Igrači su pokretačka snaga umetničke forme, te je za uspeh potrebno mnogo talenta i predanosti. Pa tako, stara izreka kaže da baletska umetnost bira igrača, a ne obrnuto. Ova jedna od najfinijih oblika plesačke umetnosti, vodi poreklo iz plesa koji je nastao još u praistorijskom dobu. Balet, kao scenska umetnost, razvio se u 17. veku i to primarno kao muška disciplina, odnosno njime su se bavili isključivo muški izvođači. Kako je onda došlo do modernih predrasuda da je balet samo ili više ženska disciplina? I koje su sve predrasude koje se pojavljuju kada su u pitanju muškarci u baletu?
Istorija baleta
Prema istraživanjima ruske istoričarke baleta, Vere Krasovske, balet se razvio kao muška scenska umetnost za vreme vladavine Luja XIV, koji je i osnivač prve Kraljevske plesne akademije, poznate kao Academie de Dance, 1661. godine. Od tada do nas, balet je više puta menjao svoje tokove, te su se pojavile i ženske uloge.
Osim toga, danas se razlikuje moderni i klasični balet, gde je samo klasični balet zadržao podelu na muške i ženske igrače, odnosno njihovi pokreti se razlikuju – muški su grublji sa virtuoznim skokovima, a ženski nežniji i suptilniji.
Prva državna baletska škola u nekadašnjoj Jugoslaviji, jeste ona iz Beograda, Lujo Davičo, osnovana 1947. godine. Osnovala ju je balerina Ani Radošević, a među prvim nastavnicima i baletskim pedagozima, našlo se i muško i žensko osoblje.
Baletani danas
Prema statističkim podacima iz 2021. godine, u Sjedinjenim Američkim državama baletom se profesionalno bavi 77.8% balerina, dok ima svega 22.2% baletana. U Srbiji ne postoji odrađena slična statistika, te smo razgovarali sa Davidom Groussom, baletanom iz Italije sa prebivalištem u Novom Sadu, koji je u Srpskom narodnom pozorištu još od sezone 2010/2011, i pitali ga o brojčanom odnosu balerina i baletana.
,,Nemam tačne informacije o procentualnom odnosu balerina i baletana u Srbiji, ali je broj baletana znatno manji u odnosu na broj balerina. U Srpskom narodnom pozorištu je broj muških igrača uvek na ivici da bude nedovoljan i većina njih dolazi iz inostranstva”, Grousso je naveo.
U drugim evropskim zemljama, trenutna situacija je ipak bolja.
,,Zbog same prirode ove umetnosti skoro svako pozorište ima više balerina nego baletana kako često treba veliki broj balerina za realizaciju baleta iz klasičnog repertoara, poput Labudovog jezera ili Žizel. Ali svakako da u nekim evropskim zemljama, a pogotovo zapadnim, ima zadovoljavajući broj baletskih igrača i u njihovim baletskim školama svake godine diplomira mnogo balerina i baletana koji čak zbog brojčanosti često ostaju i bez angažovanja”, dodao je Grousso.
Stereotipi o baletanima
Iako je, dakle, balet primarno nastao kao isključivo muška disciplina, razvile su se predrasude prema baletanima kao ,,slabim” ili ,,ženstvenim”. Šta je koren ovakvih shvatanja?
Na ovim prostorima postoji izraz ,,balkanski muškarac” u čijem temelju je shvatanje da muško ,,mora biti muškarčina, a ne njanjavac”. Pojam ,,muškarčine” se odnosi na simbolično značenje onoga što reprezentuje jednog muškarca, a što uključuje mnoge stereotipne muške kvalitete kao što su dominacija, nezavisnost, snaga i nedostatak emocija. Ukoliko ne dođe do ispunjavanja ovih simboličnih značenja, javlja se ismevanje i izopštavanje muškarca iz društva. S obzirom na to da se ples povezuje sa emocijama, te samim tim i ranjivnošću, u društvu dolazi do zaključka da muškarac koji pleše iskazuje postojanje emocija, umesto njihov nedostatak, te ranjivost umesto snage. Međutim, smatrati baletane slabima, oprečno je činjenicama. Pa su tako baletani fizički često snažniji od, na primer, fudbalera koji se bave stereotipno muškim sportom jer je potrebno više izdržljivosti za skokove i doskoke nego za trčanje i šutiranje lopte. Osim toga, baletani podižu balerine dok plešu i drže ih jednom rukom (balerine uglavnom imaju do 60kg).
Interesanto je i to da je studija Medicinskog centra Langone Univerziteta iz Njujorka dokazala da su balerine otpornije na umor nogu od svih sportista, te su čak i žene koje se bave baletom izdržljivije od muškaraca koji su fudbaleri, košarkaši, itd.
I David Grousso se kroz posao suočio sa predrasudima različite vrste, a upravo su predrasude razlog što je baletom počeo da se bavi kasnije nego što to obično biva.
,,Ja sam počeo balet veoma kasno, sa 20 godina jer sam kao mlađi znao da u mom malom gradu postoji baletska škola, ali da u tu školu idu samo devojčice, te nisam znao da postoji mogućnost i za mene da upišem baletsku školu. Tek kad sam se preselio u veći grad, kako bih studirao na fakultetu, imao sam hrabrosti da to učinim. Razne predrasude se vežu za baletane, poput onih da balet ni nije za njih, već samo za devojke, te one vezane za seksualnost i snagu ili za godine baletskih igrača. Ja sam se više suočio sa ovom predrasudom na primer – kao što sam rekao, počeo sam da se bavim baletom sa 20 godina i prvo angažovanje sam dobio sa svojih 25. To je samo po sebi bio veliki izazov imajući u vidu da se obično ova umetnost počinje veoma rano. Na mnogim audicijama nisam bio primljen samo zbog godina koje pišu na papiru. Takođe, dobio sam prvu priliku da igram prvačku naslovnu ulogu sa svojih 39 godina i to je takođe veoma neobična stvar u našem svetu gde prvo angažovanje dobiješ sa 18/19 godina, tako da možete razumeti da uopšte nije bilo lako stići do toga”, objašnjava Gruosso.
Predrasude ne dolaze samo od šire okoline, već postoje i u samom umetničkom svetu gde čak neke balerine ne bi upisale svoje sinove na balet.
,,Verovatno ne žele da njihovi sinovi prođu kroz ismevanje ili bulling od strane drugara, koji nažalost i dan danas postoje zbog manjka edukacije šire mase o tome šta je to balet ili generalno umetnost”, istakao je Gruosso.
Postojanje ili odsustvo stereotipa govori o tome iz kakvih porodica invividua dolazi i kakav je kvalitet obrazovanja, te je edukativno i umetničko osvešćenje od krucijalne važnosti.
Stvaraju li se nove generacije baletana uprkos predrasudama?
Osnovna i srednja baletska škola iz Novog Sada, u nekim generacijama uopšte nema dečake.
,,Trenutno u srednjoj baletskoj školi u Novom Sadu su samo 4 dečaka upisana u smer za klasičan balet i to dvojica u prvi razred i dvojica u treći razred. Isto je i u osnovnoj baletskoj školi, gde takođe postoje generacije bez dečaka”, objasnio je Grousso, koji i sam tu radi kao profesor.
Kako bismo uporedili brojčano stanje dečaka baletana u još većem gradu, posetili smo osnovnu i srednju školu Lujo Davičo, iz Beograda, i utvrdili da je situacija nešto bolja nego u Novom Sadu jer ne postoji generacija bez dečaka. Ipak, i dalje ih ima malo, u proseku svega tri dečaka po godini. Na tu temu, razgovarali smo sa mamom jednog učenika četvrtog, odnosno završnog razreda osnovne škole, Jelenom Đonlagom, te je pitali kako se ona odlučila da upiše sina na ovu umetnost, te kakve su bile reakcije okoline?
,,Moj sin od najranijeg uzrasta obožava da igra, prvo su to bili neki njegovi osmišljeni pokreti, zatim kako je rastao i neke koreografije. Kada je bio četvrti razred osnovne škole, išao je kao pratnja svojoj mlađoj sestrici na njene prve privatne časove baleta, da joj da podršku jer je imala tremu. Tamo je napravio prve baletske pokrete, prepoznat je njegov talenat, a i njemu se dopalo. Iznenadila sam se jer je do tada voleo da trenira samo košarku, ali smo i suprug i ja odmah pristali. Svesni da su danas dečaci na ovoj prelepoj umetnosti retkost, smatrali smo da ga to čini samo još posebnijim na neki način. Pričajući kasnije sa nastavnicima baleta, čuli smo da su najčešće očevi ti koji odbiju da im sin pohađa balet čak i onda kada se majke slože. U nešto kasnijem uzrastu je doživeo vršnjačko nasilje, pa čak i izopštenje iz društva zbog baleta, a većinski nije imao zaštitu od školskog sistema.” započela je Jelena.
Iako ga vrlo često bole mišići jer određene poze stvaraju upale, a pogrešan skok ili doskok je rizik za istegnutu tetivu, ovaj učenik se zbog tih poteškoća nikad nije našao u izazovu da odustane. Međutim, dok se njegovi vršnjaci druže napolju, on je na treningu, a pritom ga zadirkuju zbog toga. ,,To je kod njega stvaralo revolt i guralo ga na ivicu da odustane. Tada bi ga suprug i ja pitali da li voli balet i kako vidi sebe kada poraste, na šta je on odgovarao da voli i da se vidi u pozorištu. S obzirom na to da više voli klasični balet od savremenog, sanja o Narodnom pozorištu. I kada gleda baletske predstave u pozorištu, njemu se čini da baletani i balerine imaju žurku. Pa mu i ja objašnjavam da ne sme da odustane od čari igre na sceni zbog drugih”, kaže Jelena.
Na koji način je najbolje boriti se protiv predrasuda?
Edukacija društva je od velike važnosti, gde se misli i na informisanje putem medija zbog dostupnosti, te uticaja koji mediji imaju na široku narodnu masu. Bitno je i uputiti ljude na pozorište, dovesti do veće posećenosti jer se na taj način kulturno edukuju. A sami baletani treba da se naoružaju ljubavlju, odnosno kako Gruosso kaže da se protiv uticaja koji stigma može imati na njih bore voleći ono što rade.
,,Kada si siguran da si na pravom putu, onda te niko i nista ne može zaustaviti. Ovaj posao traži da mu se posvetiš celom telom i umom, da ne pominjem dušom i srcem. Svaki tvoji korak i odluka su zavisni od toga. Vrlo često dolazi do manjka privatnog života i za mnoge ljude raditi ovaj posao znači živeti daleko od voljenih osoba. Ali ova umetnost je poziv i jednostavno ne možeš živeti bez toga uprkos svih odricanja. Publici balet donosi estetiku pokreta zajedno sa emocijama koja ova umetnost probudi, a igračima je balet poziv, tako da u mom slučaju on donosi svrhu u životu. Uživam u procesu kreiranja različitih likova, ulažem svakodnevni trud u poboljšanje tehnike baleta i veliko zadovoljstvo mi je raditi sa mladim umetnicima i spremati ih da budu sledeći koji će obogatiti baletsku scenu njihovim senzibilitetom i strašću! Baš to što se znanje prenosi usmeno iz generacije u generaciju, čini balet jednom od najplemenitijih umetnosti”, zaključio je Gruosso.
Gledajući baletsku predstavu, primetićete kako se baletani tiho spuštaju na noge nakon okreta u vazduhu koji je prkosio gravitaciji. I ne, ne radi se o mađioničarskom triku, već o rezultatu teškog treninga. Oni nisu samo plesači, već i glumci i sportisti u jednom. Baletani bi trebali da se vezuju za gracioznost, snagu i atletizam – svako drugo etiketiranje spada u stereotip. A kako sociologija objašnjava, u osnovi stereotipa se nalazi pogrešna i neopravdana široka generalizacija.
Reference:
- Krasovskaya, Vera. “Russkii baletnyi teatr ot vozniknoveniya do ceredinii XIX veka” (1958)
- Schippers, Mimi. “Recovering the Feminine Other: Masculinity, Femininity, and Gender Hegemony.” (2007) Theory and Society, vol. 36, no. 1.
- Liederbach Marijeanne, Kremenic Ian, Orishimo Karl, Pappas Evangelos, Hagins Marshall, “Comparison of landing biomechanics between male and female dancers and athletes” (2014.)
