Baš pre neki dan sam se zatekla kod pedijatra, pročitala sam ime i bilo je poznato. Kada sam ušla u ordinaciju, zatekla sam ženu koja je bila moj nutricionista na putu ka oporavku. Ona je bila jedna od osoba koje su mi promenile život.
Nedostatak informacija
Ali vratimo se priči. Gde smo ono stali? Priznanje, ali ne i prihvatanje problema koji sam imala.
S obzirom na to da je izvor informacija o ovim problemima bio jako ograničen, niko od nas – pod time mislim na moju porodicu, prijatelje i mene samu – nije znao kako se ponašati i kome se obratiti… Jedna od prvih stanica nam je bio nutricionista. Iz moje perspektive: noćna mora. Osoba koja mi priča o tome kako moram jesti, kako su Masti hrana za mozak. Kao da je juče bilo sećam se saveta: tri glavna obroka i minimum dve užine. Da, zvuči tako normalno, ali tada su mi se kroz glavu vrtele samo brojke kalorija i ona iracionalna misao ugojiću se. Ok, tri obroka, ali meni to nije bilo dovoljno, koliki oni treba da budu, šta da jedem, koliko grama tačno. Onda i te užine, šta one mogu biti? Naizgled banalna stvar meni je stvorila gomilu misli, pitanja i strahova u glavi.
Činilo se da su se svi urotili protiv mene, da žele da se ugojim. Nisam mogla da prihvatim da je plan ishrane značio put ka ozdravljenju, a da je u tom trenutku hrana bila moj lek.
Pakleni plan ishrane
Postala sam rob plana ishrane: imala sam stroga ograničenja koliko čega smem pojesti, popiti. Kada je pisalo 100g belog mesa, ja sam stajala pored mame koja ga je sekla i kada bi bilo 110g, morala je skinuti taj strašan višak od 10g. Sada mi je smešno, ali tada sam zbog tih mizernih 10g doživljavala napade panike. Znate li koliko pomfrita sam jela? Slovom i brojkom – to je bilo 10 komada i ni jedan više.
Uz sva ta moja ograničenja, ova promena u ishrani urodila je plodom, dobila sam 0,5kg za nedelju dana. U poređenju sa onim kad nisam jela skoro ništa, ovo je bilo dobro. Nutricionistkinja, uplašena za stanje mog organizma, povećala je malo obim obroka, kako bi ubrzala proces oporavka i kako srce ne bi počelo da otkazuje.
Idemo opet kroz tih strašnih 5 obroka. Ja sam bila i dalje u otporu, stisnuta i nisam shvatala da sam u poziciji da smem da jedem baš sve, da ne postoje ograničenja, jer nisam na dijeti. Koliko bi samo ljudi uživalo u toj poziciji: slatkiši, meso, ukusno testo… Umesto toga, tražila sam crno na belo koliko tačno peciva treba da unesem za doručak. Koliko sutlijaša za užinu. Koliko mesa za ručak – i to u gram. Tako je izgledao svaki minut u tom periodu, preokupacija hranom.
Imala sam veliku podršku porodice i prijatelja, koji nisu mogli razumeti ništa od onog što me plaši, ali su se trudili jer nisu želeli da me izgube. Nisam to shvatala, u trenucima se činilo kao da su se urotili protiv mene, da hoće da ja opet budem debela.
Kako je to sve izgledalo?
Ujutro sam jela dva parčeta hleba, jedan sa kremom, drugi sendvič. Sestra mi je spremala, a ja sam joj stajala za vratom, da slučajno ne napravi više. Uz kuknjavu bih pojela, a onda bi usledilo pola sata ponavljanja pitanja: A jesam li mnogo pojela? A hoću li se udebljati? A hoće li biti sve OK? Ili drugi scenario, odsutan pogled i suze. Preživesmo doručak, kad ono vreme za užinu! Idemo da kupimo nešto na čemu piše tačna gramaža, kalorijska vrednost i onda koncentracija, ritual, zalogaj po zalogaj ispunjen gorčinom.
Posle ovoga je sledio ručak. Posebne pripreme, vadi se vaga, mama seče meso, ja posmatram, stavlja na vagu, moralo je biti tačno koliko je bio dogovor ili bi usledila histerija. Pratim proces pripreme, ko zna, možda će neko slučajno ubaciti komadić maslaca ili pavlake da bude ukusnije, a to ne bi smeo. Da me pitate zašto, sada vam ne bih mogla objasniti, ali tada je imalo smisla.
Razmišljam koliko sam samo vremena i snage izdvajala na sve to, koliko sam momenata propustila preokupirana ovakvim razmišljanjem. Koliko sam svega toga i drugima oduzela. Ali sve je bilo usmereno na proces oporavka.
Trud koji su ljudi oko mene, a i ja sama uložila isplatio se. Vaga je počela da pokazuje rezultate, za razliku od onog pre par meseci, brojka se povećavala. Svi su bili ponosni, ali se u pozadini ponovo javljala anoreksija. Strah je postao prejak i ja sam počela da smišljam načine kako bih izbegla obrok, a da niko ne vidi, kako da misle da sam dobila na kilaži.
Još nisam bila svesna svog stanja i opasnosti u koju sam se dovodila. Još uvek sam bila jedno sa anoreksijom.
