Miva Sado, reporterka japanske medijske kuće NHK, pronađena je mrtva u svojoj kući, čvrsto držeći svoj mobilni telefon. Umrla je od zatajenja srca, oboljenja koje se javlja kada srce više ne može da pumpa dovoljnu količinu krvi kako bi snabdevalo ceo organizam. Imala je 31 godinu. Njeni roditelji odlučili su da izađu u javnost kako bi podigli svest o posledicama prekovremenog rada u Japanu, koji je izazvao više od 2000 samoubistava i desetina srčanh oboljenja, moždanih udara i ostalih stanja prouzrokovanih stresom zbog posla. Zvanični podaci kažu da je Miva radila 209 prekovremenih sati mesečno do momenta smrti, tačnije 7 prekovremenih sati dnevno, uključujući i vikende.
Sličnu sudbinu je doživela i Matsuri Takahaši, kada je izvršila samoubistvo usled 100 sati prekovremenog rada u mesecima pre smrti. Nekoliko nedelja pre nego što je umrla, tačno na Božić, napisala je na socijalnim mrežama: “Želim da umrem. Psihički i fizički sam slomljena.” Ovi slučajevi za japansku javnost nisu bili nikakva novost, ali je vest o smrti Matsuri Takahaši posebno uzburkala medije budući da je radila za elitnu firmu.
Kako je ovaj tip smrtnih slučajeva toliko rasprostranjen, u Japanu se koristi i posebna reč za to – karoshi – smrt usled iscrpljenosti.
Vrednovanje uspeha od strane društva
U društvu koje promoviše produktivnost, prekovremeni rad je postao norma za veliki broj ljudi. Dodatno utrošeni sati, nespavanje i naporan rad doprinose osećaju samouverenosti i građenju identiteta koji se zasnivaju na učinku. Što veći broj utrošenih sati, veća je i iluzija o postignutom uspehu. Iluzija je zbog toga što je dokazano da duži radni sati ne garantuju više odrađenog posla, a samim tim i postignut uspeh na radnom mestu. Štaviše, naučnici su dokazali da stres, iscrpljenost i burnout sindrom (pregorevanje) koji nastaju kao rezultat prekomernog rada, mogu uticati na loše na međuljudske odnose, sopstvene emocionalne reakcije, kao i donošenje odluka, koji su značajni kako u poslu tako i u privatnom životu.
Jedino što se ovim može postići je pozitivno samovrednovanje, ukoliko je produktivnost jedino merilo uspeha.
Važno je shvatiti da uspeh nije univerzalan i da ga ne čine samo spoljašni faktori – koji posao radimo, koliko puta smo unapređeni i koliku platu imamo. Iako ni jedna od ovih stvari nije pogrešna, istina je da nas ni ne čini nužno uspešnima. Tokom odrastanja učimo o različitim definicijama uspeha od ljudi u našoj okolini i u redu je da se one razlikuju od osobe do osobe. Uspeh za osobu koja ima depresiju znači ustati svaki dan iz kreveta, a za novopečene roditelje odspavati jednu noć bez buđenja.
Pojam lažne zauzetosti
Zamka u koju se može upasti postoji kada se ide tuđim putem do uspeha, ispunjavajući očekivanja društva, u ovom slučaju radeći prekovremene sate kako bi se pohvalili da smo zauzeti i time se osećali bitnije i korisnije. Time dolazimo do lažne zauzetosti, odnosno ideje o uspehu kada smo sve vreme zauzeti, nemamo vremena ni za šta i ni za koga radi nekog svog višeg cilja. Svaki dan je isplaniran u minut, nakon tone obavljenog posla radi se za drugi posao, ide se na edukacije, seminare i sastanke. Posmatrajući život takvih ljudi osećamo se sputano tuđim standardima.
U savremenom društvu, postalo je moderno biti zauzet. Pitanje koje možemo da postavimo sebi u takvom društvu je sledeće: Koga pokušavamo da zadivimo zadajući sebi gomilu dodatnih obaveza i zašto je postalo sramota biti prosečan?
Istraživanje radnog vremena Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj
Kada su brojke u pitanju, sudeći prema istraživanjima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) koja prati i poredi ključne faktore koji doprinose dobrostanju neke države, uključujući obrazovanje, stanovanje, životnu sredinu, prihode, sigurnost i zdravlje, Japan (verovali ili ne) predstavlja zlatnu sredinu po broju sati provedenih na poslu godišnje (1719). Od Japana više rade Južna Koreja (2113), Kostarika (2230) i Meksiko (2246), a manje rade Norveška (1424), Holandija (1419) i Nemačka (1371).
Kao primer se može uzeti radna filozofija Danaca, kao i ostalih skandinavskih naroda: ključ je u prioretizovanju ličnog života umesto posla. Ako postoji prekovremeni rad, to znači da se ne radi dovoljno efikasno – samo 2% Danaca radi veoma duge sate.
Inicijative za poboljšanje položaja radnika
Finska je nedavno dospela u žižu interesovanja, kada je premijerka najavila ideju o četvorodnevnoj radnoj nedelji sa šest radnih časova u danu. Cilj ove ideje je pravljenje balansa između poslovnog i privatnog života, kako bi se radnici uspevali baviti ostalim aspektima svog života, kao što su hobiji i kultura. U susednoj Švedskoj, naučnici su testirali šestočasovno radno vreme i zaključili da radnici uprkos provođenju manje vremena na poslu ipak uspevaju biti produktivniji i srećniji.
5 zemalja koje su postigle balans između posla i privatnog života
Danska
Danci su jedan od najefikasnijih radnika u Evropi, a to kažu i istraživanja – oni ne žive samo da bi radili. Drže rekord u ovoj ‘disciplini’, gde žene rade u proseku 35 sati nedeljno, a muškarci 41 sat. 9% Danaca rade više od 49 sati nedeljno. Visoko vrednuju svoje slobodno vreme, a poslodavci to poštuju. Sastanke ne zakazuju posle 16h kako bi svi stigli kući što pre, a ručak im ne traje duže od pola sata. Takođe je rasprostranjeno i klizno radno vreme. Godišnji odmori traju pet nedelja.
Švedska
Reč fika nije samo reč na švedskom, već stanje uma i način života. Prevodi se kao pauza za kafu i kolač, a zapravo je mnogo više od toga. Šveđani smatraju da je veoma važno usporiti i odvojiti vreme za fiku svakog dana, tačnije za pauzu sa kolegama i prijateljima. Tada ne mora da se jede samo kolač, već bilo šta što je domaća hrana. Koliko god da su zauzeti, uvek imaju vremena za fiku. Univerzitet u Bostonu je istraživao demografske i ekonomske faktore koji utiču na balans između posla i privatnog života. U tom istraživanju su takođe prikupljene i osnovne informacije o radnoj kulturi. Broj radnih sati u nedelji ne bi trebalo da prelazi preko 40. Prekovremeni rad je dozvoljen, ali nikada ne prelazi preko 200 sati godišnje. Zaposleni imaju plaćeno odsustvo od 25 dana godišnje uz godišnji odmor od šest nedelja. Nije za odmet reći da Šveđani imaju 14 meseci plaćenog porodiljskog odsustva i 14 državnih praznika godišnje, a roditelji imaju pravo na skraćeno i prilagođeno radno vreme dok im dete ne napuni 8 godina.
Holandija
Iako Holandija ima samo 8 državnih praznika, ipak može da se pohvali sa najkraćom radnom nedeljom od čak 30 sati do maksimalnih 40 sati . Uz to radnici dobijaju i četiri nedelje godišnjeg odmora, a majke dobijaju poprilično darežljiv period porodiljskog odsustva od 16 nedelja. Krajem godine zaposleni obično dobijaju još nedelju slobodnih dana. U Holandiji veoma duge radne sate radi samo 0,4% zaposlenih. Šta kaže zvanično istraživanje možete pogledati ovde.
Finska
Iako Finska ima klasično radno vreme od 9 do 5, pauze za ručak traju od jednog do dva sata. Takođe, Finska pored svojih 11 plaćenih državnih praznika svojim radnicima obezbeđuje i interesantnih 4 dana godišnje kako bi ih proveli u prirodi, kako je za njihovu kulturu priroda vrlo važna. Godišnji odmori traju pet nedelja, a mnogi poslodavci u Finskoj daju svojim zaposlenima dodatni godišnji odmor u trajanju od 13 do 18 dana svake godine. Porodiljsko odsustvo traje 4 meseca za majke, dok očevi dobijaju 2 slobodna meseca dok dete ne navrši 2 godine. Povrh toga, roditelji dobijaju još 6 slobodnih meseci za zajedničko korišćenje. Bitno je spomenuti da je Helsinki u 2019. godini proglašen brojem jedan na listi od 40 gradova koji su se takmičili oko toga koji će svojim radnicima obezbediti bolji balans između posla i privatnog života, kao i bolje uslove života uopšte.
Španija
Radna nedelja u Španiji traje maksimalno 40 sati nedeljno, ne više od 9 sati dnevno. Španija ima 14 državnih praznika, kao i 30 dana plaćenog godišnjeg odmora. Porodiljsko odsustvo iznosi 16 nedelja, od čega minimalno 6 nedelja mora biti neposredno nakon porođaja. Ono što je interesantno i specifično za Španiju je siesta, popodnevna dremka zbog velikih vrućina, koja za prodavnice i firme obično traje od 14 do 17 sati, a za barove i restorane od 16 do 20 sati. Njihovi vlasnici po početku sieste zatvaraju objekte kako bi se okrepili, a nakon isteka vremena za odmor ih ponovo otvaraju.
Danas, kada balans između privatnog i poslovnog života deluje kao teško ostvariv, raste važnost pravilno raspoređenih prioriteta. Koliko god nam je ostvarenje u poslovnom životu bitno, ono gubi na važnosti onda kada ugrozi fizičko i psihičko zdravlje. Uvek je korisno za podsetiti se kada nismo zadovoljni poslom koji radimo, a čak i kada jesmo – da posao ne čini naš identitet niti nas čini boljim ljudima.
