Na svakih 40 sekundi jedna osoba na svetu oduzme sebi život. Procenjuje se da samoubistvo godišnje odnosi oko 800 000 života, a da je broj pokušaja suicida i do 25 puta veći. Pomisao da život nije vredan življenja nađe se u mislima u nekom trenutku života kod skoro svake treće osobe. Još jedna statistička realnost našeg društva jeste da su muškarci oko 3 puta češće žrtve samoubistva nego žene. Ova disproporcija ispoljava se u skoro svakom savremenom društvu u većoj ili manjoj meri. Čak i kada se suicid prikazuje isključivo pomoću brojki, razmišljanje o ovoj temi u gotovo svima nama izaziva nelagodu i mnoge ostavlja bez reči. To, naravno, nije razlog da se o njoj ćuti. Možda je baš sada iskreno pitanje „Kako si?” potrebno nekom od naših prijatelja i bližnjih.
Samoubistvo u različitim epohama i kulturama
Suicid ili samoubistvo je izuzetno osetljiv, složen i višedimenzionalan fenomen. U zavisnosti od konteksta i perspektive može biti viđen kao sklop nesrećnih okolnosti ili neizbežna sudbina, kao kukavički čin ili herojski akt, žrtva zarad višeg cilja ili sebičan postupak, kao greh ili kao krivično delo. Iako je u pitanju individualni čin, on uvek pogađa daleko veći broj ljudi. Reakcija društva uvek se razlikovala u zavisnosti od epohe i kulture, ali je bivala pretežno negativna, krećući se od sažaljenja do osude.
Još od antičkih dana samoubistvo predstavlja kontroverzu – osoba koja izvrši samoubistvo bez dozvole države bila bi sahranjena u predgrađu bez nadgrobne ploče. Platon je uglavnom osporavao ovaj čin smatrajući ga nečasnim, ali ipak opravdanim u bezizlaznim situacijama – kada pojedinca snađe neizbežna lična nesreća ili kad je osramoćen zbog sopstvenih postupaka. Aristotel je smatrao da samoubistvom čovek greši državi, a Senekine reči Neka nas vode i mudrost i hrabrost da se svoje egzistencije oslobodimo, čim nam ona postane teret jasno pokazuju ambivalentnost stoicizma prema ovom fenomenu.
Stavovi lišeni brige za mentalno blagostanje i usmereni na društvenu funkciju pojedinca bili su široko rasprostranjeni u Antici. Naravno, društvena uloga muškaraca i žena bila je potpuno drugačija. Čast je bila posebna vrlina starih Grka i Rimljana, ali se ona pripisivala samo muškarcima. Kod muškaraca je čast mogla i da se nasledi, ali mahom se osvajala i zasluživala, a na ženi je, kao potčinjenoj, bilo da se trudi da čast porodice očuva i ne ukalja svojim postupcima.
Iz feminističke perspektive u pogledu mentalnog zdravlja nije dovoljno kritikovati samo podređen položaj žena u patrijarhalnom društvu. Još od davnina, na muškarcima je kao fizički snažnijima, a zatim navodno i psihički, znatno snažniji bio društveni pritisak.
Samoubistvo kao religijski, pravni problem i kao lični izbor
Antičke prakse tretmana žrtava suicida zaživele su i kroz srednji vek, a zatim su i radikalizovane. U hrišćanskoj Evropi suicid je prvenstveno doživljen kao greh i ljudi koji su oduzeli sebi život nisu imali pravo na hrišćansku sahranu. Iako u Bibliji nema eksplicitne zabrane ovog čina, opisi samoubistava u njoj veoma su negativni, a brojni hrišćanski teolozi tumače Božiju zapovest Ne ubij kao jednako usmerenu ka sopstvenom biću kao prema drugima.
Osim religijskog, samoubistvo je ubrzo postalo i pravni problem. Sa navodnim ciljem da se stopa samoubistva smanji, svrstano je u krivična dela. Posle neuspešnog pokušaja, pojedincu je sledila novčana ili zatvorska kazna, žrtvi su stvari bile konfiskovane, a porodica je bila osramoćena. Stigmatizacija je tako dodatno podstaknuta. Ovakav zakon nije ljude odagnao od suicidnih misli, ali je one koji su preživeli odvratio od traganja za pomoći. Iako iz savremene perspektive ove prakse mogu delovati kao anahronizam, u Velikoj Britaniji je samoubistvo dekriminalizovano tek sredinom prošlog veka, a još uvek se u oko 20 zemalja smatra krivičnim delom.
Zahvaljujući prosvetiteljstvu, ličnost se oslobodila autoriteta tradicije i crkve. Uverenje da je čovekova priroda racionalna i agensna, kao i da su ljudi bića koja snose odgovornost za sopstvene postupke, uticalo je na popuštanje prethodno uvedenih praksi.
Kroz XX vek usledila je dekriminalizacija suicida, kao i postepeno sazrevanje ideje društva o važnosti javne zaštite mentalnog zdravlja, a na prelasku u XXI vek razvijaju se i brojne krizne intervencije (jednokratna psihološka pomoć u stanjima krize) kao i metode prevencije. Međutim, kao i mnoštvo drugih problema mentalnog zdravlja, suicid je i danas bar delom tabuiziran. Još manje se priča o teretu patrijarhata, a za mnoge je činjenica da su muškarci češće žrtve suicida nepoznanica.
Muškarci kao češće žrtve suicida
Naučnici ukazuju na to da disproporcija u odnosu broja žrtava suicida po polu postoji otkada se ta statistika prati. Potvrđena je u skoro svim zemljama, pa i u našoj. Naročito je čudan podatak da, iako je broj izvršenih samoubistava kod muškaraca veći, broj pokušaja zapravo je i do tri puta veći kod žena. Uzrok se uglavnom traži u činjenici da je depresija dvostruko češće dijagnostikovana kod žena, što se dodatno pojašnjava većom emocionalnošću.
Međutim, glavni uzroci koji nagone različite polove na suicid su različiti – za žene su to nepovoljne okolnosti u vezi s kojima one vide mogućnost za poboljšanje (poput bola nakon ljubavnog raskida), dok kod muškaraca dominiraju uzroci za koje oni ne vide moguće poboljšanje (bolesti, usamljenost – naročito staračka, ozbiljne finansijske poteškoće).
Često objašnjenje ove nesrazmere koje nauka nudi poziva se na to da muškarci koriste letalnija sredstva samoubistva poput vatrenog oružja. Iako ovo statistički jeste tačno, detaljniji pregled ukazuje da je stopa smrtnosti muškaraca i dalje veća u okviru svakog pojedinačnog sredstva, te ovo definitivno ne može biti sveobuhvatno objašnjenje.
Spominje se i to da su muškarci po prirodi impulsivniji, agresivniji i odlučniji u svojoj nameri što predstavlja dodatne faktore rizika. Ova naturalistička perspektiva koja se oslanja na drugačiju biološku i genetsku, pa i psihološku konstituciju polova zasigurno ima svoje utemeljenje u nauci. Ona, ipak, ne uspeva da kompletno razjasni ovu nesrazmeru. Ma kakva bila, genetiku teško možemo promeniti. Srećom ili nesrećom, u odnosu koje društvo ima prema ovakim osetljivim problemima često leži ogroman neiskorišćen potencijal.
Društveni stereotipi i njihov uticaj na mentalno zdravlje
Društvo od najranijeg detinjstva nameće tradicionalne rodne uloge i stereotipe. Stereotipna slika muškarca podrazumeva stabilnu i hrabru ličnost, a na pokazivanje emocija gleda se kao na slabost. Muškarac treba da bude takav da na njega žena može da se osloni. Zbog svega toga, oni češće kriju od drugih, a ponekad i od sebe samih da im je teško. Još manje su spremni da započnu razgovor o tome ili zatraže pomoć.
Istraživanja ukazuju na to žene imaju znatno povoljniji stav i radije traže psihološku pomoć. Takođe, dve trećine ljudi koji oduzmu sopstveni život uopšte nisu bili na lečenju ili pod nadzorom stručnjaka u to vreme, a depresija je prema procenama prisutna kod preko polovine. Normalno je da se svi ponekad osećamo slabo, jer smo ljudi i bilo bi čudno da nije tako. Da ne poznajemo slabost, ne bismo mogli da prepoznamo ni kada smo jaki.
U nedostatku otvorene komunikacije, a samim tim i usled manjka potencijalne podrške, muškarci se češće okreću maladaptivnim mehanizmima nošenja sa problemima kao što je zloupotreba alkohola i drugih supstanci. Takvo ponašanje predstavlja dodatan faktor rizika za samoubistvo s obzirom na to da podstiče dezinhibiciju (delovanje prema unutrašnjim porivima) i impulsivno reagovanje.
Dodatan oprez je potreban i zbog sadejstva sa korišćenjem letalnijih metoda kada u slučaju ishitrenih reakcija obično nema pomoći. Iako nas alkohol i druge psihoaktivne supstance mogu kratkotrajno rešiti briga, dugoročno mogu samo voditi pogoršanju kako psihičkog, tako i fizičkog stanja, a glavno je da se do rešenja ne dolazi nikada.
Još jedan ključan faktor čine posao i finanijska stabilnost. Podaci ukazuju na to da porast nezaposlenosti u društvu od 1% vodi do povećanja od 0.8% u broju samoubistava. S obzirom na to da se muškarci, većinski zbog tradicionalnih rodnih uloga, osećaju odgovornim za finansijsko stanje u porodici, ovo je faktor koji njih znatno više pogađa nego žene.
Naročito je primetna visoka stopa smrtnosti kod muškaraca iznad 65 godina, što dodatno pokazuje da je oni karijeru doživljavaju kao suštinski deo svog identiteta, te odlazak u penziju prihvataju značajno teže nego žene. Primećeno je da stopa suicida raste u doba ekonomskih kriza, a države tada često smanjuju budžete predviđene prevenciji i lečenju mentalnih problema. Pokazano je i da je stopa suicida veća u zemljama u tranziciji, ali je disproporcija između muškaraca i žena upadljivija u bogatim zemljama, što pokazuje da su u finansijski imućnijim društvima, muškarci pod većim teretom.
Šta kao društvo možemo uraditi?
Kao dramatična ilustracija potencijalne odgovornosti društva (ukoliko smo zreli da je prihvatimo), navodi se podatak da se preko 50% realizovanih samoubistava dešava nakon prethodno neuspelog pokušaja – posle kog osoba verovatno nije naišla na adekvatnu pomoć. Iako ne postoji definisan spisak faktora sredine i profil ličnosti osobe koja je pod rizikom, zna se da je prethodni pokušaj najvažniji faktor rizika.
Ipak, većina ljudi koja pokuša samoubistvo, srećom, u tome ne uspe, a ljudi koji su preživeli često sa vremenske distance govore o stanju sužene svesti u kojem su se rešivi životni problemi činili nepremostivim.
Preživljavanje pokušaja suicida nije samo pružena nova šansa pojedincu, već i društvu za stvaranje bolje okoline.
Osnovno što država može da obezbedi jeste pokrivenost psihiterapijske i savetodavne usluge zdravstvenim osiguranjem. Mučno je suočiti se sa društvenom stvarnošću u kojoj je beg u alkoholizam (ili neku drugu bolest zavisnosti) finansijski pristupačniji od seansi psihoterapije. Psihološka podrška mora biti dostupna da bi bila razmatrana kao opcija.
Bolja briga o mentalnom zdravlju u zajednici je neophodna – npr. proaktivnija briga zdravstvenih radnika o pacijentima otpuštenim iz bolnice. Postoje i pokušaji poput telefonske linije na čuvenom Golden Gejt mostu koji je prepoznat kao često izabrano poslednje tlo na koje će ljudi stati.
Izuzetno je važno napomenuti i napore brojnih volonterskih udruženja poput sjajnog Centra Srce, koje pruža podršku suicidnim osobama preko telefona, imejla i četa. Centar Srce okuplja plemenite obučene profesionalce i paraprofesionalce, a otvoreni su i za prijave ljudi koji imaju vremena i želje da pruže podršku osobama u krizi.
Šta ja mogu da učinim?
Kada je reč o delovanju u mikrookruženju, važno je obratiti pažnju veliku zabludu o suicidnom ponašanju – nasuprot rasprostranjenom uverenju, otvoren razgovor o suicidnim mislima sa osobom pod rizikom, ne može je navesti da sebi oduzme život. Mnogi strahuju da će prizvati depresivne misli u svest osobe i time je dodatno podstaći na sam čin.
Pokazivanje iskrenog interesovanja i empatije ne može nikada imati negativan uticaj, naprotiv, depresivna osoba će osetiti olakšanje jer nailazi na razumevanje. Pored toga, uvek je dobro pružiti osobi podršku da potraži stručnu pomoć, ali pažljivo i dobronamerno, bez nametanja i osuđivanja – naročito kada razgovoraramo sa muškim polom.
Još jedna zabluda odnosi se na verovanje da su ovom činu jedino podložne osobe sa mentalnim poremećajima. Čak i kada bi ovo bilo tačno, većina ljudi nije na lečenju, a dominirajući poremećaji su poremećaji raspoloženja (kao što je depresija) koji su uglavnom izlečivi.
Uprkos skorašnjim naporima da se javnost više informiše o mentalnom zdravlju, postoji veliki deo puta koji je tek pred nama, naročito u pogledu destigmatizacije. Ako osobe u krizi misle da nemaju izbora, društvo mora biti sigurno u to da alternative postoje i sa više empatije pristupati ovom problemu. Možda nemamo svi svakodnevno prilike da spasavamo živote, ali uvek snosimo deo društvene odgovornosti i potencijal za promenu i destigmatizaciju. Čuvena antropološkinja Margaret Mid istakla je davno Nikada nemojte sumnjati da mala grupa promišljenih i posvećenih građana može promeniti svet. Zapravo, jedino tako je oduvek i bilo.
