Ovo je drugi tekst u serijalu Žrtva nije kriva – u prethodnom smo pisali o tome kako mediji izveštavaju o problemu nasilja nad ženama, o Kodeksu novinara Srbije, odnosu medija prema ženama iz javnog života koje su žrtve nasilja, ali i komentarima koji čitaoci ostavljaju na portalima i društvenim mrežama ispod vesti u vezi sa ovom temom.
Tokom života različiti faktori utiču na naš razvoj i kreiranje ukusa i stavova, od porodice i prijatelja, preko muzike, filmova, knjiga i škole, do medija. „Mediji imaju najvažniju ulogu u stvaranju i razvijanju stereotipa, u stvaranju i rušenju predrasuda”, kaže psihološkinja i suosnivačica Instituta za digitalne komunikacije Ana Mirković.
Pozicija žene u našem društvu nije jednaka poziciji muškarca, ističe Mirković.
Kao primer navodi da se ženska deca u porodici ne tretiraju jednako kao muška deca, da se nasledstvo uglavnom daje muškim potomcima, zato što je „ćerka tuđe dete, jer ona treba da se uda i nema ista prava”. Ana apeluje na podjedak tretman sve dece od strane porodice i društva.
„U biznisu se to vidi kroz mogućnost napredovanja i visinu plate, u porodici se to vidi kroz to što je uvek muž taj koji je glava porodice, onaj koji je donosilac odluka. Kada se dogodi nasilje nad ženama onda se u medijima insistira na odgovornosti žene, iako niko ne može bilo kojim svojim gestom, u bilo koje vreme i u bilo kojoj situaciji, da doprinese tome da bude maltretiran.”
Mediji „podilaze znatiželji i potrebi javnosti da sve se simplifikuje, da se sve svede na pol, da se sve svede na debljinu novčanika, da se sve svede na poziciju moći”, kaže Mirković, te da se žene predstavljaju kao slabije i nedovoljno sposobne da izgrade neku poziciju u društvu ili u partnerskom odnosu.
Osvrćući se i na druge medijske formate, na filmove, serije, muziku i popularne muzičke hitove, Mirković ističe da svi oni podržavaju submisivnu ulogu žene. „Da bi se zapravo pričalo o poziciji jednakosti važno je da svi segmenti medijskog funkcionisanja počnu žene da tretiraju na isti način kao muškarce, odnosno da pol ne sme da bude ona osobina zbog koje se diskriminiše neka osoba.”
Neznanje i/ili zla namera
Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, kaže da senzacionalističko i tabloidno izveštavanje dokazano odvraća žene da nasilje prijave ili da preduzmu neki korak ka izlasku iz nasilja. Ona daje primer istraživanja „Kako vas žene čitaju”, sprovedenog od strane Autonomnog ženskog centra (AŽC) 2015. godine, u kom žene koje su preživele nasilje govore o tome kako na njih utiču medijski sadržaji, „šta ih osnažuje, šta ih navodi da pomisle kako nema izlaza, koje im fotografije smetaju”.
Kao članica „Novinarke protiv nasilja prema ženama” Gligorijević kaže da zajedno sa koleginicama ovo istraživanje deli i pokazuje svima koji se bave ovom temom (novinarima, policajcima, tužiocima…). „Mislim da Grupa „Novinarke protiv nasilja prema ženama” nije održala nijednu obuku, a sad ih je već na stotine, a da nije jednu sesiju posvetila samo ovoj publikaciji”, ističe.
Ispitanice iz 13 gradova iz Srbije, njih 163, učestvovalo je u ovom istraživanju. Od ukupnog broja 137 prati štampane medije, jer se istraživanje bavilo samo izveštavanjem štampanih medija. Njima su prikazana po dva teksta, dve fotografije i dva naslova – po jedan primer dobre i po jedan primer loše prakse za svaki od ovih medijskih sadržaja.
Primeri loše prakse kod ispitanica izazivali su ljutnju, bes, gađenje, strah, uzemirenost, nemoć, sažaljenje, empatiju za žrtvu o kojoj se piše, bespomoćnost, obeshrabrenost, poniženost, sramotu, tugu… Takođe, kod pojedinih ispitanica predstavljali su i asocijaciju na lična iskustva. Najveći broj ispitanica smatra da ih ovakav sadržan nije motivisao da potraže pomoć i prijave nasilje. Isto tako, istakle su i da ovakvi sadržaji opravdavaju nasilje i svaljuju krivicu na žrtvu nasilja. „Zato što je novinar negativno predstavio žrtvu nasilja. Moglo bi ovo da podstakne ljude na nasilje“, jedan je od komentara.
Primeri dobre prakse uglavnom su izazivali pozitivna osećanja – ohrabrenje, zadovoljstvo, nadu, sigurnost, mir, pravdu, sreću – i motivisali ih da potraže pomoć. Kao pozitivnu stvar ispitanice su istakle to što se nasilje osuđuje, žene podstiču da ga prijave, ali i to što sadrže konsultacije sa stručnim licima. „Jer se čini da se osećam kao da neko razume kroz šta prolazim“, rekla je jedna ispitanica.
Istraživanje je potvrdilo jednu od pretpostavki od kojih je krenulo – da senzacionalističko izveštavanje o nasilju nad ženama ne motiviše žene da ga prijave, ne šalje jasnu poruku o neprihvatljivosti nasilja, niti da postoje informacije o tome kako žene mogu da prijave nasilje. Ispitanice su potvrdile da ovakve poruke čitaju iz svakog medijskog priloga. Medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama kod žena koje su ga preživele uglavnom izaziva strah.
Osam od deset ispitanica misli da mediji mogu da doprinesu boljem razumevanju problema. One navode i da bi tekst trebalo da sadrži informacije o postupcima zaštite od nasilja pred institucijama, kao i da bi ih informacije o tome da je nasilnik kažnjen više motivisale da prijave nasilje, a mnoge od njih nemaju (vođene ličnim iskustvom) poverenje u institucije.
Gligorijević smatra da tabloidno i senzacionalističko izveštavanje o nasilju nad ženama proističe iz neznanja i zle namere. Neznanje, kaže, proističe iz toga što o temi nasilja nad ženama izveštavaju novinari crne hronike, kojima su femicid i obračuni kriminalnih klanova isti „imaju leš i udri” – a to nije isto, naglašava.
„Kad pišeš o femicidu, moraš da znaš da je tu ženu ubio neko kome je verovala i koga je volela, da je bila u riziku koji nije lako prepoznati. Dakle, potrebna je veća pažnja nego kad pišeš o kriminalnim obračunima, jer svi znamo da je kriminal nešto loše, ali ne znaju svi da je za mnoge žene kuća u kojoj žive najopasnije mesto – oko 80 odsto ubijenih žena strada u sopstvenom domu”, objašnjava Gligorijević.
Ana Mirković kaže da „svi koji pišu i svi koji su opisani u tekstovima koji se bave nasiljem doživljavaju neki vid ponovne viktimizacije”.
Novinarka Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kaže da je dodatna viktimizacija zatvaranje žene isključivo u ulogu žrtve.
„Mislim da to najbolje možemo da opišemo na primeru fotografija koje mediji koriste za ilustraciju tekstova. To su često fotografije sa Stock-a, gde je žena u pognutom položaju, uplašena, uplakana, raščupana i tako dalje. Muškarac stoji iznad nje, ili sa nožem ili sa pesnicom. Dakle on je ta dominantna figura na toj fotografiji”, naglašava Pavlović.
Mirković naglašava da je naša kultura toleriše nasilje, te da kada se piše o nasilju, žene koje su ga doživele mogu da imaju osećaj da ga ponovo trpe jer se prisećaju svakog detalja, jer mediji iznose detalje koji nisu relevantni za slučaj poput opisivanja nasilja do detalja.
„Može da se desi da u nekoj rečenici, u nekoj interpunkciji, nešto nije preneto dobro, ili ako se naglašava određeni aspekt nasilja, da one osete da ih to ponovo na neki način ugrožava”, ističe Mirković.
Navodi da su preživele svesne da neko čita vesti o tome šta su preživele i da to „najčešće doživljavaju kao neki vid lične sramote, što ne bi trebalo da bude tako, ali u našoj kulturi žene koje trpe nasilje se vrlo često prozvane da su ga one izazvale, isprovocirale ili na bilo koji drugi način omogućile da se ono desi. To može, takođe, da doprinese ponovnoj boli”.
„Sa treće strane postoji jako veliki broj žena koje nisu smogle snage da prijave nasilje. Kada čitaju te tekstove one mogu da se sete svojih loših iskustava ili da se u njima pokrenu ponovo neki procesi samoodbrane, odnosno psihološko-odbrambeni mehanizmi. Tako da je to i za njih traumatično”, kaže Mirković.
O posledicama tabloidnog i senzacionalističkog izveštavanja Pavlović kaže da su, poput samog problema, sveobuhvatne.
„S jedne strane imamo posledice po konkretne žene koje se nalaze u situaciji nasilja koje takvo medijsko izveštavanje demotiviše od toga da uopšte potraže podršku. One se plaše da će i proći na isti način na koji su prošle i te žene u medijima, da će njihov privatni život biti bukvalno razvlačen po medijima.”
Takođe, dodaje i da žene žrtve nasilja ne veruju institucijama, kao i da je u medijima malo primera dobre prakse etičkog izveštavanja. „Nije samo do medija, to je i do institucija, naravno, ali mislim da bi bilo dobro imati i neke sadržaje, odnosno priče žena koje su uspele da izađu iz nasilja, a čini mi se da to medije ne interesuje previše”, navodi Pavlović.
Ona kaže i da postoje uticaji i po same nasilnike, jer izveštavanje sa detaljima zločina može da izazove i da podstrek, inspiraciju, drugim nasilnicima. Pavlovic navodi da se dešavalo da se preko putem SOS telefona Autonomnog ženskog centra javljaju žene kojima su muževi pretili da će proći poput neke žene o kojoj su njih dvoje čitali u medijima.
Pavlović dodaje da tako žena postaje zaključana u začarani krug, a mediji ne šalju poruka za žene koje doživljavaju nasilje da „imaju sopstvenu snagu i imaju sopstvene resurse, koje treba iskoristiti kako bi mogle da izađu iz nasilja”. Isto tako, ne šalje se ni poruka zajednici oko njih da je potrebno da budu podrška.
Što je tema više senzacionalistički i žuto obojena, priča Mirković, veće su šanse da će biti „standardizovana u jednom društvu i to je ono na šta ne sme da se pristane. Svaki taj tekst, svako to čitanje, svaki taj klik, doprinosi ponovnoj viktimizaciji žrtve i standardizovanju nasilja”.
Ona ističe da tabloidno izveštavanje i te kako utiče na emocije, da se uopšte ne vodi računa o osobi koja trpi nasilje, niti o potrebama osobe koja ga vrši, odnosno da se u medijima ne mogu pronaći sadržaji koji bi potencijalnim nasilnicima pomogli da prevaziđu svoje probleme, da se izbore sa agresijom i kompleksima.
To što mediji ne vode računa o emocijama osobe koja trpi nasilje za Anu Mirković je neprihvatljivo, jer se „na taj način kida i kapacitet za empatiju unutar jednog društva”.
„Mislim da tabloidno izveštavanje ni na koji način ne može da podstakne smanjenje nasilja u jednom društvu, a na milion načina podstiče nasilnu kulturu i povećanje broja nasilnih dela u njemu. To apsolutno ne treba da bude standardizovano”, kaže Mirković.
Naglašava da o tome treba stalno da se razgovara sa urednicima i novinarima, ali da kod nas stvari ne fukcionišu tako, „da se radi o novcu, da se radi o osveti, da se radi o propagiranju određenih zločina a to nije svrha medija”.
Mirković, kada su u pitanju novinari koji izveštavaju o nasilju nad ženama, kaže da nije lako pisati o teškim temama i da, što je tema teža, to je teže i novinarima da se nose sa pritiskom iste. „Mislim da je nasilje samo po sebi teško, a svi učesnici u medijskom izveštavanju zaista na neki način osećaju pritisak i snagu te vrlo škakljive i teške teme.”
Na pitanje kako ona emotivno podnosi izveštavanje o ovoj temi, Jovana Gligorijević kaže: „Zašto ja ne bih plakala zajedno sa ženom koja mi poverava svoje najdublje tajne? Naravno, ne smem prva da zaplačem, ali, ako je ideja da budemo saosećajni, a jeste, pokazivanje emocija je samo jedna nuspojava te saosećajnosti.”
Naglašava da je važno da se postave granice i da se ne vezujete zauvek za osobu čije iskustvo prenosite.
„Ali to su neka pravila koja sa sagovornicom na jedan nežan i pažljiv način dogovorite na samom početku. I sve to jeste teško, ali ima smisla. A toliko je drugih tema kojima se bavimo, koje su teške, a smisao ne vidimo. Ja bar ispred sebe imam ženu kojoj je konačno neko poverovao i uvažio njeno traumatično iskustvo, imam neku satisfakciju”, kaže Gligorijević.
Sve generacije uče po modelu
O tome da li nasilni sadržaji, koji su sve više zastupljeni u mnogim medijskim formatima, mogu da izazovu nasilničko ponašanje kod konzumenata, Mirković kaže da mogu jer svi učimo po modelu.
„Mi govorimo da samo deca uče po modelu, i da su, kad vide da se nešto dešava, skloni da to kopiraju ili imitiraju, ali svi uče po modelu. Možemo da kažemo da svako izveštavanje o nasilju na neki način provocira i razmišljanje kod onih ljudi, koji nisu po mnogim parametrima ljudi koje bi mogli da nazovemo normalnim, o tome da nasilje jeste rešenje nekog problema.”
S druge strane Mirković smatra da je nasilje i kulturološki nametnuto, jer su mediji deo kulture i definišu je – da nema „kulture bez medijskog izveštavanja”.
„Na primer, kada pogledamo femicid mi možemo da vidimo da su muškarci koji su tukli svoje žene zapravo bili toliko slabi, da nisu mogli da podnesu svest o tome da žena može da ode i da nastavi život bez njih. To govori o frustraciji muškog dela populacije koji ne može da podnese ideju da bude ostavljen.“
Ovakav način ophođenja prema žena je kulturološki i vaspitno nametnuto, odnosno da muškarac mora da bude vlasnik ženinog tela, a da ona nema pravo na svoj život, priča Mirković. Ona smatra da svaki normalni muškarac može da razume da postoji problem koji ne može da se reši, i da će prihvatiti razilaženje. „Kod većine nasilnika je zapravo želja da ubiju nekog kome su se zakleli na večnu ljubav nekako prihvatljivija od ideje da taj neko može da živi sam. To govori o jednoj ekstremno izraženoj slabosti“, kaže ona.
Dodaje da sve to mediji definišu kao „socijalno prihvatljivo ponašanje”.
„Pazi vuka kojeg hraniš”
U poslednjim godinama dogodila se ogromna popularizacija pojedinih rijaliti formata, u kojim a se sve češće događa nasilje nad ženama, a neretko se emituje i uživo u udarnim terminima. U programu „Parovi”, emitovanom na televiziji Happy 2017. godine dogodilo se silovanje.
U izveštaju rada REM-a za 2017. godinu televizija Happy pominje se dva puta u odeljku o izrečenim merama – mera opomene zbog neovlašćenog emitovanja serije „Crni Gruja“ i mera upozorenja zbog vređanja državnog obeležja (zastave) u emisiji „Parovi“. Seksualno nasilje, emitovano na ovoj televiziji u rijaliti programu, se ne pominje.
Novinarka Tamara Skrozza za Cenzolovku piše da je televizija Happy dozvolu za emitovanje dobila kao dečja televizija, što već odavno nije bila. Zakonom o elektronskim medijima ne zabranjuje emitovanje pornografskog sadržaja i scene eksplicitnog seksa, ali kako navodi Skrozza u tekstu „REM ne reaguje ni posle promovisanja seksualnog nasilja u ‘Parovima’“, ali da se to ne odnosi na silovanje uživo u programu.
Jelena Jorgačević, novinarka nedeljnika Vreme, u tekstu „Direktan prenos silovanja“ navodi saopštenje „Mreže Žene protiv nasilja“ u kojem se navodi da je na sajtu Happy televizije objavljen izveštaj o dešavanjima u pomenutom rijalitiju, u kojem se pokušaj silovanja naziva „strasnim odnosom“. Radio Slobodna Evropa prenosi da niko od nadležnih nije reagovao ni na ovaj, ali ni na druge vidove nasilja nad ženama u rijaliti programima.
Emitovanje ovog rijalitija zabranjeno je dve godine ranije, 2015. godine na 24 časa, zbog sadržaja koji mogu da naškode mentalnom, fizičkom ili moralnom razvoju maloletnika. Zabrana emitovanja se nije odnosila na prikazivanje putem interneta. Jedini javni nastup članova Saveta REM-a, kako Skrozza navodi, jeste ponavljanje „mantre o daljinskom upravljaču kojim se rešavaju svi problemi“.
Neadekvatno medijsko izveštavanje o nasilju i nedostatak efikasne reakcije nadležnih organa, odnosno sankcija, može da dovede i do tzv. „copycat” efekta, imitacije zločina tj. podsticanja istih ili sličnih događaja. Emitovanje takvog sadržaja bez sankcija za nasilnike i za televizije, može da utiče na razumevanje dozvoljenog i prihvatljivog ponašanja. Tačnije, ukoliko nasilnici za zločine koje počine ne snose posledice, i ako mediji koji učestvuju u promociji nasilja ne dobijaju kazne zbog toga, onda je poruka koja se šalje da je takvo ponašanje prihvatljivo i dozvoljeno.
„Što je osoba manje zrela, što je mentalno manje razvijena, što je kognitivno na nižem nivou, što manje ima kapaciteta da promišlja etički, sa moralne strane, da razume šta su njena prava, a šta obaveze, šta je dopušteno, a šta ne, to je veća šansa da će ona da imitira nasilje koje vidi ”, objašnjava Mirković. Deca u uzrastu 13-14 godina nemaju razvijen kritički stav, dok je mehanizam kopiranja prirodno prisutan. Na razvijanje kritičkog mišljenja ne utiču samo mediji, već postoji odgovornost „svih viših istanci u okruženju mlade osobe”. Odrasla i formirana osoba može da zauzme kritički stav i kaže „bez obzira što vi meni prikazujete ja znam da to nije dobro”, ističe sagovornica. Upravo takav pristup osoba koje su mladima uzor, te roditelja, škole i prijatelja može značajno pomoći mladima da razviju sopstveni kritički stav i empatiju.
*Tekst je nastao u okviru Treninga za trenere medijske pismenosti. Tekst je objavljen u celosti bez bilo kakve novčane ili materijalne naknade, dok je projekat Trening za trenere medijske pismenosti podržan od strane Ministarstva informisanja i telekomunikacija, kao i Evropske Unije. Stavovi izneti u tekstu ne izražavaju nužno i stavove redakcije.
