Kada je u pitanju španski film, ime Pedro Almodovar je nezaobilazno. Popularnost je doživeo osamdesetih godina prošlog veka i postao deo umetničkih krugova Španije. Osvojio je brojne nagrade od Oskara preko Zlatnog globusa, pa sve do Zlatnog lava za životno delo. Svojom autentičnošću postao je prepoznatljiv u filmskoj industriji.
U doba Frankove diktature, samostalno je učio o osnovama pisanja, glumi i filmu u doba kada je Škola kinematografije i audiovizuelnih medija u Madridu bila zatvorena. Bavio se tabuiziranim temama španskog društva, kao što su homoseksualnost, mentalni poremećaji, konzumacija droga, nasilje i prostitucija. Obeležio je i kontrakulturni pokret madridska Movida (La Movida Madrileña).
Sa stvaralaštvom Pedra Almodovara upoznao sam se filmovima Zakon požude (La ley del deseo), Sve o mojoj majci (Todo sobre mi madre), Moj život bez mene (My life without me), Vrati se (Volver), Prekinuti zagrljaji (Los abrazos rotos) i Anđeo (El angel), pa je to bio razlog zbog kog sam se odlučio da pogledam i njegovo najnovije ostvarenje – Bol i slava (Dolor y gloria), film koji je ovogodišnji španski kandidat za Oskara.
Od uspona do pada
Film Bol i slava bavi se sindromom usamljenosti i neispunjenosti uspešnih i slavnih. Ova pojava može da se prepozna i u fabuli i personalizaciji nosioca filmske priče poslednjeg Almodovarovog ostvarenja.
Glavni protagonista filma je proslavljeni reditelj Salvador Maljo (Antonio Banderas), koji već dugo ne stvara. Kako bi ublažio fizičku i psihičku bol, postao je zavisnik od heroina. Oko njega pored boli su depresija, bezvoljnost, samoća, melanholija… Dane mu ispunjavaju strahovi i sećanja na srećan period uprkos tome što je bio siromašan, ali i na dane kada je bio uspešan i slavan. Kroz flešbekove prikazana su sećanja na detinjstvo, figuru majke, spoznaju (homo)seksualnosti, na prvu i jedinu ljubavnu vezu, na stvaralački život. Od kreativnog i veselog dečaka punog života, koji je voleo da čita i uči gledajući radnika kako lepi pločice u kuhinji, Salvador je postao prazna ljuštura. On je slavan, ali mu život ispunjava bol zbog koje se oseća da nema nikakvu svrhu. Kad god koristi heroin posegne u prošlost, a zatim tu prošlost iskoristi za razumevanje sadašnjosti. Bol i slava je poput ispovesti osobe koja je ogoljena, samokritična i nesigurna.
Maljo je oslabio zbog čestih migrena i grčeva u leđima. Njegova fizička bol manifestuje se nakon smrti majke. Dobija kreativne blokade i ne može da radi, pa se zatvara u svoj stan okružen umetničkim delima bez ličnih fotografija. Simptomi fizičke i duhovne boli odražavaju se na njegovo stanje inercije. Na primer, spojena kičma nagoveštava emocionalnu kalcifikaciju i gubitak kognitnivne fleksibilnosti, knedla u grlu predstavlja kreativnu blokadu koja ga je naterala da se usresredi na prošlost i sva nerešena pitanja koja je imao.
Razumevanje Salvadora
U svom raskošnom stanu, Salvador je okružen prazninom i sećanjima. Okrenut prošlosti, ne vidi budućnost i ne veruje u nju.
Upravo to ga je navelo da se nakon tri decenije ponovo poveže sa zvezdom svog prvog filma Ukus (Sabor), koji je sada restauriran i koji će biti prikazan u kinoteci. Sa (bivšim) heroinskim zavisnikom i svojom prvom filmskom zvezdom Albertom (Asijer Ećeandija) nakon pomirenja puši heroin i čini se da na taj način Salvador beži od sveta i realnosti, kako bi mogao da se okrene prošlosti, ali i da se približi liku iz prošlosti, sa kojim je odnos pokvario upravo zbog droge. U početku je heroin samo još jedan analgetik više, koji pomaže Salvadoru da se reši bola, zavisnost i flešbekovi dolaze kao nuspojava.
Takođe, važno je da je Alberto trebao da igra kokainskog zaivisnika, a već tada je bio zavisnik heroina. Problematika leži u komlepksima koji su izvorište za dijametralno suprotno zavisništvo i energiju koju zavisnici emituju: kokainski-visoka energija, nasilnost, iznad drugih, prekomerno uživanje svega usled nemogućnosti balansa, on dakle predstavlja jedan od načina da se okusi život (film se zove Ukus) bez bavljenja pravim životnim pitanjima. Sa druge strane svaki heroinski zavisnik, bez izuzetka, ima emotivne traume koje pokušava da potisne heroinom, te zapravo postaje mu još teže da se nosi i sa traumom i sa životom – beži od oba i tako ne može da okusi zapravo ništa, samo tromo propada u bespomoćnost.
Film se bavi i odnosima glavnog protagoniste i ljudi koji su obeležili njegov život. Pored Alberta, tu su i čovek koji je njegova prva i jedina ljubav, ali i majka. Ono što povezuje ova tri odnosa je da su puni melanholije, nežnosti i što prikazuju najdublja osećanja i najdublje stanje Salvadora. Autentična struktura prikaza junaka u susretima iz svoje prošlosti ističe umeće reditelja.
Prikazujući ljubavni život Salvadora i njegov slučajni susret i odnos sa Federikom (Leonardo Sbaralja), dobijamo jasnu sliku zašto je on postao poročan, sebičan i depresivan i zašto se nalazi u stanju u kome je trenutno. Odnos Salvadora prema detinjstvu, neprihvatanje smrti majke i nesrećni ljubavni život doveli su do toga da ne može da stvara. Protagonista uporno pokušava da se oslobodi bola i stega kako bi nastavio sa stvaralaštvom. On ne može da se suoči sa svojim traumama (raskid, smrt majke), i to i dovodi do njegove blokade. Zato kao paralelu imamo priču adaptacije komada koji je ustvari Salvadorov dnevnik (odatle flešbekovi). Adaptaciju je radio baš taj heroinski zavisnik i na taj način taj komad predstavlja suočenje i čišćenje za obojicu.
Smatra se da je smrt Almodovarove majke bila inspiracija za film Vrati se, što može da se poveže i sa iskupljenjem i oproštajem koji i Salvador traži u Bolu i slavi dok se priseća detinjstva i odnosa sa majkom.
Kao i u filmu Sve o mojoj majci, i ovde je centralna priča okrenuta odnosu majke i sina. Idealizovan lik majke, prikazan je kroz oči deteta. Takva idealizacija dovodi do traganja za iskupljenjem u kasnijim godinama. Penelope Kruz je maestalno odigrala karakterno snažnu i jasnu ulogu Salvadorove majke Hasinte. Najemotivniji deo filma svakako je sećanje na majku u poznim godinama na samrtnoj postelji (Hulijeta Serano), gde vidimo kompletnu sliku priče i potpuni karakter glavnog junaka.
Film o Almodovaru ili film o svima nama?
Kritičari smatraju da je ovaj film Almodovarova ispovest, njegova autobiografska priča i da se Bolom i slavom potpuno ogolio pred publikom. Na osnovu mnogo scena i detalja se to može i pretpostaviti, poput sličnosti fizičkog izgleda Salvadora i Pedra, neuredne frizure, važnosti majke, homoseksualnosti i Almodovarove odeće koju nosi Banderas. Film je ispovest svakog čoveka punog različitih životnih iskustava, koji je iskusio slavu i sada oseća bol i prazninu, ispovest svih nesrećno zaljubljenih i usamljenih duša.
Ovo je film o životu i njegovoj prolaznosti; film o (gubitku) mladosti, o životu koji daje i slatke i gorke trenutke. Pokazuje nam da smo svi isti kada ostanemo sa svojim mislima. Baš kao i Salvador, Bol i slava je o onima koji žele da izađu iz (egzistencijalne) krize, a pokazuje nam da je to moguće ukoliko zaista težimo tome.
Bol ne uništava karijeru umetnika ili život čoveka, ona ga oblikuje. Umetnost može da se oblikuje bolom i životom, ali ona privlači i lepotu i slavu, baš kao što i život može da se oblikuje svim lošim trenucima i padovima.
Iako inače spadam u one koji vole da listaju društvene mreže dok gledaju film, naročito ako on traje više od dva sata, sa ovim filmom to nije bio slučaj. Bol i slava u svakoj sceni i u svakom kadru drže pažnju.
I dok čekamo neki novi film od Almodovara, valja se upoznati i sa ostatkom njegovih filmova jer itekako zavređuju pažnju gledalaca i filmofila.
