U političkoj teoriji postoji stav da proces oporavka neke zemlje od korupcije prosečno ima trajanje jednako koliko i prisustvo korupcije u toj zemlji. Korupcija se određuje na osnovu indeksa percepcije korupcije. Dakle, da bismo rekli da je korupcija prisutna u određenoj državi, o tome, između ostalog, moraju da nam svedoče percepcije stanovnika te države (primera radi, najniže indekse percepcije korupcije imaju Švedska, Danska, Finska i Novi Zeland, dok najviše indekse imaju Severna Koreja i Somalija). Korupcija je pojava koju definišemo kao kršenje norme usmerene ka nečemu što se smatra javnim dobrom, zarad postizanja dobra za pojedinca (ili organizovanu grupu pojedinaca).
Za razliku od merno odredivih komponenti ove pojave, one apstraktnije, koje se tiču okidača koruptivnih obrazaca ponašanja variraju i pokazuju različite tendencije u različitim epohama i društvenim kontekstima.
Visina kazne
Smatra se da je veoma važan faktor za snižavanje motivacije za korupciju visina kazne za sve vrste prekršaja ovog tipa. Princip da visoka kazna smanjuje učestalost različitih vrsta zlodela opšti je za sve vidove kršenja zakona. Ipak, kako korupcija podrazumeva zloupotrebu javnih dobara za nečije lično dobro, ona veoma često podrazumeva to da je izvršilac koruptivnog dela državni činovnik ili neko blizak državnom aparatu.
Ukoliko je državni aparat postavljen tako da se korupcija toleriše, onda ona postaje sistemska pojava. Kada je korupcija sistemska, to se širi na sve podsisteme i urušava i pravosudni sistem države, tako da povlašćeni pojedinci često prolaze nekažnjeni ili sa niskim kaznama kako za koruptivna, tako i za kriminalna dela, a sudski procesi se odugovlače i manipuliše se dokaznim materijalom.
Mogućnost da se za korupciju prođe nekažnjeno ili sa niskom kaznom okidač je, ne samo dalje korupcije, već i ostalih kriminalnih radnji i nehata povodom njih. Takav vid urušavanja pravosuđa je što lančani, što ciklični proces. Slučajevi gde moćni pojedinci ili državni službenici učestvuju, primera radi, u saobraćajnim nezgodama, i nakon skandala, prolaze kroz sudske procese koji izazivaju mnogo diskusije i nepoverenja javnosti nisu novi u našoj istoriji. Rada Pašić, sin Nikole Pašića u periodu kada je tokom Velikog rata srpska vojska bila na Krfu i jela ubuđalu proju, raskalašno je živeo na ovom ostrvu, pregazivši državnim automobilom jedno dete. Slučaj je veoma brzo zataškan i prošao je nekažnjeno. Sa sličnom tematikom možete se susresti čak i u pop kulturi, pa se događaj nalik ovome obrađuje i u Argentinskom filmu Relatos Salvajes.
Činovnički aparat
Pored niskih kazni, kao okidač korupcije često se posmatra i loše postavljen činovnički aparat. Najpre, za dobro postavljen aparat državnih službenika, neophodno je imati jasno i precizno određene propise po kojima službenici delaju. Do korupcije dolazi onda kada su propisi neprecizni, ili bar dovoljno neprecizni da se u njima može pronaći “procep” u okviru koga se mogu sprovoditi radnje nauštrb javnog dobra.
U situacijama kada su propisi neprecizni, veliki deo prostora za odlučivanje dobijaju sami službenici, pa se ovo često može zloupotrebiti, što u pravosuđu, što u situacijama kada se za nešto raspisuju javni tenderi, ili daju koncesije, o čemu smo već pisali.
Ono što se smatra važnim faktorom je i visina plate službenika. Naime, viša plata navodno čini službenika manje egzistencijalno nesigurnim i samim tim manje podložnim da zloupotrebi svoj položaj. Više plaćen lekar neće biti prinuđen da vas stavi na beskrajnu listu čekanja, da prima poklone i mito ili vas uputi na sopstvenu kliniku, a više plaćen policajac neće uzeti mito umesto kazne za saobraćanji prekršaj. Ipak, ovaj princip dovoljnog plaćanja javnog službenika u mnogome je povezan sa već pomenutom visinom kazne za koruptivni čin (koja smanjuje prostor gramzivosti), ali i običajnim procesima u vršenju službe, poput primanja darivanja, o čemu će naknadno biti reči u tekstu.
Duh epohe
Određeni istorijski periodi, sa sobom nose više okidača za korupciju. Korupcija najčešće buja onda kada u državi vlada nestabilnost, usled porobljavanja, ekonomskih kriza, diktature, ratova ili tranzicije. Onda kada jedan politički sistem menja drugi, dešava se oružani sukob sa spoljnim neprijateljem ili građanski rat, vrednosti su uzdrmane a državni aparat je ili slab ili nedovoljno kontrolisan od strane građana. U situacijama diktature, javna glasila i sloboda govora kontrolisani su od strane državnog vrha i to otvara mogućnost da se državom upravlja u korist pojedinaca iz vladajuće strukture.
Ako ovo posmatramo u istorijskom toku u našoj državi, turska okupacija je zbog rigidnosti režima i osećaja porobljenosti kod lokalnog stanovništva prouzrokovala sopstvene oblike koruptivnog ponašanja (podmićivanja državnih službenika), međuratni period je zbog istorijske turbulentnosti omogućio široku sistemsku korupciju državnog vrha, a period posle Drugog svetskog rata odlikovao se formiranjem novih elita kroz činovničku korupciju. Nakon ovoga slede periodi ratova i tranzicije koji su na različite načine produbili koruptivne obrasce na ovim prostorima.
Mentalitet i običaji
Jovan Cvijić je, analizirajući južnoslovenske narode kreirao dva pojma koja su u osnovi razumevanja mentalitetskih okidača korupcije na ovim prostorima: rajinska psihologija i socijalna mimikrija. On je smatrao da je posledica dugogodišnjeg robovanja pod Turcima razvoj submisivne, niže klase, “raje” koja je u sistemu okupacije živela na imanjima aga i begova, potpuno potčinjena i nadzirana. Moralna mimikrija javlja se kada “raja” počinje da se prilagođava svom surovom i represivnom gospodaru. Ona postaje ponizna, ali i nepoverljiva, pritajena i podmukla, sve sa ciljem zaštite od nasilja. Egzistencija se tako obezbeđuje lažnom ljubaznošću i tajnim potkradanjem. Rajinska karakteristika je i plašljivost i veličanje lukavstva, snalažljivosti: Narod se više ne hvali uspesima u borbi sa Turcima, već lukavstvom uz pomoć kojih bi pobegli od njih. Izreka koja datira iz ovog perioda je „Laž je fukarska sermija“, koja znači da je laž bogatstvo siromašnog.
Državni aparat se u ovakvim uslovima posmatra kao neprijatelj, koga pojedinac mora da izigra za sopstvenu bezbednost i dobrobit. Što je duže trajao period okupacije teritorije, to su posledice ovakvih društvenih odnosa vidljivije.
Pored mimikrije, običajni obrasci su često ti koji dovode do korupcije.
Korupcija je česta pojava u društvima u kojima dominiraju prijateljske i rodbinske spone između ljudi, te ne postoji razumevanje moderne birokratije, ili poimanje službenika koji svojim drugim kompetencijama dolaze do pozicija.
Jedan od običajnih obrazaca je i darivanje. Praksa darivanja prisutna je u brojnim kulturama, pa se tako na Tajlandu smatra da ako službenik pruža dobru uslugu pojedincu, ovaj mora da pokaže da ceni to dajući mu poklon. Ipak, vrlo lako, ovakve “kulturne navike” se izvitopere. Darivanje javnih službenika stvara paradoksalnu situaciju, u kojoj građanin duplo plaća za uslugu. Najpre od svojih primanja izdavaja za poklon, a potom, putem plaćanja poreza i socijalne i zdravstvene zaštite ponovo finansira sistem, a samim tim i platu državnog činovnika dužnog da mu obezbedi uslugu. Tanana razlika između običnog poklona i mita prekida se, prema zakonu, svaki put kada službenik traži, primi ili prihvati obećanje poklona ili neke koristi, pre nego što izvrši radnju za koju je zadužen opisom posla.
Korupcija nastaje najširim mogućim spektrom društvenih pojava i jedini način gašenja ovog požara koji zahvata sve podsisteme društva je rigidna i temeljna borba protiv svih oblika ponašanja koji lično dobro stavljaju iznad kolektivnog. Demistifikovanje dela procesa koji su okidači korupcije samo su jedan od koraka sukobljavanja sa ovom pojavom, sa kojom je neophodno boriti se sistemski. Da bi sistemska borba otpočela, neophodno je osvešćivanje prisustva i svih modela korupcije u okviru društva.
