Bulimija je jedan od oblika poremećaja u ishrani, i baš kao i svi ostali, i ona je složeno mentalno oboljenje koje može biti veoma ugrožavajuće po zdravlje i život pojedinca. Može se javiti kod osoba svih starosnih, etničkih, rasnih grupa, kao i kod oba pola, ali najčešće zahvata devojke.
Karakterišu je ciklične epizode prejedanja nakon kojih sledi samoindukovano pražnjenje. Osobe koje imaju problem sa bulimijom vešto to kriju, spoljašnjost ne odaje utisak ozbiljnih problema, čak i laboratorijski nalazi mogu biti perfektni, te ona dugo može ostati neotkrivena i nelečena. Mogu proći godine dok okolina ne shvati šta se dešava, a onda se nadamo samo da nije prekasno.
Začarani krug koji se okreće
Koliko često čujemo Gladan sam kao vuk! – E to je prava rečenica koja opisuje osećaj na početku epizode prejedanja, barijere padaju, hrana postaje preokupacija. I počinje. Zalogaj za zalogajem, nakon nekog vremena hrana gubi ukus, ali ona potreba za jelom je tu. Šta još ima po frižideru?, vadi, jedi, ne moraš ni žvakati, samo gutaj. U pozadini racio diže bunu, svest o tome da će tolika količina hrane dovesti do onog „najgoreg”, debljanja, stvara neizdrživu grižu savesti. Tada prejedanje prestaje, kreće drugi krug pakla, pražnjenje. U ovim momentima osobe su očajne, uplašene, samo žele da se reše viška kalorija koje su unele u sebe, ne mareći kako to utiče na njihovo telo. Ova tortura ne prestaje do momenta dok osoba ne proceni da je izbacila sav višak iz sebe, za neke čak dok ne izbace sve…
Onda tama, telo je iscrpljeno, umor preplavljuje, ali u pozadini veselu igru igra spoznaja: neću se udebljati .
Bulimija je konstantna bitka između poriva za prejedanjem i straha od gojaznosti. Hrana je preokupacija, često osobe koje imaju problem sa bulimijom biraju da jedu određenu vrstu hrane, izbegavajući one štetne, broje kalorije imaju određene rituale, sve dok klapna ne padne…
Jedna od čestih zabluda vezanih za bulimiju je da se proces pražnjenja odvija jedino putem povraćanja, međutim ono se odigrava i putem zloupotrebe laksativa, kao i preteranim vežbanjem. Sve ovo se odvija u tajnosti, jer se osoba jako stidi toga, tako da često ovaj problem dugo ostaje neotkriven.
Prozor u moje iskustvo
Dok sve ovo pišem, kroz glavu prolazi film sa mnom u glavnoj ulozi. U prošlom tekstu sam pisala o prvim susretima sa epizodama prejedanja i pražnjenja, ali ona su se javljala u sklopu anoreksije. Ne mogu pisati o tome kao o bulimiji iz razloga što nisam unosila ogromne količine hrane u sebe – unosila sam, verovatno, onoliko koliko bi svaki prosečan čovek pojeo, ali sa mojom iskrivljenom percepcijom činilo se previše.
Na scenu je kasnije nastupila prava bulimija, nakon mukotrpne borbe sa anoreksijom, izgladnjivanjem, telo je počelo da vrišti Daj mi svegaaaa!. Počela sam da jedem obroke, oni su bili, hajdemo reći, dovoljni, ali uz to javljao se neizdrživ nagon koji me je terao da jedem i jedem. Međutim, ona pozadina, strah od debljanja, ostao je. I tako sam zakrstarila vodama bulimije.
S obzirom da je ovo uglavnom edukativni tekst, svoju štoriju, kako bi primorci rekli, ostaviću za drugu kolumnu, ali imala sam potrebu da napravim razliku između epizoda koje su se javljale u sklopu anoreksije i prave bulimije.
Simptomi i znakovi koji ukazuju na probleme sa bulimijom
Ono što najlakše možemo uočiti su promene u ponašanju, za početak najveća briga postale su izgled, težina, dijeta i hrana. Osoba koja stoji pred vama je odsutna jer je opsedaju misli o tome koliko je jela, da li će se udebljati, ali i na koji način može sebi obezbediti taj trenutak, trenutak za epizodu prejedanja i pražnjenja. Upravo to kreiranje rasporeda je jedan od važnih simptoma, s obzirom na to da u velikoj meri utiče i na društveni život pojedinca, ali i na funkcionisanje u svakodnevnom životu.
S obzirom da u epizodama osoba unese izrazito velike količine hrane, u njihovom životnom prostoru možete naći štekove na čudnim mestima gde stoje pripremljene zalihe, kao i neobično veliku količinu omota i prazne ambalaže. Kako nakon prejedanja sledi proces pražnjenja, osobe često nestaju u kupatilu, a ako uđete za njima možete zateći „dokaze” pražnjenja, kao što su omoti od laksativa, tragovi i miris povraćanja…
Osobe koje imaju problema sa bulimijom izbegavaju jelo u društvu i javnim mestima, jer im to stvara osećaj neprijatnosti. Kod njih se razvijaju rituali vezani za jelo, često menjaju način ishrane, izbacuju određene grupe namirnica. Kako smo rekli da pražnjenje ima više oblika, jedan od njih je vežbanje. To nije više zdravo vežbanje već opsesivno, jer je to način sagorevanja svog onog viška kalorija unetih prejedanjem, tako da tada nije bitno da li je kiša, da li je osoba bolesna – to je jače od nje i ona mora vežbati. Takođe, možete primetiti i nagle i ekstremne promene raspoloženja, razdražljivost…
Do promena dolazi i u izgledu, težina često varira, gore-dole. Ove varijacije osobe često pokušavaju zamaskirati širokom odećom, tako da ju je teško opaziti. Javljaju se stomačne tegobe, česte vrtoglavice i nesvestice, slabost u mišićima. Promene na zubima se javljaju kod osoba koje povraćaju, kao i tragovi na rukama. Koža, nokti, kosa postaju suvi. Javlja se nesanica, pa samim tim osobe izgledaju iscrpljeno sa izraženim podočnjacima i slabom koncentracijom. Uz ove simptome postoji još mnogo pokazatelja da neko ima problema sa bulimijom, ali mislim da sam uspela da približim na šta treba obratiti pažnju.
Moram napomenuti da osobe koje imaju problem sa ovim poremećajem u ishrani često imaju problema i sa samopovređivanjem, impulsivnim i rizičnim ponašanjem, kao i konzumacijom psihoaktivnih supstanci i alkohola.
Kako ova priča može završiti?
Nažalost, ukoliko se ne uoči na vreme i ne krene putem lečenja, bulimija može dovesti do smrtnog ishoda, kroz slabljenje, i na kraju otkazivanja unutrašnjih organa. S obzirom na česta prejedanja i pražnjenja, javljaju se problemi sa želucem. Krvna slika može ukazivati na anemiju. Ali, može se izlečiti ako se na vreme interveniše. Uz podršku porodice, društva i stručnjaka, osoba može nastaviti dalje normalan i zdrav život bez bulimije.
Zato hajde da postanemo svesni da poremećaji u ishrani nisu hir, već ozbiljan problem, jer tek tada možemo preduzeti nešto. Hajde da prestanemo da žmurimo!
