Romantična komedija kao žanr nikada nije bila u fascikli filmovi koje shvatam ozbiljno, i birala sam da ih gledam uglavnom u momentima kada mi je mozak kaša – ili to, ili Gossip girl. I uvek bih izabrala Gossip girl, naravno.
E sad, u poslednje vreme imam jedan novi sport koji se zove kopanje laganih serija i filmova hispanskog ili frankofonog govornog područja na Netflix-u. Ne opterećujem se udubljivanjem u preozbiljnost bilo čega i pasivno učim jezik. Tako je i ovaj film ušao u igru.
Romantične komedije i lake žene
Većina kritika ovog filma bazirana je na rediteljkinom odnosu prema Luku Godaru u francuskim filmovima generalno. Ne želim da sada ovde pričamo o Godaru, Brižit Bardo i celoj jednoj liniji (francuskih) filmova koji neguju kult putene, lepe i nesposobne žene koja se obavija oko nekog bezdušnog biznismena koji biva uhvaćen u kandže nežnog negovanog cvetka. Nećemo da penimo u odbranu seksizma, i ostalih tada normalnih stvari, u svrhe umetnosti. Ne. Više me interesuje zašto ovaj film nije ni na jednoj listi top X romantičnih komedija/filmova koje svaka žena i svaki muškarac moraju da pogledaju.
Netflix se odlučio za saradnju sa Eleonor Pure na osnovu njenog kratkog filma Ugnjetavana većina. Ne tako komičnog karaktera, ovaj kratkometražni film se bavi tematikom seksualnog napastvovanja i seksualne objektivizacije žene kroz potpuno drugačiju vizuru – prikazom ugnjetavanog, prividno slobodnog, i zapostavljenog muškarca u matrijarhatskom društvu. 10 minuta, i bićete isprovocirani na mnogo više nivoa nego Žiletovom novom reklamom. Ukoliko se vi ili vaši bližnji muškog roda niste do krajnjih granica sablažnjavali nad ovom laganom reklamom koja ne otkriva toplu vodu, možete da čestitate na izboru sebi, a njima i njihovim roditeljima na kvalitetnom obrazovanju i vaspitanju.
Koliko god karikiranja može da stane u 10 minuta kratkog filma, izuzetno je važno posmatrati svaki detalj – od bosonogog muškarca u kratkim pantalonama, kojeg komšinica nipodaštava u 3 minuta razgovora, preko žena koje trče okolo po ulici obnaženih grudi, inspektorke koja i sama seksualno obezvređuje mladog muškarca dok insuinira da se napastvovanje žrtve nikada nije ni desilo, pa sve do supruge koja jasno stavlja do znanja svom mužu da ako hoda golih nogu i ruku nema prava da se žali što su mu neke žene odgrizle penis – sam je to tražio i izazivao. Obrt se dešava u poslednjem minutu kada se vraćamo u realnost preplašene žene koja u noći hoda sama ulicom sve brže trudeći se da ignoriše muške glasove koji joj dobacuju. Poznato, zar ne?
Kada je izašao, pre 4 godine, ovaj kratkometražni film bio je izuzetno viralan.
Ne tako romantično obrtanje uloga
Je ne suis pas un homme facile već u samom naslovu sadrži jednu suptilnu poruku, koju sam na početku previdela – muškarac nikada ne mora da dokazuje da nije lak: što više žena na listi to veća muškarčina. Žena je ta koja mora da dokazuje, iz dana u dan, da nije laka.
U pitanju je romantična komedija, te pomislih kako me očekuje još jedna priča o razvratnom muškarcu koji nakon gomile i gomile žena konačno biva uhvaćen u nevidljivu mrežu te jedne nedodirljive. Doduše, razvijanje radnje i ide u tom pravcu. Ali.
S obzirom na to da smo odavno shvatili da mali broj muškaraca može da zamisli kako bi izgledao njihov život da se jednog dana probude i da oko sebe vide isključivo seksualnu objektivizaciju muškog tela oko sebe, i da se većina žena ponaša prema njima baš onako kako se oni ponašaju, uz promenjen razmer fizičke snage i standarda lepote i ponašanja. Ovaj film je da to uradi za njih, ali i vas, u nekoj izrazito soft varijanti.
Uz mnogo plačljivih, seksipilinih, izdepiliranih muškarčića koji pokušavaju da se izbore sa seksističkim ponašanjima žena oko sebe boreći se sa međusobnim sabotažama biće vam mnogo neprijatno. Koliko god da se budete smejali.
Razmaženost
Početak filma je smešten u realnosti, svakodnevici – seksističko šovinistički humor, muževi koji varaju svoje trudne žene… Simbolično jedan dovoljno jak udarac u glavu menja sve. Ulice su preplavljene bilbordima sa muškim licima i (polu)obnaženim muškim telima. Muškarci su ti koji ostaju kod kuće da čuvaju decu i ne shvataju seksističke šale na svoj račun. Možda su hormoni postaje rečenica izgovaranja njihovih neozbiljnih reakcija i neosnovane uvređenosti i besa.
Poslovi su uglavnom rezervisani za žene, uz malo truda muškarac može dobiti posao nekog asistenta, sekretara i ostalog što sa sobom ne nosi mnogo odgovornosti – zbog hormona, trudnoće i sličnog. Tu je i kompletno promenjena istorija gde su žene sve vreme dominantne, a najpoznatiji pisci su ustvari spisateljice. I tu je i beskrupulozni elitistički sloj uspešnih žena biznismenki koje raznorazne muškarce tretiraju kao krpe, i klikere u tegli, vode ih u kupovinu da bi ih razmazili skupim poklonima, dok im se porodica kod kuće raspada, a deca bivaju zapostavljena.
Moram da priznam da je još veći utisak na mene ostavljao svaki minut filma jer sam istovremeno u fazi maratona Mad man-a. Stiče se utisak da se, i pored mnogo društvenih napora premalo stvari promenilo na polju ravnopravnosti, a da empatije i dalje manjka.
Nadam se da ćemo imati sve više ovakvih otrežnjujućih filmova i serija.
