U prethodnom tekstu pozabavili smo se hiperprodukcijom vrlo problematičnih božićnih filmova. Sa druge strane – postoje oni božićni filmovi koji zaista podgrevaju ovo najsumornije doba godine, atmosferom i smehom. Praznična sezona oduvek je bila inspirativna umetnicima. Ipak, kako u ovoj pandemičnoj božićnoj sezoni mnogi od nas više nemaju snage za kulturna uzdizanja i samounapređivanja, preporučiću vam ne najveća remek dela umetnosti inspirisana Božićem, već samo obične, tople, udobne filmove za prekopotrebno opuštanje i povratak u bezbrižnija raspoloženja.
The shop around the corner (1940)
Mali biznis lažno smešten u Budimpešti 1940. godine (zapravo sniman u Americi jer je Budimpešta bila nešto haotičnija i političkija te godine) postaje poprište ličnih drama zaposlenih, uoči Božića. Film ne stavlja praznik u fokus, već se on dešava negde usput, i u pravoj meri kako bi obojio atmosferu. Interesantno kod ovog filma je to da ćete ga gledati skoro nesvesni da je u pitanju crno beli video materijal.
Holiday Inn (1942)
Ovaj klasik iz 1942. Godine u kome glumi Bing Krozbi uvešće vas u prazničnu atmosferu, naučiti vas sve božićne muzičke klasike i potpuno izmestiti iz aktuelnih zbivanja i stresa. Pritom, zanimljivo je gledati nešto ovoliko idilično smešteno u SAD, gde se kao najveći problem javlja ljubavni trougao, u godinama kada se ostatak sveta raspadao.
It’s a Wonderful Life (1946)
Mnogima omiljeno, još jedno crno belo ostvarenje o Božiću, u kome se anđeo javlja uspešnom biznismenu kome je ostatak života u drugom planu, i predstavlja mu kako bi život ljudi oko njega izgledao da njega uopšte nema. Poruka filma je, valjda, da treba da više cenimo samo postojanje, i to je sasvim dovoljno i za ovu godinu kao što je bilo i za tu 1946.
National Lampoons Christmas Vacation (1989)
Ovaj, najduhovitiji od svih božićnih klasika, naizgled jednostavni porodični film snimljen 1989. prikazuje stvaranje porodičnih božićnih tradicija, bujanje hiperkonzumerizma i rodbinske odnose uslovljene klasnim razlikama. Prikazuje i Džulijet Luis, još uvek mladu i ne tako divlju, kako joj se oči privremeno zaleđuju od hladnoće, dok njena porodica bira koju će jelku lišiti života da bi je okitili.
Home Alone (1990)
Mnogi su odrastali gledajući ovaj film bar jednom godišnje tako da nema boljeg načina da se instant vratimo u toplo i kućno raspoloženje plačući nad nepojedenim špagetama koje Kevin ostavi na stolu kada provalnici dođu, i smejući se nad prepunim kesama koje puknu na putu od prodavnice do kuće. Svaki momenat ovog filma je pamtljiv, a ni njegov drugi nastavak nije mnogo lošiji. Ako neko do sada nije gledao Sam u kući – zavidim mu jer bih jako volela da mogu da ga gledam prvi put.
Metropolitan (1990)
Film o grupi mladih ljudi iz Njujorka koji sede po salonskim stanovima, i opsesuju oko toga ko se sa kim smuvao. U grupu se infiltrira mladić skromnijeg porekla iz stana sa nižom tavanicom od onih u kojima oni obitavaju, i usputno im u glave ubacuje svoje (navodne) komunističke svetonazore, trudeći se, prosto, da se uklopi u ovo fino društvo. Radnja filma odvija se oko Božića, pa mu to daje taman dovoljno praznične atmosfere.
How the Grinch Stole Christmas! (1992)
Postoji nekoliko ekranizacija ovog klasika Dr Seussove knjige iz 1957. Iz nekog razloga, meni filmske verzije ekranizacija nisu bile dovoljno ubedljive (previše kostima i pevanja) pa je moj favorit animirana verzija iz 1992. Grinč je mrzovoljni mrzitelj Božića, koji kreće u pohod uništenja ovog praznika, upoznajući se na taj način sa ljudima iz obližnjeg sela (krišom) i počevši da uviđa da Božić može da se proslavlja i bez konzumerističkog neumerenog kićenja i poklona. Muzika je sve vreme sjajna, a tekst je kao da gledamo animiranu poeziju.
Elf (2003)
Elf predstavlja naivnog vilenjaka koji se obreo u savremenom Njujorku. On ulazi u kafić na čijem ulazu piše “najbolja kafa na svetu” da im čestita na tom uspehu (što me neodoljivo podseća na agenta Dejla Kupera u Tvin Piksu), pastu zaliva javorovim sirupom (jer Deda Mrazovi pomoćnici vole šećer) i ispija ogromne količine kokakole (tolike da nisam sigurna da film nije sponzorisan od ove kompanije – ne želim da saznam i razočaram se). Ceo film je na nekoj tankoj ivici između urnebesnog i potpuno besmislenog i zato je teško ne voleti ga.
Moj spisak se završava na filmu iz 2003. godine, i nekako, kao da me ostali božićni filmovi snimljeni nakon te godine nisu ubedili da ih odgledam više od jednom. Volela bih ipak da ne zaključim da posle nije snimljen nijedan dobar film i pored hiperprodukcije, već da mi ga vi otkrijete.
