojnih ljudi sa sela, u nadi da će u velikom gradu imati veće mogućnosti zaposlenja. U ovom periodu zabeležen je i značajan porast broja samoubistava.
O opštem siromaštvu govore i podaci o veoma visokoj smrtnosti novorođenčadi i dece, kao i podaci o gladi stanovništva: krivulja pada kvaliteta ishrane pokazala je da je tokom 1925. godine prosečan stanovnik unosio 1924 kalorija dnevno, dok je do 1930. godine ovaj broj pao na 1108 kalorija na dnevnom nivou.
Pored nezaposlenog visokoobrazovanog stanovništva, i oni zaposleni u Kraljevini bili su izuzetno nisko plaćani. O ovome govori podatak da su lekari, često radili kao šverceri, muzičari ili nešto treće, kako bi, i pored niskih plata, uspevali da obezbede egzistenciju.
U SAD-u je ovaj period, primera radi, obeležen time da je i predsednik Ruzvelt, oko sebe gradio kampanju štednje, pokazujući kako se u Beloj kući jede jednako skromno i minimalistički kao i u domaćinstvima širom zemlje. Zato literatura ove generacije sa druge strane okeana opisuje kao konzervativne, kompulsivno štedljive, okrenute ka stvaranju nasledstva za svoju decu, patriote koji stavljaju rad iznad zadovoljstava, imaju sklonost autoritetima i jak osećaj moralnih obligacija.
Uslovi u našem regionu nisu mogli voditi identičnim rezultatima, uzevši u obzir visok nivo socijalne raslojenosti, političkih neslaganja, korupcije koja se pretvarala u mentalitetski šablon. Generacije stasavale tokom ove ere razvile su visok nivo podozrivosti i nepoverenja prema sistemu, te posmatranja države kao pljačkaškog aparata u okviru koga se mogu naći na prosperitetnoj strani pljačkaša ili gladovati. Ovo je stvorilo dobru osnovu za stvaranje posleratnog birokratskog aparata koji daje visok nivo povlastica onima koji mu pripadaju.
Ratna Generacija
U ovu generaciju demografija ubraja one rođene u periodu od 1922. do 1927. godine, čiji je istorijski formativni trenutak bio Drugi svetski rat. Kako je on zahvatio veliki deo planete, posledice na formaciju generacije ostavio je svuda, ali na različite načine u zavisnosti od toga da li se država našla na strani poraženih ili pobednika. Generalna osobitost koja se pripisuje ovoj generaciji je veća sklonost kolektivizmu nego individualizmu, zbog osećaja zajedništva u odnosu na suprotnu stranu u ratu. Ovoj i generaciji nakon nje pripisuje se da su generacije graditelja, koja je kolektivistički gradila društva i obnavljala svet nakon rata.
Tiha Generacija – Postratna kohorta
Pod ovom generacijom podrazumevaju se rođeni između 1928. i 1945. Ovu generaciju su tokom detinjstva i odrastanja zahvatile i velika depresija i Drugi svetski rat, ali se smatra da ih je tokom adolescencije zahvatio postratni ekonomski bum koji im je otvorio prilike za edukaciju i pronalazak poslova. Ipak, sveprisutne globalne tenzije oko Hladnog rata (prisutne i u regionu) stvarale su dubok osećaj nesigurnosti cele generacije, pa se zbog toga kao najveće vrednosti ove skupine prema demografima, smatraju težnja bezbednosti, porodičnom okruženju i generalno zoni komfora.
Bejbi Bumeri ili Bumeri I
Kada se rat završio, došlo je vreme predahu i većoj slobodi u stvaranju novih generacija. Počevši od 1945. godine nastupa bejbi bum. Iako je ovaj period rapidnog nataliteta trajao do 1965. godine, generacija nazvana Bejbi Bumeri ili Bumeri I obuhvata rođene između 1945. i 1955. godine. Generacija iznikla u ovoj deceniji najviše je zahvaćena prosperitetom nastalim nakon rata i dočekao ju je mnogo bolji život, rast konzumerizma, i mnogo više novca koji se trošio na hranu, odeću i putovanja.
Starost bumeri dočekuju u manje finansijski bezbednim okolnostima, pa je pitanje penzije jedno od briga koje ih muči. U mnogim zemljama je produžen radni staž upravo zbog rastuće populacije koja treba da dobije penziju, dok se u onim sa privatnim penzijskim osiguranjem fokus bumera pomerao na obezbeđivanje penzionog osiguranja. Drugi najveći izdatak ovih generacije je obezbeđivanje visokog obrazovanja svojim potomcima, pa spadaju u generaciju sa najvećim dugom za studentske kredite (plaćajući ih za svoju milenijalsku decu). Za razliku od fokusa generacije iz Velike depresije na stvaranje nasleđa za decu, bejbi bumeri su, prema nekim demografima, veći fokus stavljali na edukaciju dece. Što se tiče konzumacije medija, pripisuje im se da više naginju tradicionalnim medijima, ali po nekim statistikama čak 90% ove generacije koristi Fejsbuk.
Bumeri II ili generacija Džouns
Kada pričamo o bumerima na dnevnoj bazi, uvek se postavljamo kao da pričamo o nekoj povlašćenoj generaciji koja je za razliku od novih generacija kupovala kuće, vikendice i automobile i imala bezbedna radna mesta do kraja života. Navedeno je zapravo potpuno neprimenjivo na celu generaciju bumera, pa tako postoje u demografiji i Bumeri II, rođeni između 1955. i 1965. godine koji su “zakasnili” za bolja vremena, a odrasli na vreme za širenja side.
Bumeri II su se mnogo teže probijali kroz tržište kojim su vladali Bumeri I, sa kolektivizma su zbog toga više prigrlili individualizam i borbu za svoju egzistenciju, a zakasnili su i za sigurne penzije, pa su mnogi od njih zbog promena još uvek u radnom odnosu.
U Srbiji i regionu je ove generacije zadesio rat, inflacija i slom društva u kakvom su odrastali, baš onda kad su osnovali porodice. Mnogi su ostali bez poslova i prilično nesnađeni u novim okolnostima do današnjeg dana.
Generacija X
Pod generacijom X podrazumevaju se oni rođeni između 1965. i 1980. godine. Demografi ih smatraju generacijom novih muzičkih pravaca i generacijom izgubljenom između dve velike kohorte (bumera i milenijalaca). Neki izvori navode da su se tokom devedesetih pripadnici ove skupine definisali kao “nefokusirani dvadesetogodišnjaci”, besciljna generacija, nevoljna da odraste (slično onome što danas kažu za milenijalce, o kojima će biti reči) i generacija serije Prijatelji.
Ovoj generaciji se pripisuje i to da su imali smanjena očekivanja, u kontrastu sa bumerima koji su odrastali verujući da je sve moguće.
U SAD se smatraju i prvom generacijom koja je svedočila povećanju broja razvoda, onom sa najnižim brojem glasača, usled visokog skepticizma prema sistemu – onom koja je odustala od borbe i bez analize društvenih problema. Sa druge strane, opisivali su se i kao samopouzdani i optimistični, i kao generacija odrasla uz MTV.
Period stasavanja ovim generacijama desio se između 1986. i 1996. što daje jasan signal u kakvom društvu su u našem regionu ovi pojedinci postali odrasle osobe – usred rata, ekonomskih slomova, ekspanzije kriminala i sveopšteg beznađa. Ove generacije pokazivale su nizak nivo poverenja prema sistemu, a visok nivo sklonosti da stvari preuzmu “u svoje ruke”, bilo da su to sprovodili kriminalom, švercom, biznisima (ova generacija širom sveta beleži visok broj preduzetnika) ili antisistemskim protestima.
Milenijalci (Gen Y, Echo Boomers)
Ako ste rođeni bilo kad u širokom rasponu od 1981. do 1996. godine – potpadate pod kategoriju milenijalaca. Ovaj termin povezivao se inicijalno sa onima koji su završili srednju školu u rasponu oko 2000. godine, i na kraju se proširio na sve one koji bi se identifikovali sa Generacijom Y, što je drugi naziv ove kohorte.
Kao jedan od oblikujućih događaja ove generacije navodi se svetska finansijska kriza (2007-2008) i njene posledice koje su milenijalce zahvatile baš u periodu otpočinjanja karijera. Uspon interneta i tehnologija navodno se takođe odrazio na njih u formativnom smislu. Milenijalci su najčešće deca Bumera I i II (otud i treći naziv kohorte – Eho Bumeri iz podnaslova) pa se smatra da će do 2030. godine naslediti njihova bogatstva (tamo gde ih ima) i nekretnine. Procenjuje se da će time, primera radi oni postati najbogatija generacija u američkoj istoriji. Ovo nije u potpunosti primenjivo na zemlje poput naše, gde je pred kraj prošlog veka došlo do naglog siromašenja generacije bumera.
Milenijalcima se pripisuje sklonost televiziji, ali i novim medijima, konzumacija društvenih mreža i sklonost mobilnim uređajima.
Smatra se da na nivou potrošnje imaju manju lojalnost brendovima i da zahtevaju vrhunsku korisničku podršku pri kupovini usluga. Spadaju u generaciju sa najvećim procentom visokoobrazovanih pojedinaca, zbog čega su kod njih planiranja porodice i kupovine nekretnina kasnije u odnosu na njihove prethodnike.
U masovnim medijama najzastupljenije su teorije o milenijalcima, od toga da su više okrenuti modi, do toga da su okrenuti altruizmu i ekologiji. Neki tvrde da su skloniji davanju otkaza, ili da zahtevaju posebne uslove na radnim mestima. Prema nekim istraživanjima, tvrdilo se da su milenijalci više okrenuti aktivizmu i altruizmu. Naredna istraživanja pokazivala su da ima premalo ili da uopšte nema dokaza za ovakve tvrdnje, a neka čak i da milenijalci pokazuju manje nivoe empatije od ostalih kohorta. Ista kontradikcija javila se i kod istraživanja na temu preduzetničkog duha, gde im se prvo pripisivala sklonost preduzetništvu, a potom su se pojavila istraživanja koja ukazuju na to da opada broj mladih ljudi koji poseduju biznise.
Česte su analize njihovog ponašanja na radnom mestu, pa se tako često zaključuje kako je njihov rad motivisan nagradama i naknadama. Neka istraživanja kazuju da su skloniji društveno orijentisanom radu, a druga da su skloniji korporacijama. Zbog ovolikih kontadiktornosti, analiza generacije koja je trenutno u poslovnom zaletu i tek utiče na društvo svojim aktivnostima može biti nešto preciznija (ako uvažimo mogućnost preciznog zaključivanja o grupi ljudi samo na osnovu perioda kada su rođeni, slično horoskopu) u daljim vremenskim odrednicama.
Generacija Z / Zilenijalci/ Zumeri
Generacija koja sledi za milenijalcima je ona rođena između 1997. i 2006. godine. Nazivaju ih i post-milenijalcima, zumerima (zoomers) a kao formativni “događaj” imaju ceo proces odrastanja u hiper-povezanom multimedijalnom svetu. Nazivaju ih i novom tihom generacijom, jer takođe odrastaju tokom perioda nakon ekonomske krize i osećaja sveopšte nesigurnosti koji je dodatno pojačan početkom pandemije virusa Covid 19.
Pripisuje im se visoka okrenutost tehnologijama, posebno mobilnim uređajima, a kao potrošači su navodno veoma lojalni brendovima.
Interesantna je statistika koja se odnosi na američke Zilenijalce – navodno su religiozniji od svojih prethodnika. Konkretno, tvrdi se da čak 41% njih odlazi u crkvu, dok je to slučaj sa svega 18% milenijalaca, 21% generacije X i 26% bejbi bumera. Sa druge strane, smatraju se i najtolerantnijom generacijom do sada, posebno kada su u pitanju rodne i seksualne različitosti.
Generacija Alpha
Verovali ili ne, Generacija Z nije poslednja u nizu, i nakon nje dolazi generacija Alfa, čiji najstariji pripadnici imaju već 14 godina. O ovoj generaciji se još uvek ne može demografski značajno zaključivati, ali ih svakako formira odrastanje u hipertehnološkom okruženju, kao i odrastanje u sred pandemije.
Generacijske podele: socijalni i politički konflikti
Generacije se kao nove društvene grupe prepoznaju tokom 18. veka, kada porodica prestaje da bude privredno jedinstvo, a omladina kreće da traga za vrednostima nestaleškog društva. Otac u takvim uslovima kao rodni i starosni autoritet gubi na moći, a nova ekonomska nezavisnost mladih postaje osnov njihovog samoviđenja. U 19. veku javlja se omladinska proleterska kultura, a istovremeno se javlja i buržoaska omladinska kultura.
Socijalni i politički konflikti među generacijama uglavnom se “kuvaju” oko naizgled neravnopravne konzumacije i posedovanja resursa od strane starijih. Tokom četrdesetih godina prošlog veka, starija generacija predstavljana je kao poreski teret mlađima. Tokom pedesetih, stariji su optuživani za zauzimanje kreveta u bolnicama. Danas se bumeri osuđuju za kupovinu i hordovanje nekretnina na uštrb milenijalaca. Optužuju se i da su imali bezbrižnije živote zahvaljujući besplatnom školstvu u njihovo vreme, pristupačnoj kupovini nekretnina, i nekonkuretnom tržištu rada. Tvrdi se da su oni poslednja generacija koju očekuju sigurne i dobre penzije.
Sve ove pretpostavke delom se mogu pripisati ejdžizmu, a delom zatvaranju očiju na bitnije klasne razlike, ali i rodne, nacionalne i druge disparitete.
Osim ovih izvora generacijske podele, postoji i istorijsko stanovište da su mladi pokretači promena i revolucija, kojima teže da ruše gerontološki autoritet oca/popa/ kralja.
Kada je u pitanju obrazovanje, dokazano je da, iako je čak i državno obrazovanje prestalo da bude besplatno u najvećem broju zemalja, postoji mnogo više visokoobrazovanih danas nego u vreme kada su se školovali bumeri. Ipak, na primeru naše zemlje možemo lako zaključiti da diploma ni na koji način ne garantuje zaposlenje niti pomeranje kroz vertikalne strukture društva. Glavni faktor pomeranja kroz hijerarhiju društva, i posedovanje nekretnina i dalje počiva najvećim delom na klasnoj pozadini svake individue – dakle više zavisi od toga u kojoj porodici su se rodili, nego od toga kada su se rodili.
Bogatstvo se najčešće prenosi putem nasleđivanja i daljeg ulaganja u biznis. Pristup pojedinaca zdravstvenom, edukativnom sistemu i mogućnosti kupovine nekretnina najčešće su uslovljene njihovim prethodnim ekonomskim statusom kao i aktuelnom političkom situacijom, a ne datumom rođenja. Uprkos ovim očiglednim činjenicama, generacijske podele se i dalje koriste da maskiraju stvarne nejednakosti u društvu i preusmere konflikte.
