Treći i poslednji tekst u serijalu Žrtva nije kriva – u prvom tekstu smo se bavili načinom na koji mediji izveštavaju o nasilju nad ženama i komentarima koje ljudi ostavljaju ispod tih vesti, dok su tema drugog bili uzroci i posledice senzacionalističkog i tabloidnog izveštavanja o nasilju nad ženama.
Žrtve medija i javnosti
Pop pevačica Ksenija Pajčin ubijena je dva puta – prvi put, 16. marta 2010. godine, od strane partnera kojeg je pustila u svoj stan, onog kog policija nije privela dva dana pre ubistva, kada je u isti provalio. Drugi put od strane medija i javnosti. Na portalima, na naslovnim stranama i stranicama žute štampe i pojedinim privatnim televizijama smenjivali su se medijski sadržaji i sagovornici/ce. Činilo se kao da se takmiče ko će da napiše odvratniji naslov i objavi što senzacionalističkiji tekst, pun nebitnih informacija, kako bi privukli čitaoce, poput „Horoskop nagovestio tragediju”, „Strast do smrti”, „Tukli su se i voleli”, „Tragičan kraj velike ljubavi” ili „Ksenija ubijena zbog SMS”.
Medijsko lešinarenje svelo se na jedno – „veliku ljubav”, odnosno priču o „srpskoj verziji Romea i Julije”, jer je ubica Ksenije Pajčin, nakon što je njoj oduzeo život, presudio sebi iz istog vatrenog oružja za koje nije imao dozvolu. Tabloidi su tada između ostalog nekoliko puta, intervjuisali oca ubice, koristeći očevo stanje šoka i time prekršili Kodeks novinara Srbije. On je govorio negativno o Pajčin, a mediji su na naslovnim stranama preneli, citirajući ga, da je njegov „sin postupio časno”.
Mediji tada kao da su zaboravili da je u pitanju zločin, da je ubijena tridesetdvogodišnja devojka – koja iza sebe ima karijeru dugu preko 10 godina, plesnu školu ili ulogu u seriji, kratku manekensku karijeru u Milanu ili voditeljsku u „Maksoviziji“ – izveštavanje o biografiji Ksenije Pajčin svelo samo na njen ljubavni život. Nastavili su da izveštavaju o njoj onako kako su izveštavali još dok je devedesetih činila prve korake na javnoj sceni u Beat street-u i grupi Duck i kasnije tokom cele solo karijere. Pajčin je često isticala da joj takav način izveštavanja smeta i tražila da priče o njoj „ne izlaze u određenim časopisima”. U ovom slučaju, kao i u drugim, nije bilo ništa romantično. Femicidi se ne dešavaju iz ljubav, a ubistvo ne treba relativizovati.
Savetovalište za brak i porodicu Centra za socijalni rad Beograda je zbog izjednačavanja odgovornosti, odnosno opravdavanja zločina u medijima, izdalo saopštenje u kojem je skrenulo pažnju na to da institucije nisu reagovale na prijavljivanje nasilja Ksenije Pajčin. Medijima je postavljeno je pitanje zašto se ne bave tom činjenicom, nego iznose nebitne informacije u vezi sa ovim slučajem.
Martovski medijski linč prekinut je kada se 24 ženskih nevladinih organizacija i novinarskih udruženja oglasilo tražeći da se prestane sa sramnim izveštavanjem. No ipak… Medijski linč je možda zaustavljen, ali je ovo bila jedna od glavnih tema medija te godine. Kolika je zainteresovanost javnosti bila da sazna sve o ovom događaju govori činjenica da je kada je vest objavljena, nekoliko medijskih portala bilo oboreno, među kojima je i sajt RTS-a na kojem je tada ostavljen rekordan broj komentara. Neprofesionalno izveštavanje o smrti Ksenije Pajčin se nastavilo do danas. Poslednji u nizu primera je emisija „Prvi red” na K1 televiziji, posvećena 14. godišnjici ubistva pop pevačice, koja je najavljena rečima „fatalna ljubavi i zločin iz strasti”, a u kojoj dvoje novinara govori o „velikoj ljubavi”.
Novinarka Jovana Gligorijević je u martu 2010. godine u nedeljniku Vreme objavila tekst „O tragediji, medijima i čitaocima”, koji se odnosio upravo na izveštavanje medija i komentare javnosti u vezi sa ubistvom Ksenije Pajčin. Tada je prvi put stala u odbranu žrtava femicida. Nakon što je dve godine kasnije, tabloid Press objavio vest da je maloletna učenica u vezi sa svojim profesorom, Gligorijević je počela da se bavi temom nasilja nad ženama ozbiljnije i za Vreme napisala komentar „Zašto one nisu naša deca?”.
Gligorijević kaže da u ova dva slučaja nije bilo samo reči o načinu izveštavanja medija, već i o većinskom stavu društva.
„Kada je Ksenija Pajčin ubijena, nama nije bio poznat termin „idealna žrtva” iako on danas postoji u društvenim naukama i akademskim radovima. „Idealna žrtva” je bezgrešna, idealizovana žena, apsolutno dobra, tiha, nenametljiva, kojoj neki zlikovac naudi. Takva žena ne postoji u realnosti, nikad nije postojala i neće postojati. Dakle, ja tada nisam znala za pojam „idealna žrtva”, ali sećam se da sam bila isprovocirana napadima na mrtvu Kseniju i svim užasnim stvarima koje su o njoj rečene i napisane. Iako pripadam generaciji koja je odrastala dok je ona bila slavna, nikad nisam imala neko posebno interesovanje za njen rad, lik i delo. Kažem to da bih naglasila da je meni tada samo bilo jasno da je jedna žena ubijena, da se njen ubica ubio, da je on doneo odluku da prekine i svoj i njen život, a onda je nekako ona ispala kriva za to, jer nije bila apsolutna svetica”, objašnjava Gligorijević.
Da se u septembru 2010. godine nije dogodila Parada ponosa i da nije bilo fraze „naša deca” koja se odnosila na huligane koji su polupali Beograd, Gligorijević ne zna da li bi se 2012. godine odlučila da tekstu o slučaju obljube petnaestogodišnje devojčice da naslov „Zašto one nisu naša deca?”.
„Dakle, u jednoj srednjoj školi dogodio se skandal jer je profesor od 30 i kusur godina bio u „vezi” sa petnaestogodišnjom učenicom. Komentari su bili: „Neće ker dok kuja ne zamaše repom”. Pa čekajte sad, oni kriminalci, svi punoletni, koji mahnito lupaju Beograd, pale džamije, oni su sirota deca, a ova devojčica od 15 godina nije. Dakle, imamo ozbiljan problem, kao društvo, u tome kako tretiramo dečake i devojčice. Sad kad pogledam koliko su godina imali pohapšeni huligani, ispada da je sirotog mladića od 30 i kusur zavela žena od 15 godina. To nije normalno, to je društvena patologija”, kaže Gligorijević.
Ona dodaje da ipak vidi napredak, jer kada bi danas tako nešto bilo objavljeno ispred redakcije bi se okupilo minimum 100 žena i medij bi se izvinjavao „kao bela lala”. Gligorijević takođe misli da bi novinarke te redakcije nakon toga dale otkaze. „Stvari se ipak menjaju na bolje”, smatra sagovornica.
„Preživela osnažuje”
Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP) pozvao nekoliko novinarki koje su se bavile ovom temom „vodeći računa o najboljem interesu žena”, te je tako nastala grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama”, kaže Gligorijević.
Iz ove grupe proistekle su Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama koje su, kako Gligorijević ističe, nastale „kao proizvod našeg učenja od organizacija koje rade direktno sa ženama koje su preživele partnersko, porodično i seksualno nasilje, pre svega od Autonomnog ženskog centra”.
„U radu na njima oslonile smo se na Kodeks novinara Srbije i preporuke Dart Centra Univerziteta Kolumbija, koji je u to vreme jedini imao materijale o konceptu takozvanog trauma-informisanog novinarstva. Reč je o novinarstvu koje poznaje prirodu traume (koliko je to moguće, jer je trauma jedan okean kojem ne znaš gde je obala), i koje se usmerava na isceljenje, a ne na retraumatizaciju onih koji su prošli kroz traumatična iskustva”, dodaje Gligorijević.
„Novinarke protiv nasilja prema ženama” u svojim Smernicama preporučuju da se koristi termin preživela, a ne žrtva nasilja. Gligorjević objašnjava da je u redu koristiti termin žrtva ako žena nije preživela, ali da ženama koje su izašle iz nasilja taj termin smeta i da ih „stavlja u pasivan položaj, kao da su nemoćne, a nisu”.
„Preživela osnažuje. Ne možeš ženi koja živi u nasilju ili ga je već preživela reći da je slaba i nemoćna, ona je zapravo neverovatno snažna: ona svakog dana doživljava i preživljava nasilje, sakriva ga i van kuće se pravi da je sve u redu. Nenormalna snaga je za to potrebna.”
Svetle tačke izveštavanja
Jovani Gligorijević su 2021. godine pet žena poverile svoje iskustvo o seksualnom nasilju koje su doživele u Istraživačkoj stanici Petnica u periodu od 2003. do 2014. godine. Poverenje koje su joj dale je za nju nemerljivo, „jer su one mesecima vagale kojoj novinarki da povere priču” i na kraju izabrale nju.
„Ali ne samo zbog toga, nego i zato što nema veće odgovornosti za novinara od one kada ti neko ukaže poverenje da ti budeš platforma preko koje će se čuti njihov glas”, kaže Gligorijević i dodaje da bi bio potreban poseban intervju samo o radu na toj priči, „o tome kako je ona bila test za mene da li sam postigla ono što propovedam, o tome kako od nekih novinarskih principa moramo da odustanemo i kontrolu nad pričom prepustimo ženama čija je to priča, o njihovoj, pa i mojoj bojazni da će zlonamerni to protumačiti kao neki tobože politički napad na Petnicu”, priča sagovornica.
Iz ispovesti ovih snažnih žena nastao tekst „Seksualno nasilje u Istraživačkoj stanici Petnica: Zavera ćutanja koja je dugo trajala”, za koji je 2022. godine Gligorijević dobila drugu nagradu na konkursu za istraživačko novinarstvo Evropske unije, kao i godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo „Dejan Anastasijević” koju dodeljuje Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS). Takođe, za isti tekst Gligorijević je nagrađena i u kategoriji štampanih medija na konkursu za etičko izveštavanje medija o rodno zasnovanom nasilju, koji je organizovao Institut za javno zdravlje Vojvodine u saradnji sa Programskim odborom Festivala mentalnog zdravlja.
Iako medijima nedostaje edukativna uloga kada se izveštava o nasilju nad ženama, Gligorijević ističe da je ona prisutna na javnom servisu jer ovu temu pokrivaju koleginice koje dobro rade svoj posao i sa kojima vrši edukaciju drugih novinara i novinarki. Novinarke RTS-a proizvele neke od najboljih sadržaja u vezi sa ovom temom, poput dokumentarnog filma „Žrtva ima žensko lice” Ane Manojlović, emitovanog u okviru emisije „Oko magazin” 2016. godine.
Kada su u pitanju drugi pozitivni primeri, Gligorijević naglašava da će se ogrešiti ako počne da nabraja i izostavi nekog, te dodaje da se, kada se govori o temi nasilja na ženama, uvek priča o lošim primerima i da joj je zbog toga žao jer ima dosta dobrih primera medijskog izveštavanja.
„Pomenula sam Anu Manojlović. Sve što radi i piše Ivana Mastilović Jasnić, Dejana Cvetković, Dragana Prica, Tamara Srijemac… Ovo su novinarke koje su se hvatale u koštac sa ozbiljnim pričama o seksualnom nasilju ili nasilju u porodilištima. Istraživanje Anđele Milivojević o Telegram grupama i osvetničkoj pornografiji, CINS-ova analiza sudskih presuda za ubistva žena… Način na koji je Tamara Urošević sa N1 reagovala u programu uživo kad je shvatila da pored nje na protestu protiv akušerskog nasilja stoji žena koja je izgubila bebu zbog lekarske greške… I izvinjavam se svima koje sam zaboravila, jer zaista dobrih sadržaja ima jako mnogo”, kaže Gligorijević.
Članica Autonomnog ženskog centra (AŽC) i novinarka Sanja Pavlović navodi da je u poslednjih nekoliko godina bilo dosta pozitivnih primera etičkog medijskog izveštavanja. Kao jedan od razloga za to navodi postojanje grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama” koja je doprinela tome da se novinarke udružuju, razmenjuju znanje, informacije, iskustva i da se konsultuju kako mogu da priđu određenom problem, odnosno kako da izveštavaju o određenoj temi i kako da na najbolji način predstave priču.
„Kad imate jednu zajednicu koja se zaista bavi tom temom i ta tema joj je važna, ona nije nešto što im je onako usputno, nego zaista žele da znaju nešto o tome, onda u stvari dobijate neke dobre tekstove”, kaže Pavlović.
Ona dodaje da je poslednjih godina bilo nekoliko ispovesti žena koje su preživele seksualno nasilje, te da su to „primeri koji nam pokazuju da čak i kada se piše o nekom konkretnom slučaju, to može da se uradi na vrlo etički način i tako da se zaštiti i privatnost i da se zaštiti i dostojanstvo i da se nekako jasno kaže na kome je odgovornost za nasilje”.
Slučaj Ksenije Pajčin bio je prvi slučaj kada je 24 nevladinih ogranizacija za ženska i ljudska prava, kao i Udruženje novinara Srbije (UNS) i NUNS, reagovalo tražeći da se prekine medijski linč i sramno izveštavanje o njenoj smrti. Kasnije su takvi apeli postajali sve češći, a i sama Jovana Gligorijević, kada se dogodi slučaj nasilja, apeluje na društvenim mrežama, šalje otvorena pisma, da mediji vode računa o tome kako izveštavaju. Kao pozitivnu promenu ona vidi to što brojeve SOS telefona koje mogu da kontaktiraju osobe koje trpe nasilje postali sastavni deo medijskih sadržaja, i da je to najveći uspeh.
Kako izveštavati
Gligorijević naglašava da se ženi koja živi nasilje ili ga je preživela nikad ne prilazi prvi, a ukoliko ona priđe novinaru/ki važno je da se ustanovi zašto to radi i da li možemo da joj pomognemo. Dodaje i da žene smatraju da će samim izlaskom u medije „njihov zlostavljač biti kažnjen, a mi znamo da pravosuđe ne funkcioniše tako”.
„Ne umem da kažem kako se stiče i gradi poverenje, prosto, to zavisi od načina ophođenja, aktivnog slušanja žene. Po mom iskustvu, 99 odsto žena mi se javi jer ne zna koja institucija može da joj pomogne. Kad ih uputim, odluče da ne idu u javnost, a ja odahnem, jer izlazak u javnost nije uvek u njihovom najboljem interesu”, kaže sagovornica.
Jovana Gligorijević putem grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama” stalno sprovodi obuke u redakcijama o načinu izveštavanja o ovoj temi, među kojima su bile i radionice koje su radile u redakcijama tabloida. Dodaje da je imala prilike da se sretne sa novinarkama koje ne žele da rade neetički, da neke od njih uspeju da se izbore sa urednicima/kama, ali i da ima i onih koje promene redakciju jer ne žele da izveštavaju neprofesionalno o ovoj temi i da krše Kodeks novinara Srbije.
„To su ozbiljne, finansijski moćne mašinerije, koje ozbiljno testiraju sadržaje i mere na šta se najviše klikće i kako samo mala promena u naslovu može da donese ili odnese još klikova. Dakle, motivacija je finansijska, publika je psihološki dobro izučena i to je jedna nimalo naivna, dobro razrađena igra u kojoj, kao u kockarnici, „kuća uvek dobija”, čak i kad novinar sve uradi kako treba“, kaže ona i dodaje da urednik/ca često promeni naslov kako bi on bio privlačniji publici i kako bi što više ljudi ušlo u tekst.
Kao važnu stvar prilikom izveštavanja o temi nasilja nad ženama Gligorijević ističe da priču treba ispratiti do kraja „da bi žene koje žive u nasilju dobile poruku da je pravda dostižna, onda kada je to slučaj, ali i da bi znale šta ih čeka ako se upuste u prijavljivanje”.
„Mislim da je izveštavanje sa suđenja Miroslavu Aleksiću korisno jer žene imaju priliku da saznaju šta ih čeka i donesu potpuno informisanu odluku da li žele da se upuste u to ili ne. A legitimno je i da odluče da ne prijave i niko nema pravo da im to zameri. Naježim se kad čujem „dužna je da prijavi jer tako spašava neke buduće žrtve”. Nije ona nikom ništa dužna, osim samoj sebi da isceli i vodi ispunjen život, ne možemo taj teret spašavanja drugih da stavljamo na teret žrtvama koje već vuku mnogo na sopstvenim plećima.”
Pored toga dodaje da u izveštavanju fali više sadržaja „o samom fenomenu nasilja, o dinamici odnosa između nasilnika i žrtve, o tome da nasilnici nisu nikakve psihopate i manijaci, o opasnostima vatrenog oružja, o policijskim i pravnim procedurama”.
Sanja Pavlović, koja je takođe deo grupe „Novinarke protiv nasilja prema ženama”, kaže da su one više godina radile detaljnu analizu medijskog izveštavanja o nasilju nad ženama, te da je u okviru AŽC i same Grupe sa koleginicama uvidela da medijima u Srbiji fali edukativnog sadržaja o nasilju.
„Mediji najčešće izveštavaju samo o situacijama konkretnog slučaja kada se nešto desi, posebno kada je reč, na primer, o javnim ličnostima ili kada je reč o ubistvu, i uglavnom taj sadržaj ostane na tome”, te da su mnogo ređi sadržaji koji ovom problemu pristupaju iz informativno-edukativnog ugla, „da objasne šta je nasilje, kako da se prepozna, šta može da se uradi ukoliko je neko žrtva nasilje ili ukoliko svedoči nasilju u svojoj okolini, kome žene mogu da se obrate, koje su sankcije za nasilnike i tako dalje”, kaže Pavlović.
Psihološkinja Ana Mirković ističe i da se u medijima malo govori o različitim vidovima nasilja, da kada se dese fizičko ili seksualno nasilje „mi nekako prenebregnemo činjenicu da je to i emocionalno nasilje”.
„Dešava se i finansijsko nasilje. Žene u porodici vrlo često nemaju dovoljno finansijskih sredstava koja im garantuju neku dozu slobode i onda su zavisne od svog partnera. To ih onda stavlja u neravnopravnu poziciju u porodici, te tako postaju žrtve ekonomskog nasilja“, kaže sagovornica.
Naglašava i da je jako važno da se govori o svim vidovima nasilja, kao i da se žrtve ni u jednoj situaciji ne osuđuju.
Koleginice i kolege Jovana Gligorijević savetuje da, ako žele da se bave ovom oblašću, moraju da se čuvaju da ih ne preplavi tuđa trauma. „Zato, bez posebne obuke, ne ulazite u ovo. Takođe, upoznajte dobro sebe. Ako niste dovoljno osetljivi nanećete štetu onima o kojima pišete. Ako ste preosetljivi, oštetićete sebe”, zaključuje.
Nisi sama, prijavi nasilje!
AŽC je zajedno sa organizacijama članica Mreže Žene protiv nasilja 2017. godine prvi put uputio predlog Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije da uspostavi Nadzorno telo za praćenje femicida. Ono do danas nije formirano. O tome da li postoje naznake da ćemo ga uskoro dobiti, ili ćemo slučajeve femicida i dalje da pratimo i brojimo iz medijskog izveštavanja, Sanja Pavlović kaže da je ovo pitanje za institucije.
„Stvarno se trudimo da tako nešto zaživi. Postoje primeri u svetu gde takva tela postoje. Nama je cilj da to bude multisektorsko telo, u smislu da zaista analizira svaki slučaj, ne samo da popisuje ubijene žene, to sad ovako ružno i rogobatno zvuči, već da obezbedi dubinsku analizu kako je došlo do svakog od tih ubistava, gde je ko pogrešio, da li je ili nije nasilje prijavljivano, ako jeste šta su uradile institucije. Dakle, da nam svi ti slučajevi služe za nauk šta u budućnosti treba da promenimo, kako bismo sprečili femicid”, kaže sagovornica.
Za sada nema nikakvih naznaka da će se ovo telo oformiti, ističe, dodajući da su prošle godine, nakon ubistva žene iz Pirota, koja je devet puta pre nego što je ubijena prijavljivala nasilje, uputile još jedan apel.
„Neke mere protiv tog nasilnika jesu izrečene, ali očigledno nisu bile adekvatne čim je on bio na slobodi i u mogućnosti da je ubije. Tako da smo i tada tražile da se organizuje neki vid javnog slušanja u Narodnoj skupštini o tom slučaju, a to se nažalost nije desilo. Tako da nisam optimistična da će se uskoro desiti, ali radićemo na tome”, kaže Pavlović.
Nacionalni dan sećanja na žene žrtve nasilja obeležava se 18. maja, dok se Međunarodni dan protiv nasilja nad ženama obeležava 25. novembra – kada otpočinje i kampanja „16 dana aktivizma“. Tih dana, pored pozivanja na odgovornost i rad institucija, skreće se pažnja i na način medijskog izveštavanja o ovoj temi.
Nasilje nad ženama ne predstavlja lični problem, već problem celog društva. Ono nije izolovan slučaj i treba ga prijaviti. Žrtve nasilje mogu kontaktirati policiju (telefonom na broj 192) ili neku od ustanova i ogranizacija koje pružaju pomoć.
„Poslednjih 30 godina ključna stvar koju radimo jeste pružanje psihosocijalne i pravne podrške za žene u situaciji nasilja. Pored tih direktnih usluga, takođe, sprovodimo i razne edukativne, preventivne, zagovaračke programe, a sve u cilju da i zakonodavni okvir i društveni odnos prema nasilju nad ženama bude što bolji i što adekvatniji”, zaključuje Pavlović o radu AŽC.
SOS broj Autonomnog ženskog centra je 0800 100 007 i dostupan je svakog radnog dana od 10 do 20 časova, a poziv i usluga su besplatni. Prijavi nasilje, nisi sama! #StopNasiljuNadŽenama
*Tekst je nastao u okviru Treninga za trenere medijske pismenosti. Tekst je objavljen u celosti bez bilo kakve novčane ili materijalne naknade, dok je projekat Trening za trenere medijske pismenosti podržan od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija, kao i Evropske Unije. Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno i stavove redakcije.
