Termin „self-care“ uglavnom pročitamo skrolujući kroz univerzum društvenih mreža gladnih očiju, često punih dosade – i više puta nego što je briga o sebi zapravo dostupna u trenutnom sistemu. Ne bi li ovo zvučalo kao da je poenta teksta da je taj čuveni sistem kriv za sve, a ne mi sami, u nastavku razlažem ličnu frustraciju oko novonastalih interpretacija koncepta brige o sebi, popularnije – self-care koncepta.
Komodifikacija brige o sebi
Bez ikakvog srama što ne iznosim neku novu činjenicu, koncept brige o sebi je umnogome i veoma elegantno utemeljen u kapitalističko, a samim tim i konzumerističko društvo. Self-care je, kao i skoro sve ostalo, postao komodifikacija (proces pretvaranja bilo kakve pojave/koncepta u prodajnu robu). Prodaje se u obliku mirišljavih sveća, self-help knjiga, X-u-1 maski za lice, master časova iz oblasti razvijanja mašte, joga prostirki unapređene savitljivosti i još niza dodataka koji su nam potrebni da bismo zadovoljili kriterijume moderne definicije brige o sebi.
Iako smo se, u osnovi uverenja, okrenuli brizi o sebi kako bismo prihvatili kolektivne i pojedinačne slabosti, traume i radili na njima radi obezbeđivanja kvalitetnijeg suživota, čini se da neoliberalna definicija iz ove vizije uzima samo deo prihvatanja slabosti, a potom je redefiniše i koristi za propagiranje primamljivih ponuda uz slogane kao što je, npr. Treat yourself! (engl. nagradi/počasti se).
Dok nam se sa jedne strane nameće (ili nudi) hedonistički pristup životu kao beg i način borbe sa svakodnevnim stresovima, sa druge strane ovog spektruma se nalazi agresivno nametanje raznoraznih avokado-tost recepata u saradnji sa joga časovima i meditacijom. Možemo primetiti da ova strana spektruma koja propagira „zdrave“ navike i nije baš toliko zdrava, jer nas često mentalno zaokupira toliko da se sama suština dobrobiti ovih navika za naše psiho-fizičko stanje gubi.
Sam pristup nametanja nekih navika, jer obezbeđuju status osobe koja je stabilna i posvećena je sebi, implicira na to da ih mi nećemo usvajati zbog ličnog napretka, već zato što „tako treba“. Ono što nam može stvoriti dodatan teret je nezvanično usvojena lista kriterijuma koju moramo ispuniti kompletno da bismo zadovoljili definiciju zdravog života: ukoliko za doručak jedemo açai bowl, naravno da smo ustali u 5 ujutru, a počeli smo i da pijemo isključivo mleko na biljnoj bazi – iako ne znamo zašto. Takođe, čest okidač za radikalne promene u ovaj ekstremno disciplinovani paket zdravog života, poznatog u digitalnoj sferi kao #healthylifestyle, jeste da bismo poništili svoju lošu ishranu i nezdrave izbore iz prethodnog perioda.
Ovde se može primetiti direktna veza dva ekstrema ovog zamišljenog spektruma modernog viđenja brige o sebi. Čašćavamo se i nagrađujemo velikim čokoladnim parčetom torte i lenjim vikendom ispred ekrana, a zatim se od ponedeljka naglo upućujemo na čas joge i planiramo ishranu merenu kalorijama. Na ovaj način smo stvorili ciklični samoodrživi sistem, gde su svi akteri koji plasiraju komodifikovan self-care zadovoljeni.
Ovakve ideologije su nalik korporativnim modelima (samo)upravljanja, jer su savršeno isprogramirane, postoje radi profita i da služe svrsi, a nikako zato što nam pomažu da negujemo svoje fizičko i duhovno stanje. Zato ih i nije teško uklopiti u digitalna okruženja – najčešće u obliku aplikacija, koje su takođe izgrađena na biznis modelima kapitalizma (što svakako jeste prikladno za tu industriju).
Samoodrživost se primećuje i ovde. Na stotine dostupnih aplikacija za merenje unosa vode, pređenih koraka, unesenih kalorija, količine i vrsti emocija koje smo osetili u danu, i na posletku – za merenje vremena potrošenog na gledanje u ekran – jer to nije zdravo.
Self-care kao implikacija modernog seksizma
Kako je egalitarijansko društvo i dalje apstrakcija u realnosti koju trenutno živimo, razlike među društvenim grupama se oslikavaju i u self-care sferi društva. Posebno zato što je popularna vizija ovog koncepta usko povezana sa brigom o fizičkom izgledu, lako je zaključiti da je ženski deo populacije više targetiran u nametanju pritiska o konstantnom samousavršavanju i nezi o sebi.
Kao i obično, od žena se očekuje da im je deo svakodnevne rutine korišćenje raznih kozmetičkih preparata, bavljenje svojim emocijama ne bi li uvek ostale staložene i nasmejane, kao i kombinovanje raznih estetika ne bi li izgledale sređeno. Ukoliko je majka, žena svakako treba da brine o sebi, ali u granicama koje ne prevazilaze zamišljenu crtu postavljene od strane društva, gde onda ona prelazi na negativnu stranu sebične majke.
Beauty industrija i hešteg self-care
Iako u brigu u sebi spada očuvanje mentalnog zdravlja i prihvatanje svog bića, izgleda da neoliberalni koncept brige o sebi ipak podržava ejdžizam i opsesiju brige o fizičkom izgledu. Podgrupa industrije velnesa – anti-ejdžing, vredi oko 60 milijardi dolara – i u stalnom je porastu, a ona se većinski fokusira na preparate za prevenciju starenja ženske kože (jer samo muškarci stare kao vino). Pored pritiska o konstantnom podmlađivanju kože kao vidu brige o sebi (kao da je starenje neka nezdrava, a ne prirodna pojava), tržišta koja slede po zaradi su zdrava ishrana i mršavljenje, a zatim fitnes.
Digitalni univerzum dodatno pospešuje trend opsesije konstantnog fizičkog usavršavanja kroz uniformisane instagram(ične) telesne figure kao očigledne rezultate svih ovih bjuti rituala i nutrutivnih programa, i koje, čini mi se, služe kao ambasadori self-care trenda. Njihovi (digitalni) karakteri definisani su nekom vrstom novokomponovanih stalnih epiteta, što su u njihovom slučaju repetativni heštegovi poput #cleanliving , #motivation , #eatclean, etc.
Sve ove prakse su posledica seksističkog društva, gde se na žene stavlja veći pritisak u sferi brige o fizičkom izgledu, kao imperativa o emocionalnoj stabilnosti, uzimajući u obzir rodne stereotipe gde je žena prirodno nadarena većom emocionalnom snagom.
Moderni spiritualizam kao sredstvo osnaživanja individualizma
Iako su u prethodnom tekstu zdrava ishrana i fizičko-duhovne aktivnost kao što je joga, spomenuti u negativnom kontekstu, bilo bi pogrešno zaključiti da im se protivim. Štaviše, i sama se trudim da jedem što zdraviju hranu, redovno treniram, volim miris zapaljenih mirisnih štapića, a imam i solidno vreme iza sebe provedeno u „jogiranju“.
Ono u čemu uviđam problem jeste u samom pristupu ovim zdravim i produhovljujućim ritualima. Moderan pristup je povezan sa već objašnjenom komodifikacijom, pa se marketiranje ovih rituala pretvara u trend i tako odaljava od svoje početne filozofije.
Iako se prinicipi joge i meditacije temelje na okretanju svom unutrašnjem biću, bit je u tome da nas oni uče kako da doprinesu našoj individualnosti, ali ne i kako da je povećaju. Kako smo svi zasebne jedinke, ove spiritualne prakse nas povezuju sa svojim unutrašnjim bićem, da bismo bolje razumeli sebe i tako upravljali sobom u spoljašnjem svetu – među zajednicom. Njihov cilj se ne bazira na pospešivanju izgradnje individualisičke figure okrenute samo svojim potrebama.
Uticajni učitelj jogi-filozofije, Svami Pudžan, ističe važnost razlikovanja univerzalnog od zasebnog, izdvojenog sebe. Ukoliko smo svi deo jednog, univerzalnog sveta, kroz ovaj indijski modus vivendi upoznajemo načine funkcionisanja u spoljašnjem svetu koji na najbolji način očuvaju naš duh, pa tako i naš odnos prema drugima i doprinos zajednici; oni ne osnažuju individualnost koja ignoriše tuđe potrebe i postojanje. Kao što i sam jogi-guru kaže, ovaj hiper-popularizovani pristup jogi je refleksija našeg društva, koje je utemeljeno na individualizmu.
Briga o sebi ili sebičnost?
Pored toga što je veoma upitno da smatramo prepunjen dnevni raspored aktivnostima, pravilima i merama za koje je rečeno da ako ih na kraju dana sve štrikliramo – da ćemo jedino tako moći da volimo sebe (#selflove) i dovesti brigu o sebi na vrhunac, upitno je i šta ostaje nakon sveopšteg fokusa samo na sebe.
Svakako da svi ljudi, pa i ostala bića zaslužuju negu i brigu, ali je pitanje kako se ona postiže ako smo svi fokusirani na isključivo lični, individualni napredak, a živimo u zajednici čijem postojanju svako od nas (trebalo bi) doprinosi. Popularne mantre koje osnažuju moderan pristup brizi o sebi se često tiču odbacivanja “toksičnih” ljudi iz svog okruženja ili onih koji nemaju ambiciju da vode organizovan i zauzet život kao mi, čini se, na agresivan način isključuju mogućnost brige o drugima ukoliko brinemo o sebi.
Ovakvo viđenje se opet čini paradoksalnim. Ukoliko #selfcare filozofija podržava produhovljeno viđenje svog bića, koje je samo deo univerzalnog (kog svi mi zajedno činimo), postavlja se pitanje zašto se onda osnaživanje individualnosti bez fokusa na društvo ističe kao prioritet? Samostalni rad na sebi nije favorizovan i zbog doprinosa spoljašnjem svetu, već isključivo radi prilagođavanja svega oko nas upravo nama samima. Čini mi se da ovime zapravo pravimo korak unazad. Svi se vrtimo u individualnim krugovima koji se međusobno nikada ne seku, pa tako i ne doprinose izgradnji celokupnog zdravijeg društva.
Podržavanje rada na sebi radi zadovoljavanja samo svojih potreba je problematično iz više razloga. Zatvaranje vidika u okvire samo svog postojanja nam oduzima priliku da vidimo svet iz šire perspektive i tako ga objektivnije razmotrimo, ali nam takođe oduzima sposobnost da razumemo jedni druge, i doprinesemo boljitku kolektivnog stanja uma.
Na osobe koje se bore sa ozbiljnijim mentalnim problemima ovo može naročito loše da utiče, jer reći im da su, npr. zdrava ishrana, dnevne afirmacije i precizna jutarnja rutina ključ nege o sebi često može samo da postigne kontraefekat (pogotovo ako sve od navedenog već praktikuju).
Uniformisanje brige o sebi u određene “pakete” takođe ne bi moglo da se smatra kvalitetnim bavljenjem sobom, jer svaka osoba ima različite potrebe. Stoga možemo zaključiti da su načini brige o sebi nešto što varira u zavisnosti od osobe koja je praktikuje. A s obzirom na to da su favorizovani “paketi” komodifikovani, onda se dodatan pritisak stvara u stremljenju ka npr. nekom popularnom kampu meditacije na Baliju – za koji će nam možda trebati žrtvovanje svake manje rutine iz sfere brige o sebi da bismo finansijski sebi omogućili ovaj #selfcare momenat.
Ukoliko stremimo ka produbljenju veze sa svojim unutrašnjim bićem kako bismo bili sposobni da uspešno funkcionišemo u drušvu, shvatićemo da takva praksa uistinu zahteva mnogo bavljenja. Izdvajanje iz zajednice da bismo svoje potrebe prilagodili samo sebi više liči na beg, nego rešenje ili ostvarenje cilja.
Ispunjavanje određenih kriterijuma koji su u trendu nas neće lišiti ličnih poteškoća i slabosti, ali upoznavanje sebe kako bismo na zdrav i izbalansiran način pristupali sebi u spoljašnjem svetu možda može da postane rutina koja je deo društva utemeljnog na uzajamnom poštovanju i brizi.
