Šta povezuje masovnu upotrebu telefona, Koko Šanel, ženska prava, ekspanziju auto industrije i džez muziku? Jedna od najuzbudljivijih decenija dvadesetog veka – period 1920-1930 godine, koji nam verno prenose britanske serije.
Burne dvadesete (The Roaring twenties), godine kada se žene bore za svoja prava, kada medicina, nauka i tehnologija napreduju više nego ikad, kada muzika dobija novo ruho – umnogome su ostale u analima istorije kao turbulentan period za društvo, ekonomiju, modu, nauku i međuljudske odnose.
Sveće su zamenjene električnim lusterima i sijalicama, kruti korseti mekšim krojevima haljina, u kuće i preduzeća su se uselili telefoni. Džez klubovi su bili posebno skandalozni – ta kultura je donesena iz SAD, gde je uveliko vladala Prohibicija, dok su klubove držali američki gangsteri. Tu takozvanu đavolju muziku su svirali crnci, a plesni žanrovi koji su se razvili su bili previše sugestivni u odnosu na prefinjene valcere koji su bili standard među britanskom elitom.
Evropa je, preživevši Prvi svetski rat i Špansku groznicu, prošla kroz burnu deceniju koja će se završiti Velikim krahom berze Vol Strita kojim je započeta Velika depresija.
Decenija prepuna dešavanja na socijalnom i ekonomskom planu, neiscrpna je tema kada je kinematografija u pitanju. Mnogo filmova, serija i dokumentaraca je snimljeno oslanjajući se i bazirajući na događajima iz dvadesetih godina prošlog veka – neki sa više, a neki sa manje vernih detalja. Kao ljubitelju istorijskih drama (engl. period drama), kako nazivamo filmska i TV ostvarenja sa radnjama u određenim istorijskim periodima, pažnju mi je privuklo nekoliko serijala o kojima će u nastavku biti reči, kako o samim ostvarenjima, tako i o zanimljivostima vezanim za snimanje i sam period na koji se oslanjaju. Serijali su mnogima draži zbog dužeg trajanja u odnosu na filmove, te ću se osvrnuti na tri odlična ostvarenja britanske produkcije.
Dauntonska opatija
Dauntonska opatija (Downton Abbey) je priča o engleskom erlu, životu njegove porodice, posluge i vremenu velikih promena koje su se dešavale početkom dvadesetih godina dvadesetog veka.
Serija je ostvarenje nekoliko britanskih produkcijskih kuća (ITV Studios, Carnival Films, WGBH-TV), a njen autor i režiser je engleski pisac i scenarista Džulijan Felouz (Julian Fellowes).
Radnja počinje 1912. godine vestima o potonuću Titanika. Cenjeni engleski erl Robert Kroli (Robert Crawley) dolazi u nepovoljan položaj kada saznaje da je njegov naslednik nastradao u potonuću broda. Ko će naslediti titulu i ostati u rukovodstvu imanja? Svakako ne jedna od njegove tri ćerke, jer samo muškarci mogu biti naslednici. Istovremeno, pojavljuje se novi član posluge čije će nevolje početi nedugo nakon što kroči u domaćinstvo. Već od prve epizode vidimo tadašnji položaj žena i razlike života dvaju klasnih staleža.
Serija paralelno prati radnju u gornjim odajama gde boravi porodica i donjim prostorijama gde se odvija život posluge. Glavne uloge tumače Hju Bonevil (Hugh Bonneville), Megi Smit (Maggie Smith), Mišel Dokeri (Michelle Dockery), Džim Karter (Jim Carter), Elizabet Mekgavern (Elizabeth McGovern).
Kroz sezone su prikazane promene – uvođenje struje i telefona, pojava prvog frižidera, nove metode lečenja, a posebno je skandalozno saznanje da je najmlađa erlova ćerka učestvovala u borbi žena za svoje glasove i prava. Kako je bio običaj da ćerke svih plemića budu predstavljene kraljevskom dvoru, ovo je bilo nedopustivo ponašanje u to vreme. S druge strane, jedan od članova posluge sve vreme živi u skrivanju sopstvene seksualnosti, jer je u to doba bilo ilegalno biti homoseksualac.
Period radnje serije pokriva godine od 1912. do 1925. U šest sezona odličnog serijala koji je veoma pažljivo osmišljen i snimljen prikazani su veoma potresni kadrovi Prvog svetskog rata, španske groznice odmah nakon toga, skandalozni modni i zdravstveni izbori erlovih ćerki, džez muzika, odbacivanje tradicije ženskog jahanja konja na jednoj strani i pravo žena na učestvovanje u konjičkim trkama i na kraju – uzbudljive auto-trke, ali i tragična strana automobila.
Evo i nekoliko zanimljivosti o serijalu: za pažnju o detaljima, kako vezanim za odeću tako i za običaje i način ponašanja, bio je zadužen istorijski savetnik Alaster Brus (Alastair Bruce).
Serija je snimljena u dvorcu Hajklir (Highclere castle) u južnoj Engleskoj.
U jednoj od scena je korišćena autentična venčanica iz 1920-tih godina, te je glumica Mišel Dokeri morala izuzetno pažljivo da korača u njoj. Prilikom snimanja scene njenog prolaska kroz selo do seoske crkve, snimateljska ekipa je morala da potpuno izoluje taj deo sela kako bi izgled venčanice ostao tajna.
Isprepletane priče plemstva i posluge prožete tipičnim britkim engleskim humorom, sjajna scenografija, kostimi i muzika čine Dauntonsku opatiju vrednom pažnje. Bilo da ste ljubitelj ovog žanra ili ne, mnogo toga se može naučiti iz ove britanske serije, budući da je sa toliko pažnje realizovana.
Birmingemska banda
Sušta suprotnost Dauntonskoj opatiji, Birmingemska banda (Peaky Blinders) takođe je serija britanske produkcije, smeštena u period burnih dvadesetih, ali u potpuno drugačijoj postavci – Birmingem, centralna Engleska, industrijski grad, mračan i namrgođen. Autor je Stiven Najt (Steven Knight), a režiju potpisuje čak šest režisera, dok se za fantastičnu naslovnu muzičku špicu pobrinuo Nik Kejv (Nick Cave).
Dok Daunton obuhvata i period pre dvadesetih, radnja u ovoj seriji počinje u trenutku posle Prvog svetskog rata. Banda Peaky Blinders nosi ime po svom zaštitnom znaku: svi muški članovi su nosili kačket radne klase – peaky, sa žiletima umetnutim u šilt kape, kojima su prilikom tuča mogli da oslepe protivnike (otuda blinders – oslepljivači). Oni su zaista postojali, i iako serija nije rađena potpuno prema istinitim događajima, autori su razradili bogatu priču i obuhvatili teme poput socijalističkih i radničkih revolucija i pobuna, borbe za ženska prava, krijumčarenja droge s Istoka, trke i klađenja, mafije i žongliranja između kriminala i politike, sve do dodira sa nacizmom.
Glavnu ulogu tumači sjajni ubedljivi Kilijan Marfi (Cillian Murphy), a pored njega tu su i Helen Mekrori (Helen McCrory), Sem Nil (Sam Neil), Pol Anderson (Paul Anderson), i ne zaboravimo Toma Hardija (Tom Hardy). Kasnije u sezonama se pojavljuje i Edrijen Brodi (Adrian Brody).
Interesantan podatak je da je glavna uloga trebalo da pripadne drugom britanskom glumcu, Džejsonu Stetamu (Jason Statham). Stetama znamo po ulogama čvrstih momaka grube pojave, i ovo je jedan od razloga zašto je Stiven Najt prvobitno odlučio da njemu ponudi glavnu ulogu, dok mu Kilijan nije delovao tako ubedljivo. Međutim, u poslednjem trenutku se predomislio nakon što mu je Kilijan poslao SMS: Ne zaboravi, ja sam glumac. Ispostavilo se da će Kilijan tako dobro odigrati ulogu Tomija Šelbija, vođe bande Peaky Blinders koja je držala ceo Birmingem u šaci, da je postalo teško zamisliti nekog drugog glumca na njegovom mestu.
Takođe, zanimljiva je činjenica da je glumac Sem Nil, koji je rođen u Ulsteru (Severna Irska), a odrastao na Novom Zelandu, uspeo veoma uspešno da povrati svoj davno izgubljeni severnoirski akcenat u govoru, u čemu su mu pomogle kolege Liam Nison (Liam Neeson) i Džejms Nezbit (James Nesbitt).
Glavni ženski lik, Poli Šelbi, alijas Elizabet Grej koju tumači Helen Mekrori, nosi snažnu energiju koja ide u korak sa Tomijem (a nekada i protiv njega).
Kroz mnogo sporih kadrova, odlične fotografije i scenografije, sjajno uklopljenu muziku i odličnu glumačku ekipu, ova serija, prožeta eksplicitnim scenama i brutalnim prikazima tadašnjih principa po kojima su članovi bande živeli, sjajno je ostvarenje čiju poslednju sezonu očekujemo krajem ove ili početkom sledeće godine. Najavljeno je i da će posle serije biti napravljen spin-off ili možda i film.
Poaro
Poaro (Agatha Christie’s Poirot) nas vodi kroz tridesete – deceniju obeleženu Velikom depresijom, fantastičnom modom i početkom Drugog svetskog rata.
Ovo je još jedna sjajna, doduše, malo starija serija britanske produkcijske kuće ITV, sa Dejvidom Sušeom (David Suchet) u glavnoj ulozi uglađenog i britkog belgijskog detektiva Herkula Poaroa. Rađena prema krimi romanima engleske spisateljice Agate Kristi, Poaro je serija savršena za opuštanje subotom uveče uz čašu vina.
U svom uglađenom gospodskom maniru, glavni protagonista nas vodi kroz misterije i slučajeve koji su nam u početku potpuno nejasni i zapleteni, da bi se, u prepoznatljivom kristijevskom maniru, završili otkrivanjem potpuno neočekivanog lika kao krivca.
Ovde nas dočekuju svetli kadrovi, kao i odlična muzička pozadina i gluma. Razlika u scenariju i načinu snimanja je vidna u odnosu na serije novije proizvodnje, međutim, to nimalo ne oduzima na draži jer se ipak radi o kvalitetnom krimi serijalu koji je, pored Šerloka Holmsa, mnogima omiljena detektivska priča pretočena u dramsko televizijsko ostvarenje.
Kada je istorijska drama u pitanju, ove tri serije vas neće razočarati – od same produkcije, scenografije i kostima, radnje i dijaloga, muzike i glume, do interesantnih detalja na istorijske, modne i socijalne teme. Ono što ih povezuje, barem iz mog ličnog ugla gledano, je osećaj radoznalosti koji ostaje nakon gledanja epizode, i koji me odvede u dalje istraživanje svega što mi u tom trenutku bude intrigantno, bilo da je vezano za sam period dešavanja radnje ili proces snimanja serije.
Nije novost da upravo filmska i televizijska ostvarenja vrše veliki uticaj na mnoge ljubitelje perioda od dvadesetih pa sve do šezdesetih godina prošlog veka, koje rado nazivamo vintidžom (vintage – staro i kvalitetno), te tako viđamo mnoge modne blogere i influensere koji u potpunosti neguju stil prohujalih vremena u vidu odevanja, šminke, uređenja doma, knjiga i izbora aktivnosti.
Nadam se da će ovakvih ostvarenja biti još, jer su burne decenije prošlog veka nepresušna tema iz koje možemo mnogo naučiti, ne samo na istorijskom već i na socijalnom planu.
