Počelo je „najčudesnije” doba godine, i ta fraza se odnosi baš na najsumornije, najsivlje doba godine. Nekada u istoriji odlučili smo da ga učinimo manje deprimirajućim okitivši ga grančicama zimzelenog rastinja, crvenim bobicama i lampionima, i to je zapravo bila dobra ideja. Onda smo tu magiju krenuli da nadograđujemo opsesivno i potrošački. Plastificirali smo prazničnu magiju hiperprodukcijom svega što je vezano za nju – od lampiona do kinematografskih ostvarenja kao što su božićni filmovi.
Ako ste, kao i ja, tokom odrastanja bar jednom godišnje gledali (prva dva dela) Sam u kući, možda se sećate scene Kevina Mekalistera zavaljenog u fotelji dok jede previše sladoleda i gleda loš film likujući što niko od porodice nije u mogućnosti da ga spreči u tim aktivnostima koje ga mogu formirati u loše odgojenu i nezdravu jedinku. Rečenica koju upućuje svojoj porodici je Guys, I’m eating junk and watching rubbish! You better come out and stop me! („Ljudi, jedem smeće i gledam gluposti, bolje dođite i zaustavite me”). Uvek se u ovo doba osećam kao Kevin, gledajući skoro svaki suludi božićni film koji je snimljen u tekućoj godini.
Odgledala sam ih toliko da su isprva počeli da mi se sjedinjuju i mešaju u glavi, a onda sam automatski počela da ih gledam bez ikakvog angažmana i plana da ih memorišem i razlikujem, jer nisu ni napravljeni u te svrhe. Oni postoje prodaje radi, i Božić pretvaraju u proizvod vrlo oštro definisanih karakteristika. Počela sam da primećujem sva ponavljanja u njima, sve poruke koje nose i vrte u krug, sve sličnosti između likova i modele života koji se smatraju jedinim prihvatljivim u božićnom univerzumu.
Vera u Božić ili what Christmas is all about
Božić u božićnim filmovima nije ono što bismo istakli kada bi nas neko u stvarnom životu pitao da ga definišemo. Božićni filmovi se ne bave njegovim religijskim ni paganskim karakteristikama, već mu daju sasvim nove obrise i on postaje datum prema kome se svi akteri orijentišu tokom cele godine, da bi u njihove živote uneo svrhu. Božič je kao neki zasebni entitet, koji lebdi nad akterima ovih filmova.
Esencija Božića u ovakvim filmovima leži u jasno definisanim modelima porodica, pronalasku ljubavnog partnera i definisanju odnosa prema poslu – i to sve u vrlo jednostavnim, rodno i vrednosno određenim i nefleksibilnim formama.
Božićni filmovi najčešće u fokus stavljaju jednog muškog i jednog ženskog protagonistu, koji se kada prebrode sve nedaće, spajaju na božićni dan. Akteri ovih filmova dele se na one koji savršeno razumeju i praktikuju magiju Božića (i sve navedene aspekte esencije ovog praznika) u svojim svakodnevnim aktivnostima, i one koji su se od te magične esencije otuđili, te je svrha filma da se oni vrate na taj pravi put i povrate svoju veru u Božić. Fabula božićnih filmova obično je postavljena tako da bar jedan od dvoje glavnih protagonista ne veruje u Božić, a svrha onog drugog je da ga uveri i vrati na fabrička podešavanja vere koju je svako u ovim filmovima imao bar u detinjstvu.
Momci dobrotvori
Dobrotvori u božićnim filmovima su muški protagonisti, izabranici glavne junakinje. Đuvegija protagonistkinje najčešće je jako bogat. Nekada se izvor njegovih prihoda ne zna, nekada je on vlasnik ogromne korporacije, nekada su mu roditelji neverovatno imućni, a on nasleđuje njihovo bogatstvo, a neretko je i prestolonaslednik.
U ređim situacijama kada on nije ekstremno bogat, scenario je najčešće sledeći: gradska bogata ili poslovna devojka nasleđuje nešto u selu u kome su svi opsednuti Božićem (svet je, ako je verovati ovim filmovima, pun takvih sela i gradića), odlazi da obavi procedure vezane za preuzimanje – i prodaju nasledstva, i da se vrati svom životu. Avaj, ona se zaljubljuje u lokalnog momka za sve (koji ima pozadinsku priču da je ipak nekada bio uspešan po kriterijumima protagonistkinje / da ga ne pomešamo sa običnim stanovnikom sela / radio u gradu, i odlučio da se vrati svojim korenima i toplom životu male lokalne zajednice). Ona zbog zaljubljenosti, na kraju odlučuje da ostane u božićnom selu koje ju je prihvatilo kao svoju.
U oba navedena slučaja, bogat ili srednjeklasan, đuvegija ima jednu istu karakteristiku: on je dobrotvor.
On povezuje lokalnu zajednicu, organizuje da narodna kuhinja na dan Božića ponudi najukusniji mogući ručak ili večeru, kolikogod da je inače zauzet, on stiže da kuva i poslužuje hranu beskućnicima. Žene retko inicijalno imaju ovakvu pozadinu, ali ih oduševljava to što radi njihov izabranik i na kraju se uključuju u njegove aktivnosti. To nas dovodi do sledeće vrednosti oko koje kreatori božićnih filmova nemaju dileme.
Dobročinstvo
Kada je u pitanju dobročinstvo, postoje dva važna pravila božićnih filmova:
- Država nema ništa sa tim
- Posebno je bitno da gladni ne gladuju za Božić
Dobročinstvo je pojedinačni akt, kome u božićnom filmu najčešće pristupa pojedinac (češće muški nego ženski protagonista), koji oko ideje pomaganja (najčešće beskućnicima, dečijim bolnicama ili jednoj lokalnoj siromašnoj porodici) okuplja lokalnu zajednicu. Svako iz te zajednice daje svoj prilog ili doprinos za konkretno dobročinstvo i ono bude krunisano na božićni dan, toplim obrokom za gladne ili poklonima za decu.
Društveni problemi se nikada ne posmatraju dublje niti dugotrajnije od tog jednog dana kada su na kratko rešeni, i to najčešće samo u svrhu oslikavanja protagoniste kao dobrog vođe svoje lokalne zajednice, i čvrste, ali saosećajne ruke. Rešavanje konkretnog problema retko seže dalje od toga. Ako je nastupila mećava, beskućnici će na tu jednu noć biti primljeni u lokalni hotel. Oni će kasnije ostati beskućnici, ali film ne može da se bavi tim mračnim temama.
Osim toga, sistem u božićnim filmovima ne sme da se meša u priču, poziva na odgovornost, da sporovodi socijalne politike, obezbeđuje obroke u narodnoj kuhinji ili krov nad glavom beskućnicima. Sistem ne postoji u svesti aktera, postoje samo pojedinci i njihovi uspesi koji im daju mogućnost da vrate nazad lokalnoj zajednici kroz kratkotrajnu pomoć onim nesrećnijima od njih. Najbliže sistemu u ovom filmskom univerzumu je lokalna zajednica, i to ne u političkom smislu, već prosto kao zajednica umreženih dobrih ljudi iz komšiluka koji se ujedinjuju da pomognu nekome.
Lokalne zajednice
Tipičan scenario božićnih filmova (čije su trenutno najproduktivnije produkcije Hallmark i Netflix) odvija se u malom gradu ili selu, punom ljudi koji istinski veruju u Božić. Svi stanovnici ovih gradova su altruisti i spremni da se u svakom trenutku, a posebno onom najvažnijem – božićnom, ujedine oko pomoći svojim sugrađanima. Ovi gradići imaju mnogo mesta zajedničkih okupljanja, a problemi velikih biznisa koji potiskuju male ne postoje – ulice su preplavljene malim zanatlijama i malim trgovinskim radnjama. Božić je u ovim gradićima često gotovo grana industrije i veliki broj biznisa usmeren je upravo ka ovom prazniku, a ulična dekoracija prevazilazi i onu u svetskim metropolama. Lokalne zajednice veoma snažno utiču na protagoniste filmova, od njih čine bolje ljude i navode ih da odluče da se vrate selu (ili malom gradu), nasuprot velikim gradovima u kojima su prave vrednosti zanemarene.
Model porodice
Lokalne zajednice u ovim filmovima sačinjene su od porodica koje takođe imaju vrlo jednostavne i unapred određene karakteristike. U porodicama božićnog univerzuma se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju. Majka uvek peče najukusniju ćurku, a otac je pun toplih životnih saveta. Braća i sestre su uvek već skrašeni porodični ljudi koji predstavljaju dobar primer zalutalim protagonistima koji su zaboravili šta je zapravo važno u životu. Porodica je, uz lokalnu zajednicu, ono čemu se na kraju filma svi vraćaju.
Društvena pokretljivost i rodni odnosi
Tipični božićni filmovi najčešće u naizgled jednostavne ljubavne scenarije uključuju priče o društvenoj pokretljivosti i rodnim odnosima kroz odabire partnera i poslova.
Praznik za preduzetnike
Iako svake godine izađe bar jedan novi film na temu praznične udaje za princa, produkcije poput Netflixa i Hallmarka poslednjih godina zaljubljene su i u kreiranje toplih preduzetničkih priča. Naime, protagonisti ovih filmova (ljubavni par) na kraju filma često odlaze u smeru pokretanja sopstvenih biznisa. Ipak, postoji veoma bitna rodna polarizacija zanimanja. Ženske preduzetnice uglavnom su usmerene na monetizaciju kućnih radinosti, pa su njihovi biznisi fokusirani na kuvanje, pripremu cvetnih aranžmana, dekoraciju doma i organizaciju događaja. Zanimljivo kod ženskih biznisa je i to što su u božićnim filmovima uvek praznično orijentisani, pa će protagonistkinje pokrenuti biznise koji se tiču pravljenja božićnih kolača, božićnih aranžmana i organizacije božićnih proslava. Kako bi biznis bio održiv i tokom cele godine, nekada se eventualno uključi mogućnost da se mogu, na primer, organizovati i proslave Dana zaljubljenih i Uskrsa/praviti kolači i dekoracija za druge praznike. Ipak, pitanje održivosti biznisa zaista se retko otvara.
Početni kapital mlade preduzetnice u doslovno svakom božićnom filmu dolazi od njenog izabranika. Ako je ona strastvena menadžerka hotela, izabranik joj kupuje hotel. Ako je spravljačica božićnih kolačića, budući suprug joj kupuje fabriku u okviru koje može da krene sa masovnom proizvodnjom po svojoj magičnoj recepturi. Ako je izabranica slikarka, izabranik nalazi tezgu za prodaju njenih slika.
Muški biznisi najčešće su većih dometa, pa će, na primer, perspektivni arhitekta napustiti veliki projektni biro da bi pokrenuo svoj biznis – koji se bavi projektovanjem porodičnih kuća. Njegova izabranica će se, u tom slučaju usmeriti na biznis koji se tiče božićne dekoracije tih kuća, što ih čini savršenim parom, i dodeljuje im uloge u poslu u skladu sa patrijarhalno određenim rodnim ulogama.
Poslovni ljudi i otkaz na Božić
Čest scenario kada su u pitanju božićni filmovi je i preobraćanje krute i zauzete poslovne žene u zaljubljenu ženu, koja daje otkaz korporaciji u velikom gradu i odlazi sa svojim izabranikom u manji (božićni) grad. Otkazi se u ovim filmovima daju uvek veče pred praznik, na korporativnim božićnim zabavama, na koje protagonistkinja dođe sa izabranikom (iako on nije među zvanicama) ili sama. Ona dolazi ili sa ciljem da da otkaz, ili posle nekoliko minuta zabave posluša svoje srce i prelomi, presretne šefa (ili još češće šeficu, ali o tome ćemo kasnije) i objasni mu da ne može da bude tu, da ne želi da bude tu, da daje otkaz i onda pred svima glasno i teatralno obrazloži svoje nove životne vrednosti i emotivne izbore – i dobije aplauz od prisutnih.
Kada je u pitanju poslovni muškarac u filmovima, on je zapravo još više degradiran od poslovne žene. Ona se na poslovnu lestvicu penje svojim opsesivnim prekovremenim radom i zanemarivanjem porodice i Božića. On je najčešće samo budući naslednik očeve ili majčine korporacije za koju radi, te su mu nadređeni vrlo često upravo roditelji (mada se ovde zalomi i motiv nesrećno stradalih roditelja – autori božićnih filmova su baš skloni tome da u priču uvedu saobraćajne nesreće).
Udaja za princa
Stara dobra udaja za princa nije potisnuta ni preduzetničkim pričama i svake godine se snimaju i božićni filmovi u kome se ljupka Amerikanka uključuje u neku izmišljenu evropsku kraljevsku porodicu i postaje omiljena osoba božićnog kraljevstva.
Protagonistkinje najčešće inicijalno nemaju previše karakternih crta, imaju neku vrstu zanatskog posla i slučajno bivaju pomešane sa nekim. Usled toga one se sticajem okolnosti u nekom predbožićnom trenutku nađu na kraljevskom dvoru, gde uspevaju da očaraju prestolonaslednika i postanu njegove izabranice.
Ako izuzmemo patrijarhalnost ove ideje, i zanemarimo glorifikaciju monarhizma u ovim filmovima, ostaje nam da primetimo to da su odnosi između izabranika najčešće potpuno zanemareni. Karakteri likova potpuno su stavljeni u stranu u odnosu na njihove društvene uloge prestolonaslednika i jednostavne, primera radi, pekarke, iz Amerike. Njihov proces upoznavanja i zaljubljivanja nije naročito kompleksan i glavna spona često je samo to što su muškarac i žena, što se oboje nalaze na istom mestu (na dvoru) i što oboje očara magija Božića. Do prosidbe dolazi posle jednog poljupca i pet dana razgovora. Priča o dobročinstvu ne manjka ni u ovim filmovima, pa kruna odnosa između mladenaca i kraljevstva postaje darivanje dečije bolnice ili neka druga, slična aktivnost.
Sporedni likovi
Osim para centralnih protagonista, božićni filmovi imaju i tipske sporedne protagoniste.
Bivši momak ili obožavalac
Jedan od čestih sporednih likova kada su u pitanju božićni filmovi je nebitni bivši momak ili verenik glavne protagonistkinje. Ona ga je ostavila shvativši da može više od onoga što on može da joj ponudi kao jedinka. On je obično dobar momak koga vole njeni roditelji, lokalni policajac ili vatrogasac, koji se kasnije skrasi sa lokalnom prodavačicom. Ukratko, najčešće se klasno ne poklapa sa aspiracijama protagonistkinje i njegova životna stremljenja su preniska za nju koja je predodređena za više (na primer, za otpočinjanje sopstvenog biznisa čiji početni kapital obezbeđuje njen novi izabranik, ili za vladanjem kraljevstvom svog supruga). Ponekad, sporedni mučenik nije čak ni dorastao tome da ikad bude razmotren od glavne protagonistkinje, on je opsesivno prati tokom celog filma, sumnjičav je oko njenog novog izabranika, i na kraju, u duhu Božića, shvata da je glavni izabranik takođe dobar momak (iako imućan) i sve se završava idilično (a on možda uspe da smuva njenu drugaricu, lokalnu konobaricu).
Drugarice
Nezanemarljivi sporedni likovi su i drugarice protagonistkinja – koje su najčešće prizemne, dobre devojke, koje su uvek svesne da je njihova drugarica bolja od njih, i predodređena za veće stvari u životu, za razliku od njih koje su spremne da se skrase sa policajcima ili vatrogascima u svojim omanjim mestima.
Porodica
Roditelji i braća i sestre protagonista najčešće su vrlo tradicionalno i patrijarhalno orijentisani ljudi – u situacijama kada su protagonista ili protagonistkinja stanovnici gradova posvećeni svojim poslovima i zanemaruju vrednosti Božića. Oni time zanemaruju i svoje porodice, bar do pred kraj filma, kada najčešće dolaze do spoznaje da je porodica, a ne posao to što žele od života, i odlučuju da formiraju jednu nalik njihovoj primarnoj.
Postoje i božićni filmovi gde, umesto žene opsednute poslom, imamo ljupku provincijalku (koja se na kraju filma bogato udaje, često za princa prestolonaslednika), koja je neretko ostala bez roditelja koji su tragično nastradali, ili ima samo jednog (esktremno brižnog) roditelja, a oplakuje drugog. Teško je doći do precizne hipoteze zašto ljupka provincijalka, a buduća princeza, mora da, osim toga što je inicijalno nisko pozicionirana na staleškoj lestvici, bude i siroče. Jedna, eventualna, može biti da je to jer je ona tako još ranjivija i time bliža gledaocu.
Šef
Još jedan interesantan sporedan lik iz božićnih filmova fokusiranih na ljubavne priče poslovnih žena je šef, ili još češće šefica protagonistkinje. Primetila sam da se kod odabira glumca za tog lika, reditelji najčešće sete da treba da uključe i druge rase u postavu filma, pa je šefica najčešće azijatkinja ili afroamerikanka. Ona je srednjih godina i do kraja filma ostaje verna idealima posvećenosti poslu i prekovremenom radu, dajući time primer da je i to legitiman životni izbor (za neke – sporedne ljude).
Scenografija
Kada se snimaju božićni filmovi, to mora da pršti od jelki. Posebno ako su u pitanju Hallmark ili Netflix produkcije. Na vratima su zimzeleni venci, u hodnicima kancelarija po tri jelke, a u ličnim domovima u svakoj prostoriji bar po jedna. Ulice su nakićene kao da rukovodioci lokalnih zajednica imaju baš mnogo novca da operu preko nabavki ulične dekoracije. Sneg uvek padne kada treba, čak i ako ste u Kaliforniji, a ako treba da se desi poljubac, imele su na svakom koraku. Imela je dekorativni visuljak i postoji sveto pravilo da se, ako se nađete ispod tog visuljka sa osobom suprotnog pola, morate poljubiti.
Ako je esencija Božića briga o drugima, darivanje i dobročinstvo, te pronalaženje svrhe svega što smo ikada do tog magičnog božićnog trenutka radili u životu, onda je možda svrha traćenja toliko sati mog života na loše filmove u tome da zajednici (ne lokalnoj, ali bar internet zajednici) vratim nazad tako što ću je poštedeti gledanja loših božićnih filmova. Frazeološki rečeno, ja sam ih odgledala, da vi ne biste morali. Za kraj bih dodala da sam odgledala i neke dobre, pa ćete o njima imati prilike da čitate (ne ovoliko detaljno) u sledećem tekstu.
