U svojoj prethodnoj kolumni, Jelena je pisala o sopstvenom iskustvu osvešćivanja poremećaja u ishrani. U današnjoj kolumni upoznaće vas sa simptomima poremećaja u ishrani.
U našem društvu nedovoljno se priča o poremećajima ishrane. Često možemo čuti stavove da da je anomalija u ponašanju ovog tipa “hir” pojedinca, koji će proći. Do informacija o poremećajima ishrane je teško doći, a ukoliko naiđemo na njih uglavnom su konfuzne i nepotpune.
Šta je to što nazivamo poremećajima ishrane?
Poremećaji ishrane su složena mentalna oboljenja koja sama po sebi nisu smrtonosna, ali posledice koje se odražavaju na telo, nažalost, često dovode do smrtnog ishoda. To su stanja u kojima osobe imaju poremećen odnos prema navikama unosa hrane, kao i izmenjene emocije i misli koje se vezuju za nju. Od poremećaja ishrane mogu oboleti ljudi oba pola, svih uzrasta, rasa, socio-ekonomskih grupa. Nije tačno da je to luksuz koji si mogu priuštiti samo razmažena “mamina i tatina deca” ili da je to “hir” adolescenata koji će proći sam od sebe.
Iako još nije precizno određen uzrok nastanka poremećaja israne, trenutno je najzastupljenije mišljenje da su u osnovi njega i biološki, psihološki i sociokulturalni faktori.
U biološke faktore spadaju genetska predispozicija, neuroendokrini faktori, to jest poremećaj rada hormona i nedostatak unutrašnje svesti, u smislu nemogućnosti identifikacije unutrašnjih potreba i stanja organizma.
Kada pričamo o psihološkim faktorima moramo napomenuti nisko samopouzdanje, perfekcionizam, samokritičnost, nezadovoljstvo sopstvenim telom, anksioznost, rigidnost u mišljenju.
Poslednja, ali ne manje vazna grupa faktora jeste sociokulturalana, a oni su idealizacija mršavosti, mediji i slika pojedinca koju šalju u svet, kao i vršnjačka grupa kojoj pripadamo.
Važno je napomenuti da ovi faktori mogu biti prisutni u različitim kombinacijama kod različitih ljudi, kao i da se mogu manifestovati na različite načine, odnosno svakog pojedinca odvesti na drugi put poremećaja ishrane.
Najpoznatiji oblici ovih oboljenja su Anoreksija i Bulimija , ali osim njih postoje i Kompulsivno prejedanje ( binge eating disorder – BED),Ortoreksija, Poremećaj selektivne ishrane, Zloupotreba laksativa, Kompulsivno vežbanje kao i mnogi drugi. Oblici poremećaja ishrane znaju da se smenjuju, ali i kombinuju.
Anoreksija- moja dugogodišnja prijateljica
Za osobe koje boluju od Anoreksije karakterističan je nagli gubitak težine, a potom neodgovarajuća telesna masa za njihovu visinu, dob i građu. Najčešće, uz sve ovo, osobe imaju iskrivljenu sliku sebe. Čest prikaz ovog stanja je slika devojke koja stoji ispred ogledala, vidno mršava, ispijena, ali njen odraz nije takav, ona to ne vidi.
Drugarica me je podsetila na jedan zanimljiv podatak: Za vreme moje borbe: terala sam ljude da me slikaju, jer sam samo tada mogla da vidim kako zaista izgledam.
Kako to sve funkcioniše?
Osobe počinju sve manje da jedu, počinju da broje kalorije, ali ne da bi bile sigurne da su unele dovoljno, već da bi znale da su unele što manje. Počinju da izbacuju svu onu ukusnu hranu koja ih može navesti na “zlo” i hrana postaje sve bezličnija, a namirnice koje konzumiraju sve oskudnije. Uz svu tu preokupaciju brojanjem kalorija, izbegavanjem “opasnih” namirnica, često se javlja i potreba za vežbanjem koje može postati kompulsivno, kao i potreba za pražnjenjem pri unosu, po njihovoj proceni, veće količine hrane.
Znate koji je najveći strah osobe sa poremećajem ishrane? Verovatno ste pogodili, strah od gojenja, bumerang efekta i da će pojesti mnogo.
Sestru sam toliko puta pitala “ Da li sam mnogo jela?”, “Hoću se mnogo ugojiti?”, nisam shvatala da je u tom trenutku moj lek bila hrana, a da sam odavno bila u debelom minusu što se telesne mase tiče.
Simptomi i znakovi koji ukazuju na poremećaje ishrane
Kada pričamo o simptomima, prvo treba naglasiti fizičke, oni su vidljivi na prvi pogled: nagli gubitak težine, ispijeno lice, sivkasto-žut ten, česti stomačni problemi, nesvestica, konstantna pospanost i osećaj umora, koža i kosa koje postaju suve, konstantan osećaj hladnoće, pojačana maljavost (dlačice po celom telu postaju gušće), kod devojaka menstrualni ciklus postaje neredovan, često i prestaje. Ovo je samo deo fizičkih manifestacija poremećaja ishrane.
Hajde da dam koji fini primer iz mog života. Dugo sam hodala ulicama poput siluete, sivog ispijenog lica sa urezanim tamnim podočnjacima, uvek dobro ušuškana, da ne bih umrla od hladnoće. Kada bih došla kući smestila bih se ispred kalorifera i ležala satima, jedan kalorifer je počeo da se topi, jadničak, zaspala sam jer me san lako obuzimao, a on je radio neprestano. U tom periodu često sam padala u nesvest, bilo da sam u toplini svoga doma, školi ili izlasku, samo bi počelo da zuji u ušima, slika bi lagano nestala, a za njom i tlo pod nogama.
Uz sve te znakove javljaju se i promene kako u ponašanju, kao i na emocionalnom planu. Osobe koje imaju problema sa anoreksijom često skrivaju svoje telo ispod slojeva široke garderobe, ali to je ujedno i pokušaj da se ugreju. One počinju da izbegavaju obroke, određenu vrstu hrane, mesta na kojima će biti hrane, jelo u javnosti, kuvaju za druge, ali ne jedu . Često komentarišu da se osećaju debelo, da će se udebljati. Društvene aktivnosti postaju sve ređe, nestaje spontanost, način razmišljanja gubi na fleksibilnosti. Koncentracija nestaje, postaju odsutni, hladni, može se reći nezainteresovani, povlače se u sebe. Imala bih još jako puno toga da dodam, ali mesta nestaje…
Za kraj bih naglasila da anoreksija može završiti smrtnim ishodom. Možemo je nazvati tihim ubicom, s obzirom da se telo muči, nestaje mu goriva i počinje lagano da se gasi. Ne možemo reći da je neko umro od anoreksije, već od njenih posledica, a to mogu biti disbalans elektrolita, otkazivanje unutrašnjih organa, a prvenstveno srca… Tužno zar ne, naš mozak može tako surovo da se poigra sa nama.
Zato je bitno potražiti pomoć kada vidimo očigledne znakove, kako ne bismo čuli onaj hladan glas doktora kako kaže (onako kako je meni rekao):
„Vaše srce je počelo da otkazuje, ako nastavite ovako neće izdržati ni tri meseca.”
