Jelena Vasiljević je ilustratorka koji živi i stvara u Novom Sadu. Njen umetnički izraz odlikuje se minimalizmom u formi i dominacijom motiva iz prirode, ponekad prožetih fantastičnim i mitološkim. Razgovarali smo sa njom, sa namerom da vas dublje uvedemo u inspiraciju koja stoji iza dela ove autentične umetnice.
Priroda je osnovni motiv tvojih radova. Smatraš li da te više inspiriše jer živiš u gradu i zbog otuđenosti od nje – ili je ta inspiracija produkt melanholije koja te duboko veže za nju?
Jelena: Izgleda da sve više razmišljam o prirodi jer sve manje boravim van stanova i ulica. Definitivno gravitiram ka gradovima, tako da moje bavljenje prirodom ispada više fantazija nego rezultat neposrednog iskustva. Priroda je za mene postala mitologizovani prostor, ona predstavlja nešto skoro hiperrealno i zanimljivo mi je da sada to istražim.
Postoji ta fantazija o prirodnom kao ultimativnom “dobru” i volim da koristim simbole prirode kao univerzalne simbole vrednosti u radu.
Ovih dana sam najbliža prirodi u prirodnjačkom muzeju među staklenim policama i prepariranim životinjama. To je nekako najrealističnija slika mog odnosa sa prirodnim u ovom trenutku i mislim da je bitno da sam iskrena prema svojim izvorima i inspiracijama.
Fasciniraju me uredno predstavljeni sistemi i analitički pristup, kolekcije i klasifikacije. Nedavno sam se potpuno posvetila istoriji naučne ilustracije i tu sam pronašla spoj mnogo stvari koje sam tek zagrebala, a koje su užasno zanimljive. Te fascinacije se uvek odražavaju na radove.
Ne sumnjam da mi sledi faza opasnog putovanja u neku divlju divljinu, ali za sada ne izlazim iz prirodnjačkih muzeja.
Kada je otpočela tvoja fascinacija prirodom?
Jelena: Zaista je oduvek prisutna i konstantna u suštini. Povezana sam sa nekim konkretnim močvarnim predelima i ravnicama u kojima sam odrasla, ali mi ta konkretna mesta ne znače sada kao takva. Usadila su mi se zauvek u glavu i ne idu nigde takva kako ih pamtim.
Kojim svojim radovima se najviše ponosiš?
Jelena: Definitivno radovima za master projekat “Ornithomania” kroz koji sam se bavila ornitološkom ilustracijom i u okviru koga sam ilustrovala preko 100 najčešćih vrsta ptica na teritoriji Vojvodine.
Ptice su mi posebno fascinantne u svakom smislu, a najveći izazov projekta zapravo jeste uspostavljanje balansa između egzaktnog autoriteta nauke i umetničke interpretacije.
Koliko je pomirljivo stvaralaštvo sa materijalnim životnim tokovima, i kako uspostavljaš balans između ta dva?
Jelena: Zaista nije lako i divim se svim kolegama koji uspevaju da se održe kao radnici u nekoj od kreativnih industrija pored toga što guraju i neku svoju priču. Potreban je širok spektar veština i konstantan rad na njima.
Ko ti je od drugih umetnika najinspirativniji i zašto?
Jelena: Najveći uzori su mi dugo bili umetnici koji su i sami bili fascinirani prirodom i pročišćenim, minimalističkim formama (kao što su ilustrator Charley Harper, slikarka Georgia O’Keeffe), ali se u poslednje vreme trudim da tražim inspiracije van umetničkih portfolija. Prosto je sve prezasićeno sličnim vizuelnim jezicima, tako da pokušavam da pronađem nešto sveže u tom smislu. Čitam dosta o antropologiji i nekim prirodnjacima.
Koje ambicije imaš za svoje buduće stvaralaštvo?
Jelena: Trenutno mi je najhitnije da organizujem zdraviji balans između rada za novac i rada za dušu.
Konkretno pripremam prezentaciju master rada u vidu izložbe, a generalno ne prestajem da učim i definitivno vidim sebe kako nastavljam sa studijama negde van zemlje.
Jelenin rad možete pratiti i na njenim Instagram i Behance nalozima.