Ne verujte štampi!
Izvozite radnike kao smrznutu govedinu!
Vreme je za istinu!
Nećemo da radimo za svetski kapital!
Hoćemo samoupravljanje od dole do gore!
Pravo na rad svim radnicima!
Sloboda štampe i informisanja!
Dok vladaju amateri stradaju proleteri!
Ove parole nisu prepisane sa kartona nedavnih protesta protiv aktuelne vlasti i njene dugogodišnje političke opresije, cenzure medija i nepotizma. Ovo su parole sa protesta koji datiraju iz 1968. godine pa sve do revolucionarnih demonstracija tokom devedesetih godina XX veka.
Problemi današnjice kakvu Srbija živi se mogu primetiti samo iz činjenice da bi neki ostrašćeni demonstrant iz prethodno pomenutih protesta koji je sačuvao svoje transparente bez ikakve sumnje mogao da ih izvadi iz fundusa i oni bi se zasigurno našli na nečijem Instagram storiju sa ovogodišnjih protesta.
Studentske demonstracije 1968.
Posmatrani izdaleka, studentski protesti 1968. su rezultirali u vrlo malim promenama, a pozicija studenata i socijalne razlike se nisu mnogo poboljšale. Kada zagrebemo malo ispod površine, možemo uvideti da su ove demonstracije kojih se mnogi (bejbi)bumeri sećaju čak sa nekom vrstom nostalgije, više romantizovane nego što su zaista bile revolucionarne.
Sedmog dana demonstracija, 9. juna 1968, posle par dana političkog muka, oglasio se, tada (za neke verovatno i sada) vrhovni političar – Tito. Improvizovan, ali ipak direktan govor bio je tačka na nemire prethodnih dana u Beogradu i drugim gradovima Jugoslavije. Nastava se vratila u normalu, zgrade Univerziteta su opet otvorene, ali prethodno jasno formulisani zahtevi u Proglasu studentima i građanima Beograda i Rezoluciji studentskih demonstracija, kao glavnim dokumentima demonstracija, nisu u potpunosti ispunjeni. Štaviše, glavni studenti aktivisti protesta od tada više nisu bili studenti, a pored indeksa su im oduzeti i pasoši.
Sa druge strane, protesti ’68. su za mnoge predstavljali pozitivan trag u istoriji Jugoslavije, jer se tada, kao nikada pre, mogla videti buntovnički iskazana sloboda govora i angažovanost mladih u veoma strogom političkom životu Titove Jugoslavije. Jedna od aktivistkinja u Akcionom odboru studentskog protesta, Borka Pavićević, je na skupu povodom obeležavanja 50 godina od ovog događaja izjavila da su ovi protesti doprineli poboljšanju kvaliteta društvenog i intelektualnog života. Prethodno pomenuti dokumenti su bili manifest položaja Univerziteta u društvu koje je bilo u procesu birokratizacije, ali i stanju socijalne nejednakosti i nezaposlenosti, koja je rezultovala masovnim odlivom mozgova u države zapadne Evrope.
Studentske demonstracije tog leta ’68. ostavljaju utisak ambivalentnosti, kako su promene svakako bile prisutne, ali možda ne onakve kojima se težilo. Dominantne forme socijalizma i izjednačavanje socijalnih razlika ostali su neostvareni ciljevi, ali izlazak iz kutije zapečaćene strogom propagandom i obavezom nepokorne poslušnosti vrhovnim organima je definitivno postignut.
Talasi protesta 1990-ih
Iako nam verovatno zvuči bizarno, a i pomalo strašno činjenica da nam je 2030. godina trenutno bliža nego 1990, posledice poslednje decenije XX veka na prostoru bivše Jugoslavije su prisutne kao da se ipak sve to desilo kasnije.
U vreme kada se simbol evropske rascepljenosti na dva bloka konačno srušio i time označio početak ere jedinstva, mira i iščekivanja novog veka, u regionu od Vardara do Triglava zavladala je suprotna atmosfera. Poslednje godine XX veka značile su i poslednje godine jedne mirne i, naizgled idilične epohe na, inače, nemirnom Balkanu. Sve ovo je bilo obeleženo talasom brojnih protesta u skoro svakoj godini devedesetih godina prvenstveno na teritoriji (SR) Srbije.
Devetomartovske demonstracije 1991.
Iako nažalost danas potpuno zanemaren datum u našem društvu, 9. mart 1991. godine se može smatrati početkom desetogodišnje borbe protiv autokratske vladavine Slobodana Miloševića.
Vođeni današnjim primerom, nije teško zamisliti državu u kojoj vlast kontroliše i sve medije, te je informisanje društva, kao osnovna funkcija medija, postalo dezinformisanje. Iskoristivši predratno stanje u državi, koje je podrazumevalo sve otvoreniju netrpeljivost prema prvenstveno hrvatskom narodu, manipulisani mediji su širili dezinfomracije o opoziciji Srbije u konekstu pro-ustaških i pro-fašističkih ideologija.
16. februara 1991, novinar Slavko Budihna je u Dnevniku izgovorio neistine, koje će biti glavni povod za poziv tadašnjeg vođe opozicije, Vuka Draškovića, na proteste 9. marta. Protest koji je za glavni cilj imao svrgavanje urednika državnih televizija i direktora TV Beograda je takođe bila prva pobuna protiv medijskog mraka kojim je vladajuća stranka obavijala narod.
Deo scenarija koji je takođe mogao da se lako pomeša sa ovogodišnjim primerom građanske neposlušnosti jeste policijska brutalnost. Vodeni topovi, suzavci i kordoni agresivnih policajaca su bili samo uvertira za konačno istupanje tenkova JNA na ulice Beograda. Bez obzira na to, narod se nije predao, što je ovekovečeno na fotografiji viralnoj i pre vremena društvenih mreža i repostovanja.
Drašković, kao glavni vođa je istog dana uhapšen. Život jednog osamnaestogodišnjeg maturanta i policajca odneo je haos i bes koji je tog dana vladao beogradskim asfaltom. I pored toga, studenti su 10. marta nastavili borbu, zbog svoje mirne prirode nazvane Plišanom revolucijom. Okupljeni studenti su ponavljali zahteve, i oni su bili ispunjeni.
9. mart je bio samo jedan dan, ali je on zapravo bio lajtmotiv za dešavanja koji se provlačio kroz celu deceniju i time urezao svoj značaj u svaku sledeću pobunu protiv dominantnog režima.
Građanski protesti 1996-97.
Istraživanje javnog mnjenja učesnika protesta utvrdilo je da su samo 3,5% demonstranata članovi stranaka, što dovodi do zaključka da se karakter protesta izdigao i iznad liderskog, i iznad stranačkog, nacionalnog, religijskog. Protest je postao građanski protest.
U duhu svih ostalih protesta devedesetih, i ove demonstracije su imale neposredan događaj koji je bio samo jedan u nizu primera terora vlasti nad narodom, ali je uzrok bilo sveopšte nezadovoljstvo naroda autokratskim režimom. Lokalni izbori 1996. godine su bili očigledna krađa, koja se najpre pokazala u Nišu, gde su protesti i počeli. Iako su nezavisni televizijski i radio programi izveštavali istinite rezultate, nacionalne frekvencije su bile u rukama vlasti i time podržale izbornu krađu. U istom maniru, protesti su od strane državnih medija opisani kao fašistički i strano-plaćenički, na koje su demonstranti odgovarali ironičnim natpisima na transparentima.
Ubrzo se proširivši i na ostale gradove Srbije, a pre svega na Beograd, protesti su postali način života i svakodnevno stanje u državi. Studenti se nisu opredeljivali između vlasti i opozicije, već su se zalagali za vladavinu prava. Oni nisu mislili ići ni levo ni desno – već pravo.
Ne levo. Ne desno.
Već pravo!
Ne bezakonje.
Već pravo!
Pravo na ljubav.
Pravo na život.
Pravo izbora!
Pravo!
Kao prava stvar.
17 ukradenih izbornih zapisnika iz Niša je bio simbol 17 niških studenata koji su peške došetali do Beograda da bi se sastali sa predsednikom Miloševićem. U trenutku kada se činilo da će njihovi stavovi biti saslušani i rezultovati pozitivnim i pravednim ishodom, status quo koji je bio prisutan u danima nakon sastanka, revoltiraće građane, a pre svega studente i time ih motivisati da demonstrantski život nastave. Demonstranti su 1997. godinu dočekali na ulicama u broju pred kojim ni jedna zvezda nije otpevala svoje najveće hitove bilo koje novogodišnje noći. Svaki drugi građanin Niša našao se u centru grada, a beogradske centralne ulice je, na poziv Studentskog parlamenta, posetilo oko 500 000 ljudi.
Tada još uvek samo jedan od vođa protesta, Zoran Đinđić, je na pitanje o tome koliko misle da izdrže na ulicama gradova te zime, odgovorio: “Dan više nego Milošević”. Ovom izjavom je postalo jasno da su demonstracije ‘96-97. bile samo priprema za 5. oktobar 2000. Izvedbe dramskih komada na ulicama, vizuelnih umetničkih dela i performansa, žurke i koncerti bili su prikaz raznorodnosti protesta i želje za promenom, a da su građani zaista bili spremni na borbu do samog kraja dokazuje činjenica da su ovo bili najduži građanski protesti u svetu – 88 zimskih dana, a 117 predvođeni studentskom masom.
Petooktobarska revolucija
Pored toga što su protesti 1996-1997. bili priprema za Peti oktobar zbog odlučnosti građana za promene, povod je bio veoma sličan. Rezultati predsedničkih izbora objavljeni 24. septembra 2000. zahtevali su drugi krug, kako, navodno, Demokratska opozicija Srbije (DOS) nije odnela apsolutnu većinu. Kao i tri godine ranije, prvi rezultati su bili lažirani i predstavljali ponovni očajnički pokušaj Slobodana Miloševića i vladajuće garniture da zadrži opštu manipulaciju i apsolutnu moć u državi.
“Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom” bila je izjava predsedničkog kandidata DOS-a, Vojislava Koštunice i time označila neprihvatanje nepravde i zahtev za priznanje poraza na izborima tadašnjeg predsednika petog oktobra u 15 časova.
Tog dana Srbija, međutim, nije gledala priznanje pravde. Petog oktobra 2000. godine su se, izgleda, sve prethodne godine pobuna protiv diktatorskog režima i života u beznađu, korupciji, nasilju i nemaštini akumulirale samo u taj dan, koji je pod vođstvom udružene opozicije – pokreta OTPOR, postao istorija. Slom režima postao je definitivan kada su se protestu pridružili rudari Kolubare, u trenutku kada je odatle električna struja prestala da snabdeva pojedine delove države i time zaustavila privredu.
Iako se cela decenija mogla obeležiti talasom protesta, odgovor režimske policije istrajno je bio brutalan. Petog oktobra, demonstranti su bili brojniji, borbeniji i odlučniji. Možda jedan od razloga zašto se i naziva revolucijom bio je taj što su pripadnici policijske stanice u Beogradu, protivno datim instrukcijama, položili oružje i dočekani pobedničkim ovacijama od strane demonstranata.
Izborni rezultati su bili glavni povod ove pobune, ali i uzrok dima koji je dopirao iz Skupštine tog popodneva. Deo izbornog materijala je spaljen, a deo bačen na ulice pobunjenog Beograda.
Kako je sadašnji predsednik Srbije u to vreme obavljao funkciju ministra informisanja, lako je uvideti sličnost između tadašnje i sadašnje cenzure medija i lažnog informisanja sa ciljem manipulacije nacije. Kao posledica ovakve politike, zgrada Radio-Televizije Srbije je bila još jedna institucija koja je gorela Petog oktobra. Redovni program je u 17 časova prestao da se emituje, a potom je ostatak televizijskih programa počeo da izveštava prave događaje, što je značilo slom kontrole nad medijima.
Ovaj dan je završen finalnim obraćanjem, tada još uvek neformalno novoizabranog predsednika, Vojislava Koštunice, simbolično, sa terase Skupštine.
Dan posle, čovek protiv čijeg režima su demonstracije otpočele početkom decenije, a u neredima je više ljudi izgubilo živote, obratio se naciji prihvativši poraz.
Šesti oktobar definitivno jeste izmamio trijumfalnu atmosferu u narodu, koji je poslednju deceniju XX veka pored međunarodnih nereda, preživeo i u internoj opresiji, cenzuri i tiraniji. Opozicija je preuzela vrhovnu vlast, a Srbija je ušla na vrata prave demokratije bez sankcija.
Dvadeset godina kasnije, vidimo da je ipak samo ostala u nekom lobiju da pije kafu, ali nikada nije ušla u glavnu prostoriju. Kako se sistem nikada nije iz korena promenio, a Gugl pretraga aktuelnih imena srpske politike bi nam pokazala rezultate njihovih aktivnost koji datiraju još iz Miloševićevog režima, može se reći da se pravi 6. oktobar nikada u svom pravom smislu nije desio.
Ilustracija: Lena Pucarević
