Eugenika predstavlja skup kontroverznih stavova i praksi koji za cilj imaju poboljšanje ljudske rase. Bila je širom rasprostranjena u Evropi i Americi početkom XX veka i ostvarila je ogroman uticaj na važna društvena pitanja. Eugenika obeležava period u istoriji kada su naučnici, a posebno psiholozi, značajno doprinosili širenju i institucionalizaciji diskriminacije svih vrsta.
Eugenika i nauka
Koreni eugenike su multidisciplinarni – medicina i genetika su joj pružile uvid u principe nasleđivanja, a teorija evolucije je doprinela idejom o prirodnoj selekciji i preživljavanju najpodobnijih jedinki. Sa humanističke strane, sociologija i antropologija postavile su kulturne i društvene temelje eugenike.
Ključnu ulogu u zasnivanju eugenike odigrala je psihologija. Psiholozi su se najviše interesovali za nasleđivanje osobina ličnosti i mentalnih sposobnosti. Da li će dete biti natprosečno inteligentno ukoliko su i njegovi roditelji izrazito inteligentni? Kako odgovoriti na ovo pitanje u XIX veku, kada još uvek nisu ni na horizontu prvi testovi inteligencije? Psiholozi su tada metodom analize porodičnih stabala genija došli do zaključka da su i njihovi rođaci veoma inteligentni. Ovakvo zaključivanje su, zatim, generalizovali i na područija seksualnih devijacija, kriminaliteta i mentalnih poremećaja pretpostavljajući njihovu biološku uslovljenost.
Pozitivna i negativna eugenika
Kao primenjena disciplina, eugenika svoje ciljeve ostvaruje dvojako. Pozitivna eugenika podrazumeva podsticanje reprodukcije superiornih individua, a negativna eugenika se odnosi na sprečavanje razmnožavanja inferiornih, kako bi se zaustavilo širenje „loših“ gena u narednim naraštajima. Podela ljudi na podobne i nepodobne vršena je prvenstveno po klasnoj i rasnoj osnovi – siromašni ljudi smatrani su beskorisnim, a kriminalci štetnima – ne samo u socijalnom kontekstu, već i svojim doprinosom genskom fondu populacije. Slično su tretirani i ljudi sa poteškoćama u razvoju i psihijatrijski pacijenti. U pogledu rase, anglosaksonski i nordijski geni činili su pojedinca poželjnim, dok su se inferiornima smatrali Afroamerikanci i Latinoamerikanci.
Eugenika u antičkom svetu
Koreni eugenike u obliku ideje o selektivnom razmnožavanju kod ljudi verovatno se prvi put sreću kod Platona, upravo u njegovoj utopijskoj ideji idealne države. On u Državi navodi da je potrebno „najbolji ljudi što češće da dolaze u dodir sa najboljim ženama, a najgori ljudi sa najgorim ženama što je moguće ređe“, kako bi se poboljšao kvalitet ljudskog roda. Tradicija ovakvog mišljenja može se pratiti dalje kroz istoriju – u Starom Rimu, otac je bio u zakonskoj obavezi da usmrti novorođenče koje ima fizičko oštećenje. Nije iznenađujuće da rudimentarni oblik eugenike srećemo i u Sparti gde su deca, ukoliko bi ih veće staraca ocenilo defektnim, bacana u provaliju.
Nastanak eugenike
Osnivačem eugenike kao posebne discipline smatra se engleski devetnaestovekovni mislilac Frensis Golton (1822-1911) koji je istovremeno i tvorac njenog imena. Golton kao svoju veliku inspiraciju navodi rođaka Darvina koji ga je podstakao na razmišljanje o važnosti urođenih karakteristika. Darvinovo delo Postanak vrsta (1859) je, navodno, pomoglo postavljanju naučnih temelja na kojima će se uzdići eugenička misao podstaknuta Goltonovim grubim tumačenjem ove teorije.
Golton je, podstaknut Darvinovim otkrićem, pokušavao da dokaže da se različite crte ličnosti, talenti, inteligencija i slične osobine takođe nasleđuju. Analizirajući porodična stabla genija (kako ih je sam nazivao), odnosno, istaknutih naučnika, umetnika i drugih znamenitih istorijskih ličnosti zaključio je da je verovatnije da neko bude naročito uspešan ukoliko ima i naročito uspešne rođake. Uticaju sredine na razvoj pridao je tek neznatan značaj.
On se u početku fokusirao na pozitivnu eugeniku, okupiran željom da stvori što pametniju naciju. U početku se bavio teorijskim istraživanjima, a zatim je svoje ideje nastojao da proširi i primeni u praksi. Ipak, nije se zadržao samo na pozitivnoj eugenici – statistički pristup istraživanju i pretpostavka da je IQ normalno raspodeljen u populaciji, prirodno su skrenuli pažnju i na suprotni kraj Gausove krive. Na taj način se implicitno provukla i ideja o represiji i zaustavljanju reprodukcije mentalno zaostalih pojedinaca kako bi se „zaštitili“ dalji naraštaji. Ovakav pristup smatran je načinom ubrzavanja prirodne selekcije jer bi bolesni, siromašni i ostale grupe inferiornih svakako bili njene žrtve.
Golton je dvostruko zloupotrebio Darvinovu ideju o prirodnoj selekciji. Pre svega, primenio ju je na kontekst koji daleko prevazilazi granice prirode i prepliće se sa društvenim i političkim značenjima. Drugim rečima, primenio ga je na biće koje Aristotel naziva zoon politikoon (politička životinja). S druge strane, čini se samoočiglednim da ideja prirodne selekcije ne podrazumeva asistenciju čoveka i veštačke metode kontrole reprodukcije.
Eugenika kao epidemija
Kada su početkom XX veka Goltonove ideje popularizovane u široj naučnoj javnosti mnogi naučnici su im se priklonili. Čarls Spirman, vodeći autor u tek zasnovanoj oblasti psihologije inteligencije, zalagao se za to da ljudi sa niskim skorovima na IQ testu ne treba da imaju potomstvo niti pravo glasa. Eugeniku su u svetu pesništva podržali Virdžinija Vulf i T.S. Eliot, a iz sveta politike Vinston Čerčil i Teodor Ruzvelt. Sami eugeničari su ulagali veliki trud u širenje eugeničkih ideja osnivanjem brojnih udruženja i održavanjem edukativnih skupova.
Eugenička praksa najčešće podrazumeva sterilizaciju (pre svega žena, kao još jedne diskriminisane grupe). Pored toga, praktikovane su i zabrane sklapanja brakova, kao i segregacija između klasa različitog „kvaliteta”, ograničavanje migracija diskriminisanih grupa, a tiho se rađala i ideja o eutanaziji. Kada je ova svirepa ideja tek pristigla u Ameriku, nije odmah dobila širu podršku, te su neke institucije nalazile suptilnije načine da ostvare svoje ciljeve. U jednoj psihijatrijskoj bolnici u Ilinoisu pacijentima je davano mleko zaraženo tuberkulozom, pod pretpostavkom da će preživeti samo oni „kvalitetniji“. Najekstremnije pristalice eugenike koristili su je kao opravdanje za etnička čišćenja i genocid.
Osim paradigmatičnog primera Holokausta, poznato je etničko čišćenje jermenskih hrišćana tokom Prvog svetskog rata sa prostora Osmanskog carstva od strane muslimana koji su ih smatrali nevernicima. Pored toga, dramatični su i primeri istrebljenja domorodačkih naroda od strane kolonijalnih sila. Tokom tih pohoda je, zajedno sa preko 80% populacije, nestalo i oko stotinu jezika starosedelaca Severne Amerike. Ovi događaji svedoče o tome da je eugenička praksa započela znatno pre nego što je dobila svoju pseudonaučnu teorijsku podlogu.
Osim naučnika, laici su takođe bili zaokupljeni idejom o što kvalitetnijoj rasi. Početkom XX veka u Americi organizovana su takmičenja najboljih beba (Better Baby Contest) gde se upoređivalo fizičko i mentalno zdravlje dece. Očekivano, prednost su imale belačke bebe iz viših klasa. Postojala su i takmičenja najkvalitetnijih porodica (Fitter Family contest), na kojima su pobedu odnosile one koje imaju najmanje somatskih i mentalnih bolesti u svojoj porodičnoj istoriji. Ovakve manifestacije imale su „naučno pokriće“, a podršku su im pružali stručnjaci iz sveta psihologije, pedagogije i javnog zdravlja.
Tako je nauka, smenivši srednjovekovni teološki dogmatizam, preuzela njegovu ulogu u konstruisanju „ispravnog“ pogleda na svet. Verovanje naučnom autoritetu kao neprikosnovenom može lako dovesti do ekstremnih posledica. Ovakvi „ispadi“ u naučnoj istoriji pokazatelj su potrebe za višestrukim preispitivanjem epistemoloških pretpostavki i etičkih implikacija iza svakog novog otkrića.
Želimo li i dalje dobre gene?
Ideje eugenike su se iz Amerike vratile nazad u Evropu. Naročito interesantna je bila komunikacija kalifornijskih naučnika sa nemačkim, što prema Bleku, američkom istraživačkom novinaru koji se bavi ljudskim pravima, predstavlja ključni podsticaj i ohrabrenje nacističkoj ideologiji. U svojoj knjizi Moja borba Hitler se poziva na američka istraživanja. Na taj način je mogao da prikrije svoje svirepe ideje pseudonaučnim velom. Ideja više rase nije Hitlerova zamisao ex nihilo. To je produkt dugo akumuliranih ideja koje u nešto drugačijem obliku dugo bile odobravane u društvu i politici. Međutim, u ovako ekstremnom i surovom obliku postaje čak apsurdno govoriti o „poboljšanju“ ljudske rase ako ono podrazumeva eliminisanje čitavih populacija, pa i smanjivanje diverziteta.
Eugenika kroz nacističku ideologiju doživljava i procvat i krah. Od 1930-ih godina, nakon što je postala simbol nemačkog nacizma, eugenika gubi na popularnosti i refleksna asocijacija na nju celoj svetskoj populaciji postaje upravo genocid. Nakon rata, drastično se menja i naučna klima – smatraju se nedopustivim i nečovečnim ne samo masovna ubistva u gasnim komorama, nego i sama ideja o tome da ljudska rasa treba ili može biti bilo kako poboljšana. Nekad privlačan san o stvaranju što kvalitetnije populacije ostaje zagađen katastrofičnim posledicama i reliktima rata.
Ostaci ove discipline danas su oličeni u „liberalnoj“ tzv. neoeugenici, koja ima za cilj poboljšanje ljudskih karakteristika putem prenatalne dijagnostike, genetičkog inženjeringa, i drugih reproduktivnih tehnologija.
Ključna karakteristika neoeugenike jeste to što pojedinac ima pravo da sam donosi odluku o sopstvenoj sudbini i svojoj potencijalnoj budućoj porodici. Međutim, autori poput Roberta Speroua, filozofa koji se bavi etičkim pitanjima prouzrokovanim modernom tehnololgijom, preispituju slobodu donošenja ovakvih odluka s obzirom da smo uvek pod pritiskom sopstvene želje da težimo napretku i boljitku. Sve ove tehnike biće tekovine XXI veka i tek su u povoju.
Sigurno je da ona ponovo otvaraju brojna osetljiva (bio)etička pitanja koja smo se možda nadali da su ostavljena u naizgled zatvorenom poglavlju o eugenici.
