Jarčeva Fešta jedan je od mojih omiljenih romana. Po,ogla mi je da razumem ne samo fascinaciju književne publike Ljosom, već i kulturne obrasce koji se u svojoj suštini ponavljaju širom sveta – pomogla mi je da razumem patrijarhat i diktaturu u svojoj ogoljenosti. Pomogla mi je da razumem zašto ljudi bivaju nostalgični za vremenaima kada im nimalo nije bilo dobro. Pomoglo mi je da razumem zaštovolim knjige koje volim.
Upravo zato prvi tekst ikada koji će biti objavljen na Amplitudama biće tekst o ovoj knjizi – jer smira, delimićno, dijapazon tema koje vas očekuju u budućnosti.
Latinoamerička književnost kao književnost diktature
Peruanski pisac Mario Vargas Ljosa je svoje književno delo izgradio na konstantnom preispitivanju identiteta i moći u latinoameričkom društvu. Njegovi kaledioskopski prikazi vešto psihološki osvešćavaju problematiku konstantne potrebe utvrđivanja prvenstva i potvrđivanja kroz nasilje i prinudnost seksualnih odnosa. Štaviše, Nobelovu nagradu dobio je upravo zbog kartografskog prikaza strukture moći i pronicljive slike individualnog otpora, revolta i poraza. U Jarčevoj fešti nacionalni i društveni problem Dominikanske Republike šezdesetih godina prošlog veka ne donosi kao hipotezu i apstraktni esejski problem žonglirajući kojekakve podatke i brojke – no, poseže za empatijom i emotivnim delom čoveka.
Pisac čitaoce vodi u epicentar urušavanja tridesetogodišnje truhiljističke ere, koje simbolički prikazuje kroz seksualnu traumu četrnaestogodišnje devojčice i impotenciju na planu seksualne moći jednog Oca nove države.
Bilo da je u pitanju tradicionalni, klasični ili moderni patrijarhat bespogovorna poslušnost i podređenost muškarcu, ocu, vladaru se podrazumeva – ukoliko se ona negira, urgira se silom da do toga dođe, a pokornost se potvrđuje seksualnim i materijalnim posedovanjem.
Patrijarhatski triptih
Roman ilustruje sav besmisao diktature patrijarhata kroz prikaz tri komponetne koje su krucijalne za njegovo ustrojstvo: vladara – oca, potčinjenih muškaraca – sinova, i žene – kao mesta utvrđivanja hijerarhije moći. Struktura romana takođe prati ovu prepletenost.
Vladar – otac
Otac, vladar i vrhovni poglavar velike dominikanske porodice jeste Rafael Leónidas Trujillo – El Jefe, Benefactor y Padre de la Patria Nueva. Već na prvim stranama saznajemo da je disciplina, samokontrola, seksualna (nad)moć i konstantno ponižavanje drugih, uz poneku povlasticu, osnova truhiljističkog režima i načina funkcionisanja.
Krećući se kroz roman, iz sve tri perspektive upoznajemo se sve više i jasnije sa njegovim načinom vladavine koja je apsolutna, i naginje vazalskom tipu. Prema svojim suverenima se odnosi kao prezahtevni nadobudni otac, koji uživa u epizodama psihičkog maltretiranja.
Najdraži sinovi
Osim psiholoških manipulacija, strah i nasilje igrali su veliku ulogu u ovom tridesetogodišnjem režimu (1930-1961), i kroz delovanja najstarijih sinova – suverenika najvišeg staleža.
Džoni Abes Garsija, šef državne bezbednosti, u ovoj ‘porodici’ bio je najstariji sin, hijerarhijski, te je najviše nasilja i sprovodio u ime svoga Oca.
Za razliku od Truhilja, pisac ne zalazi u Abesovu psihu, niti daje višestran prikaz njegove ličnosti, nego pruža opise naratora i ostalih suverenih – odnosno on se pojavljuje u svim njihovim traumatskim događajima kao krvnik i nasilnik.
Nakon ubistva Šefa, udružuje se sa Ramfisom Truhiljom, najstarijim ‘neuračunljivim’ Truhiljovim sinom koji je svoj život posvetio seksu i nasilju – pored života plejboja sprovodio je i organizovana silovanja sa svojim drugarima, kako po Santo Domingu (tada Sijudad de Truhiljo) tako u Dominikanskoj Republici uopšte.
Žene
Pored straha i nasilja, Otac je svoj autoritet utvrđivao i potvrđivao putem seksualne nadmoći. Dok su prva dva metoda namenjena neistomišljenicima, poslednji je namenjen upravo najbližim suverenima – sinovima. Truhiljo je davao sebi za pravo da poseduje koju god ženu poželi na ostrvu, ali je običavao da to čini sa ženama i/ili ćerkama svojih saradnika. Naravno jasno im je stavljao do znanja da to čini, i za to im davao više položaje.
Mislim da se ovde svi prisećamo priča o starom običajnom pravu gde uvek mladoženjin otac, kao glava porodice polno opšti sa pridošlom mladom ženom svoga sina, pa tek onda sin ima prava na nju – kako bi se, ulaskom nove jedinke u porodicu, utvrdilo i ostalim članovima potvrdilo, ko je vrhovni poglavar i autoritet. Takođe, znamo da je to bila praksa i u vlastelinskom društvu.
S obzirom na to da su očevi dobrovoljno dovodili svoje nevine kćeri Dobrotvoru na dar, tu možemo da govorimo i o ritualnoj žrtvi jednako kao i o vazalnom danku i potvrde prihvatanja autoriteta.
Upravo je jedan takav žrtveni ritual pošao po zlu, i otkrio neodrživost Truhiljove autoritativne pozicije. Ovaj deo romana je jedini u potpunosti fiktivan, s obzirom da nije baziran na istorijskim činjenicama, već služi kao vezivno tkivo i refleksija.
Impotencija kao novonastala situacija
Senator Augustin Kabral, koji je pao u nemilost Šefovu iz njemu napoznatih okolnosti, odlučuje se na potez očajnika – kako bi dokazao svoju odanost porodici i Ocu – na žrtvovanje svoje četrnaestogodišnje kćerke. Istu na prevaru šalje u za to predviđenu kuću u San Kristobalu.
Razdevičavanje i obeležavanje se ne odvija po planu, usled Dobrotvorčeve impotencije.
Raspadanje države i tela diktatora odvija se simultano. U momentu mahnitosti afekta, Jarac ne dozvoljava da se žrtveni prinos povuče tek tako i nasilnički penetrira devojčicu prstima sve do krvi i tek tada je šalje u povratniči pohod uz jasno natuknuti osećaj krivice – da su stvari samo pogoršane.
U narednih nedelju dana ova nemila situacija progoni Truhilja. Devojčica se, uglavnom, u njegovim mislima javlja kao skelet kojem je trebalo da prosvira metak kroz glavu – ako već nije uspeo da nametne svoj autoritet putem seksualne moći.
Iz očajničke potrebe da sebi dokaže da njegova moć i njegova autoritet ne jenjavaju, Truhiljo ruši svoju disciplinu i rešava se da dan ranije preuzme pohod ka ritualnom podmlađivanju. Usput se odlučuje na još jednu promenu, u potrebi za instant dozom, i staje pred kućom jedne od žena svojih sledbenika posle koje se uvek osećao izuzetno moćnim. Žena ga odbija uz diskretno objašnjenje da je u menstrualnim danima – krv i oticanje, neuspeh oplodnje i smrt.
Pisac kao da ovom situacijom dodatno naglašava da su svi koraci osuđeni na propast i da Truhilja ne čeka nova doza moći, nego krvav kraj i neuspeh utvrđivanja autoriteta.
Samo nekoliko minuta kaznije zaverenici stižu njegov auto, ispaljuju rafale i usmrćuju ga.
Njegovo krvavo telo nose sa sobom, raznoseći okolo kužnost svoga usuda, predskazujući krvavi teror koji predstoji svima kao kazna za podbunjivačke aktivnosti protiv najstarijih kojima prema zakonu pripada autoritativno pravo.
Suvereni i zaverenici – nevoljeni sinovi
Odmazda suverenika takođe je dobila svoj romaneskni oblik uvođenjem ličnih motiva koji su proizišli iz odnosa Otac – Sin i konstantnog vršenja pritiska na odluke i korake suverenika – sinova u njihovim životima.
Naravno kao svaki dobar i poslušan sin, svako od podanika ko bi poslušao Oca je bivao nagrađivan novim i težim izazovom uz neznatne beneficije.
Tridesetogodišnje frustracije, na različitim lestvicama građanskog staleža, dovele su do nataloženih generacijskih frustracija.
Uklanjanjem Oca, porodica, odnosno država se destabilizuje. Kako to obično biva, jedan od srednjih sinova – Hoakin Balager, predsednik marioneta – svojom stabilnošću i hladnokrvnošću primiče se poziciji novog Oca. Kada se čvrsto ustalio i preuzeo u potpunosti ulogu Oca proteruje starije, prethodno omiljene, sinove, uz pritvornost da je to njihov izbor a ne njegov.
Uvodi svoj vid discipline, nasilja i straha pod maskom slobode i demokratije.
Atentatori shvataju da su bili samo oruđe prelaska, većina taj tranzit ne preživljava i postaje jasno da pobunjenicima nema mesta ni u jednom režimu.
Struktura patrijarhata ne dozvoljava egzistenciju bilo koga ko nije spreman da funkcioniše onako kako je socijalna organizacija ustanovila. Disident biva uklonjen fizički ili moralno iz društvenih struktura – drugi vid uklanjanja podrazumeva uništavanje moralnog i bilo kakvog autoriteta osobe.
Tačka utvrde moći – žena
Uranija je jedini ženski lik, protagonista u romanu.
Krećući se kroz roman i sagledavajući sve delove priče, mi saznajemo da ju je otac ponudio, i uzalud žrtvovao već umirućem Jarcu zarad sopstvenog boljitka.
Ne želeći da se vrati u očev dom, nakon saznanja da ju je žrtvovao da bi sebe spasao i iskazao poslušnost i poniznost još jednom Uranija odlazi u dom časnih sestara i uz njihovu pomoć odlazi ne samo iz očeve kuće, nego i iz velike dominikanse porodice bežeći od autoriteta vrhovnog vladara.
U Sjedinjenim Američkim Državama njen beg se nastavlja.
Ne želeći da izleči i prevaziđe traumu, Uranija nastavlja da je neguje. Posvetila je svoj život čitanju literature vezane za Truhiljov režim i držeći te knjige – vrlo simbolično – u svojoj spavaćoj sobi.
Negujući svoju traumu, posttraumatski šok postaje njena konstanta, te pretvara sebe u radoholičara sa besprekornom karijerom i anksioznošću od odmora i suočavanja. Kategorički odbija bilo kakav vid fizičkog kontakta – od zagrljaja do seksualnog odnosa – jer bilo kakva slabost i otkrivenost može dovesti do potpadanje pod autoritet nekog novog Oca.
Sa uzrokom svojih trauma – svojim biološkim ocem, i samom traumom suočava se tek posle 36 godina, kada njen otac već nije sposoban za bilo kakav odgovor, obrazloženje ili utehu, usled starosti i zdravstvenog stanja. Dodatan paradoks stvara činjenica da je njen otac za vreme režima nosi nadimak cerebro, cerebrito, odnosno mozak režima.
Takođe, prvi put nakon trideset i šest godina komunicira sa svojim rođakama, i deli sa njima svoju traumu – samo da bi ukazala na pogrešnost njihovog mišljenja, i vere u dobrotu i bezgrešnost njenog oca, svojih očeva i muževa.
Jasno je da Uranija ni u jednom momentu nije prevazišla patrijarhatski sistem socijalne organizacije, već da kroz sve životne situacije nalazi način da ga izbegne.
Simbolički, iščitavamo priču jedne nacije, posttrautmatski šok u kojem živi jedno društvo nakon krvavog, nasilnog totalitarnog režima u izolovanosti svoga ostrva.
Negujući idealističke misli o ranijim vremenima, i ponavljajući kao mantru da je ranije bilo bolje, svi koji su preživeli režim zapravo zakopavaju svoje traume u doboko kolektivno nesvesno i nikada ih ne prevazilaze.
Obesmišljavanje patrijarhata kao socijalne organizacije i diktature moći, nasilja i seksualnog zlostavljanja, jednako je istorijski, književni i posao svakodnevice.
