Sindrom varalice je slučaj u kome se javljaju svakodnevna uverenja osobe da nije dovoljno kompetentna u postizanju uspeha, interpersonalnim odnosima ili kod obavljanja intelektualnih aktivnosti uz uverenje da je svaki njen uspeh slučajnost ili sreća.
Osoba svakodnevno brine i dovodi u pitanje svoje zasluge, veštine i uspehe i oseća se nesigurno povodom preduzimanja koraka.
Kada postigne određeni uspeh, nastupaju osećanja brige da će biti razotkrivena i krivice zbog toga što misli da se takav uspeh ne uklapa u sliku sopstvenog doživljaja, a takvim razmišljanjem veruje da će biti otkrivena u takvoj „prevari“.
Sinrom varalice i tipična iracionalna uverenja
- Nisam zaslužio ovako visoku ocenu na ispitu, sigurno sam samo imao sreće sa pitanjima koje sam znao.
Osoba u ovom slučaju može imati ovakvo uverenje zbog neadekvatnog doživljaja treme i nesigurnosti pred izlazak na ispit. Iako se dovoljno dobro pripremila i nije dozvolila da je prevlada trema, ona pripisuje svoj uspeh sreći, zbog uverenja da su trema i nesigurnost pokazatelji i dokazi neuspeha. - Nisam dovoljno kompetentna za ovaj posao kao što to piše u mom CV dokumentu, sigurno će mi postaviti neka pitanja na koja neću znati odgovor i razotkriće me.
Ovakav primer može ukazivati na donošenje zaključka na osnovu pretpostavke i očekivanja neuspešnog intervjua zbog neizvesnosti toka razgovora, ali i zbog nekog ranijeg mogućeg odbijanja. Iako je osoba stekla dovoljno iskustva, znanja i veština na poslednjem poslu, ona to zanemaruje i fokus joj je na ranijem neuspehu. - Ja ovde ne pripadam, ljudi su spontani i druže se, a ja se osećam kao da ne pripadam ovde i ne znam kako da se uklopim.
Ovaj primer može ukazivati na nedostatak samopouzdanja i doživljaja da nije dovoljno socijalno kompetentna da bi stupila u interakciju sa drugima. Kada kaže da ne pripada takvom mestu, ona zapravo misli da je drugi neće prihvatiti jer nije spontana kao oni i misli da oni poseduju veću vrednost od nje jer imaju više samopouzdanja. Ukoliko bi se upustila u razgovor sa drugima, veruje da bi razotkrili njenu nesigurnost, što bi ukazivalo na to da se ne uklapa u takvo okruženje.
- Šta ako drugima činim samo iz potrebe da me prihvate, a ne zbog dobronamernosti, ja nisam toliko dobra osoba kao što me drugi vide.
Ovaj primer može ukazivati na više situacija:
1. Osoba može biti dobronamerna i altruistična, ali sa druge strane možda nedovoljno posvećena brizi prema sebi pa tako veruje da nije dovoljno samo želeti dobro drugima, a ne želeti sebi.
2. Sa druge strane, može pomagati drugima kako bi pridobila njihovu naklonost i poštovanje. Ukoliko bi došla do ovakvih odgovora, to bi za nju značilo da njene namere nisu takve kakvim ih drugi vide, iskrene, i to bi značilo da je ona druge ljude na neki način iskoristila kao sredstvo da dokaže sebi da je dobronamerna. - Drugi ljudi me poštuju i daju komplimente samo zato što su uljudni, sigurno im se ne dopadam i ne žele da kažu šta zaista misle o meni kako me ne bi povredili.
Iz ovog primera takođe možemo videti da se radi o nedovoljnom vrednovanju sebe. Osoba u ovom slučaju može imati uverenje da nije dovoljno vredna poštovanja, pažnje ili nečije ljubavi i da joj drugi ljudi upućuju pozitivne gestove samo radi sažaljenja.
Sa druge strane, može biti samokritična do te mere da se oseća zbunjeno kada dobije bilo kakvu pohvalu ili kompliment, jer je to je za nju nepoznato polje u kome ne zna kako da se ponaša, odgovori i emocionalno reaguje. Za nju bi prihvatanje ovakvih pozitivnih gestova značilo da izdaje samu sebe, jer je o sebi izgradila sasvim drugačiju sliku. - Da li ću se dopasti drugoj osobi u stvarnom životu kao što joj se dopadam u virtuelnom svetu i na društvenim mrežama?
Iz ovog primera se može primetiti nesigurnost osobe da li će biti u redu sa tim da u realnom susretu i životu prema drugoj osobi pokaže svoju autentičnost i ono što se retko ispoljava u virtuelnom životu, u kome se najčešće prikazuju naši uspesi, ugled, atraktivan izgled i slično, ili će ukoliko se pokaže u manje dopadljivom izdanju ispasti osoba koja se lažno prikazivala.
Uzroci nastanka ovakvih vrsta uverenja
Ovakva uverenja možemo povezati sa osećanjima sopstvene neadekvatnosti i nekompetentnosti, niskim vrednovanjem sebe i nedostatkom samopouzdanja.
Tipično razmišljanje koje uvodi osobu u ovaj fenomen je to da drugi ljudi, ma koliko god osoba za njih bila vredna, inteligentna ili uspešna, ne poznaju njene negativne strane kao što su nedostatak iskustva, veština i znanja u nekim aspektima života u koje nemaju uvid, pa na taj način osoba koja doživljava ovaj fenomen svakodnevno misli da nešto prikriva od drugih.
Ovaj primer možemo dovesti u vezu sa nezdravim perfekcionizmom, kada osoba teži previsokim standardima i očekivanjima u svakom polju života i postavlja nerealne ciljeve kako bi potvrdila svoju kompetentnost. Ukoliko doživi bilo kakav neuspeh, na taj način bi razočarala i izigrala sebe i druge i ispala „prevarant“.
Postoje situacije i u kojima se ljudima desio uspeh naglo, koji su prva generacija profesionalaca, koji imaju izuzetno uspešne roditelje, studenti su ili pripadaju manjinskim grupama. Misle da je njihov uspeh zasnovan na pukoj sreći, slučajnosti, šarmu, kontaktima, niskim očekivanjima (dakle, spoljašnjim uzrocima), a ne na veštinama, kvalitetima i iskustvu.
Četiri tipa sindroma varalice
Perfekcionista
Još u detinjstvu, kada su dečje ambicije bile u neskladu sa roditeljskim očekivanjima, i kada se veći uspeh očekivao od braća ili sestara, nikada nisu uspeli da se dokažu u porodici kao inteligentni bez obzira na uspehe.
Duboko u sebi, delom veruju porodičnom mitu, a delom pokušavaju i dalje da dokažu suprotno.
Izuzetno im je važno da ih šira ili uža porodica ne gleda kao osetljive i šarmantne ličnosti, već sposobne, jake i uspešne.
Sa jedne strane sebi pripisuju negativne osobine, a sa druge misle da su briljantne, kreativne i posebne i kada bi to osoba koja je njihov model ili uzor to shvatila i otkrila, pomogla bi im da veruju u svoj intelekt. Ali do tada, sumnjaju i pitaju se kako je onda uspeh došao, pa ga pravdaju socijalnim veštinama, šarmom i niskim očekivanjima nadređenih.
Prirodni genije
Osoba kao prirodni genije provodi život stičući nove veštine uz malo ili nimalo truda i sa uverenjem da bi trebalo da razume sve u rekordnom roku.
Postavlja sebi visoke ciljeve i oseća se slomljeno kada ne uspe u prvom pokušaju. Ona veruje da kompetentni ljudi mogu da podnesu bilo šta sa malim poteškoćama, što može dovesti do toga da se oseća kao varalica kada počne da se bori.
Ako joj nešto ne ide lako ili ne uspe u prvom pokušaju, mogla bi da se oseća posramljeno.
Individualista
Individualista ima tendenciju da bude veoma nezavisan i više voli da radi sam. Često veruje da bi trebalo da bude u stanju da se izbori sa svakim izazovom samostalno.
Ako ne može samostalno da postigne uspeh, smatraće se nedostojnim.
Samopoštovanje često proizilazi iz njegove produktivnosti, pa je sklon odbijanju pomoći koja mu se nudi, jer traženje pomoći vidi kao znak slabosti.
Ukoliko bi pitao nekog za pomoć, to bi za njega značilo da priznaje svoju neadekvatnost.
Superheroj
Osoba u ulozi superheroja povezuje kompetencije sa svojom sposobnošću da uspe u svakoj ulozi koju ima – kao roditelj, dete, partner i zaposlena individua… (nastavi niz)
Po njenom mišljenju, neuspeh u snalaženju u svim ovim ulogama dokazuje njenu neadekvatnost.
Da bi uspela, oseća da se mora gurnuti do krajnjih granica, trošeći mnogo energije i što je više moguće za svaku ulogu.
Kako se sindrom varalice odražava na kvalitet života?
Iako ga neki nazivaju i sindrom uljeza ili varalice, važno je napomenuti da iako u imenu stoji reč sindrom, na njega se ne misli u medicinskom smislu i ne radi se o grupi simptoma koja označava bolest ili predispoziciju za razvoj bolesti – nećete ga naći u DSM-u.
Činjenica je da postoji emocionalni teret, ali nije u pitanju poremećaj. Prvobitno se izbegavao termin sindrom baš da bi izbegli patologizaciju.
Kada osoba svakodnevno i intenzivno sumnja u svoja postignuća, napredak ili uspehe, ona na taj način učvršćuje osećaj nedostatka samopouzdanja i samopoštovanja i može doživeti zastoj u ostvarivanju ciljeva.
U profesionalnom životu česti slučajevi mogu biti izbegavanje preuzimanja većih i odgovornijih zadataka, jer se osoba plaši da će doživeti neuspeh i razočarati sebe i nadređene. Može se i plašiti da će se od nje očekivati da uvek postigne više nego što može i da nikada ne pravi greške.
Kada postigne određene uspehe i ostvari ciljeve, nastavlja da sumnja u svoje veštine i kompetencije. Svoje uspehe pripisuje spoljašnjim faktorima kao što su sreća ili slučajnost i kako to nije njena zasluga.
Postoje slučajevi gde će osoba zbog straha od neuspeha i potrebe da bude najbolja težiti previsokim i nerealnim ciljevima, a kada uvidi da ih nije ostvarila, doživeće veliko razočarenje.
Neke od psiholoških posledica kod ove vrste problema mogu biti i svakodnevna frustracija, depresija, nisko vrednovanje sebe, anksioznost, stid i krivica.
Kako prevazići i izaći na kraj sa ovim negativnim efektima?
Kada se osoba susreće sa ovakvom vrstom problema, korisno je postaviti pitanje: Šta bi posavetovala svog prijatelja ukoliko bi imao isti problem? Ovo pitanje nam može pomoći da se odmaknemo od problema i sagledamo ga iz drugačijeg ugla.
Ono što možemo uraditi je:
– Poraditi na prihvatanju i uvažavanju komplimenata koji nam drugi upućuju.
– Raditi na samorefleksiji, kao i osvrtu na prethodna postignuća, veštine i atribute koji su nam pomogli da dođemo do cilja.
– Sagledati posledična osećanja iz drugog ugla i ne povezivati nedostatak samopouzdanja sa doživljajem lične vrednosti.
– Raditi na prihvatanju pogrešivosti, i preispitivanju odmažućih uverenja i osećanja kako bismo težili ka smislenijem i korisnijem načinu razmišljanja i ponašanja – jer teško da ćemo uspeti da nešto korigujemo, ako se toga stidimo.
– Podizati nivo svesnosti o sopstvenim veštinama i vežbati proširenje rečnika sopstvenih veština kroz različite životne aspekte.
– Tražiti, isticati i usmeravati se ka skrivenim unutrašnjim resursima koji vode ka očekivanom ishodu.
– Nastojati da doživimo pozitivne emocije kao što su zahvalnost, ponos, radost, interesovanje i sl.
Na ovakve pozitivne emocije se možemo osvrnuti pitanjem: Šta je druga osoba radila, govorila i na koji način se ponašala kako bi podstakla neku od navedenih emocija? Koje osobine, znanja ili veštine je ta osoba imala?
Važno je shvatiti da nismo jedini kojima se dešava sindrom varalice, a kako bismo poradili na jačanju samopouzdanja, korisno je da budemo otvoreni prema sebi i uvidimo koja nas to uverenja koče, kako bismo mogli poraditi na rešenju. Ukoliko nam ne uspeva da ih uvidimo sami, uvek nam može pomoći psihoterapija.
