Socijalna prava su sastavni deo ljudskih prava. Socijalna prava uključuju prava na adekvatni životni standard, adekvatno stanovanje i hranu; pravo na dostizanje najvišeg mogućeg zdravstvenog standarda; prava na obrazovanje i socijalno osiguranje. Kao takva, socijalna prava počivaju na vrednostima uvaženim od strane svih članova čovečanstva: dostojanstva, pravde i jednakosti.
Osim trenutne situacije prouzrokovane pandemijom COVID-19, stanje u ovoj oblasti treba posmatrati sveobuhvatno, imajući u vidu istoriju naše države (ratovi, period tranzicije).
Nezaposlenost žena u porastu u odnosu na nezaposlenost muškaraca
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u okviru aktivnog stanovništva zaposlenih žena ima 32% dok muškaraca ima 49,3%. Rezultati istraživanja sprovedenog od strane Beogradskog centra za ljudska prava, pokazali su da, kada je u pitanju ekonomski položaj žena, prisutna je feminizacija siromaštva, što znači da se ispod linije siromaštva nalazi 52,1% žena i 47,9% muškaraca.
Poteškoće u zapošljavanju najčešće imaju majke sa decom i žene starije od 40 godina. Čak i kada uspeju da se zaposle, zbog svoje teške ekonomske situacije, žene su prinuđene da prihvate slabije plaćene poslove. Pored pristajanja na nižu zaradu, mnoge žene rade bez ugovora o radu, plaćenog radnog staža i doprinosa za penzijsko, socijalno i zdravstveno osiguranje, kao i prava na odsustvo na radu, plaćen godišnji odmor i bez zaštite na radu.
Takođe, žene su podložnije diskriminaciji pri zapošljavanju. U Srbiji postoji takozvani efekat staklenog plafona, prema kojem su žene svesne mogućnosti za napredovanje, ali su od toga odvojene naizgled nevidljivom barijerom. Termin efekat staklenog plafona u upotrebi je od ‘80-ih godina. Odnosi se na situacije u kojima je napredovanje u organizaciji onemogućeno uprkos postojećim kvalifikacijama zaposlenog zbog diskriminacije (najčešće na osnovu pola, ali i rase, invaliditeta, itd). Usled toga su žene mnogo manje zastupljene na višim rukovodećim pozicijama, a žena poslodavaca je manje.
Ekonomski položaj žena određuje i činjenica da je znatno više žena radnica nego žena poslodavaca. Najmanje je dva puta više muškaraca poslodavaca nego žena poslodavaca (Republički zavod za statistiku, Žene i muškarci u Srbiji, Beograd, 2008). Takođe, uloga žene u politici često je marginalizovana.
Antidiskriminaciono zakonodavstvo
Da bi razvila i poboljšala antidiskriminaciono zakonodavstvo, Srbija je potpisala i ratifikovala gotovo sve relevantne međunarodne dokumente Ujedinjenih nacija (npr. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama…) i Saveta Evrope (npr. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Protokol br.12, Evropska socijalna povelja).
U nacionalnom zakonodavstvu, Ustav Republike Srbije (čl. 18 – 26) potvrđuje da su ljudska prava od najveće važnosti i zabranjuje ropstvo, položaj sličan ropstvu, prisilni rad i diskriminaciju. Diskriminacija pri zapošljavanju u Srbiji zabranjena je brojnim zakonima, uključujući i Zakon o radu, Zakon o ravnopravnosti polova i Zakon o zabrani diskriminacije u Republici Srbiji.
U nastavku sledi pregled najvažnijih odredaba Zakona o radu u vezi sa diskrimicijom.
Član 18
Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, materinski status, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.
Član 19
Neposredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, jeste svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji.
Posredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica – lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. ovog zakona.
Član 20
Dalje, ovaj zakon zabranjuje diskriminaciju u odnosu na:
1. Uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za određeni posao
2. Uslove rada i sva prava iz radnog odnosa
3. Obrazovanje, obuku i usavršavanje
4. Napredovanje na poslu
5. Otkaz ugovora o radu
Član 21
Takođe, zabranjen je svaki vid uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja.
Uznemiravanje, u smislu ovog zakona, jeste svako neželjeno ponašanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
Seksualno uznemiravanje, u smislu ovog zakona, jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.
Član 22
Ne smatra se diskriminacijom pravljenje razlike, isključenje ili davanje prvenstva u odnosu na određeni posao kada je priroda posla takva ili se posao obavlja u takvim uslovima da karakteristike povezane sa nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona predstavljaju stvarni i odlučujući uslov obavljanja posla, i da je svrha koja se time želi postići opravdana.
Odredbe zakona, opšteg akta i ugovora o radu koje se odnose na posebnu zaštitu i pomoć određenim kategorijama zaposlenih, a posebno one o zaštiti osoba sa invaliditetom, žena za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta, posebne nege deteta, kao i odredbe koje se odnose na posebna prava roditelja, usvojitelja, staratelja i hranitelja – ne smatraju se diskriminacijom.
Član 23
U slučajevima diskriminacije u smislu odredaba čl. 18-21. ovog zakona lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, može da pokrene pred nadležnim sudom postupak za naknadu štete od poslodavca, u skladu sa zakonom.
Drugi važni nacionalni zakoni koji regulišu ovu materiju su: Krivični Zakonik Republike Srbije, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o penzijskom i Invalidskom osiguranju i Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Iako je pravni okvir sveobuhvatan, Srbiji još uvek nedostaje adekvatna primena zakona da bi se sprečili, ali i adekvatno rešili slučajevi diskriminacije pri zapošljavanju na radu i u vezi sa radom.
Dostojanstveni rad
Neophodno je da svako od nas poznaje ključne termine koji su važni za razumevanje koncepta dostojanstvenog rada, da bi mogao da deluje na odgovorajući način, ukoliko dođe do povrede prava iz radnog odnosa.
Socijalna prava su često nedostupna određenim grupama ljudi u uobičajenim životnim uslovima. Okvir primene u ostvarivanju ovih prava za osetljive grupe postaje teži u situaciji kao što je ona koju trenutno doživljava ceo svet. Ako se ne pristupi pravilnom rešavanju, kriza koja je nastala usled pandemije COVID-19, može dodatno povećati nejednakost, socijalnu isključenost iz društva, diskriminaciju i globalnu nezaposlenost određenih društvenih grupa. Neophodno je obezbediti određeni nivo stabilnosti kako bi se ljudima pomoglo da se prilagode promenama koje je donela ova pandemija.
Prema istraživanju Fondacije Centra za Demokratiju, najviše žena radi u sektoru usluga (68,6% ukupno zaposlenih žena), a znatno manje u industriji i građevinarstu (19,9%) i poljoprivredi (11,5%). U sektorima zdravstva i socijalne zaštite žene čine 75% od ukupno zaposlenih u ovom sektoru. Žene čine i većinu u zanimanjima nižeg statusa (61%) za koja su karakteristični loši uslovi rada i niske zarade, pri čemu su najzastupljenije među prodavcima(69%), kao i među čistačima i pomoćnim osobljem (83%).
U vanrednoj situaciji žene su bile izložene brojnim otežavajućim okolnostima pri radu počevši najpre od njihove bezbednosti i zdravlja, zatim raspodele radnog vremena i prekovremenog rada, kao i (ne)mogućnosti korišćenja godišnjeg odmora.
Pored prilagođavanja nastalim okolnostima u oblasti rada, dodatan izazov je predstavljao i porodični život. Roditelji (pogotovo samohrani) morali su da usklade svoje poslovne obaveze sa čuvanjem i školovanjem dece od kuće. Takođe, ograničenje kretanja doprinelo je porastu nasilja u porodici.
Primer dobre prakse predstavlja projekat Udruženja poslovnih žena Srbije, pod nazivom Podrška ranjivim grupama žena za uključivanje u tržište rada u kontekstu posledica izazvanih pandemijom COVID-19. Cilj projekta je bio poboljšanje položaja u oblasti zapošljavanja samohranih majki, žena preko 45 godina starosti i Romkinja, u opštinama Pirot i Beograd, koje su pretrpele posledice izazvane pandemijom. Finansiran je od strane Fondacije za otvoreno društvo, a krajem decembra prošle godine, kao deo finalne faze projekta održan je i okrugli sto.
Jednakost proklamovana u pravnim aktima i primena ovih principa u svakodnevnim životnim situacijama često nisu u skladu. Imajući to na umu, promene su neophodne u okviru preduzeća, uz podršku vlasti i nevladinih organizacija, kako bi žene – pogotovo iz ranjivih grupa, ostvarile svoja osnovna ljudska prava.
