Nije naročito inovativno govoriti o tome koliko nas društveni status stečen rođenjem određuje. Samozavaravanje je i vera u jednake mogućnosti. Jednaka je iluzija i to da “nevladin” sektor kroz aktivnosti neformalnog obrazovanja stvara prostor jednakih mogućnosti i društvene pokretljivosti.
Ako pritom govorimo o aktivnostima sprovedenim nad decom bez roditeljskog staranja, čija bi početna pozicija, ako bi se mogla brojčano odrediti, bila postavljena na nuli, prostor za pokretljivost je još manji.
I pored toga što stojim na ovim pozicijama i vidim projekte građanskog društva kao reakcionarne mere sa malim realnim učinkom, igrom tržišta rada i ličnih sklonosti našla sam se u ulozi organizatora jednog od ovakvih projekata. Sprovodili smo ga nad decom izmeštenom iz svojih biloških porodica i prepuštenom staranju jedne državne ustanove.
Kontekst
Ideja projekta počivala je na zapažanju da je prva knjiga „Seoba“ Miloša Crnjanskog napisana u takvoj formi da se po njoj može snimiti vlog – tri centralna lika, tri perspektive i svaka njihova interakcija opisana iz vizure pojedinačnog lika.
Ovakav milenijalski pogled na lektiru mogao bi biti veoma prijemčiv školarcima. Uključivanje srednjoškolaca koji su na neki način pripadnici marginalnih grupa jedan je od statutarnih ciljeva našeg Udruženja za društvenu koheziju. Kako dramske sekcije postoje gotovo u svakoj školi i u njima najčešće ne učestvuju deca koja primarno dolaze sa margina društva, smatrali smo da bi direktnije došli do svoje ciljne grupe organizovanjem projekta u instituciji za decu bez roditeljskog staranja.
Sve je zvučalo kao savršen plan koji bi finansirale različite fondacije, ali je zapravo sprovođen tako što smo za sumu koja ne pokriva ni putne troškove, sa pozajmljenom kamerom odlazili na lokaciju snimanja jednom nedeljno četiri meseca i sa zaista divnom decom sprovodili nešto što više liči na dramsku sekciju nego na snimanje vloga. Tako je i završeno, kao dramska sekcija, bez finalnog proizvoda.
Mlade učesnike naše sekcije predstaviću imenima likova iz knjige čije su uloge preuzeli.
Vuk
Vuk je bio najćutljiviji – i najlepši dečak u grupi. Ćutao je, posmatrao nas nekako patronizujuće, kao da je od početka prozreo neuspešnost i neubedljivost naših pokušaja, kao da su mu naše adaptacije „lektire“ pomalo smešne i kao da mu nije jasno zašto sve to uopšte radimo. I pored takvog prividnog stava, često je jedini dolazio na „snimanja“, dok su ostali izostajali pod nasumičnim izgovorima. I tada bi nas, iako je bio jedini prisutni entuzijasta, gledao, činilo nam se, sažaljivo, jer nas ostala deca ignorišu i jer smo se vozile samo zbog susreta sa njim pola sata gradskim prevozom.
Tekst je učio instant – pročita ga i odmah zna da ga ponovi, dikcija mu je bila savršena a gluma ubedljiva. U nekom drugom društvu ne bi morao, kao što je u ovom, da kasnije upiše neku višu školu za programiranje ili štagod. Bavio bi se glumom ili nekim javnim govorima. Rekao je da bi voleo da studira glumu. Osim te sklonosti (zasnovane na svesti o konkretnoj sopstvenoj sposobnosti, koju sam, ubeđena sam,i ja potpomogla besomučno hvaleći njegove glumačke sposobnosti, nepostojanje tragova ikakvog dijalekta u izgovoru i prelepe dikcije. O poreklu nepostojanja dijalekta ne znamo ništa, nikada nismo pričale sa decom o njihovim biološkim porodicama, nismo ih pitale odakle dolaze i kako su se našli tu gde su. Procenile smo da bi sami pričali o tome, da im je do priče o tome.) nikada nije pokazivao emocije, bio je samo prisutan.
Jednom smo ga, kada nije bio tu, pohvalile devojčici koja je glumila Dafinu. Rekla nam je da je Vuk dobar u svemu, najbolji od svih u konkretnoj ustanovi. Drugi put, kada je ona bila odsutna, a on prisutan, usputno sam mu spomenula da Dafina tvrdi da je on dobar u svemu, a on je neočekivano pocrveneo, srušivši nam iluziju da je iznad baš svake emotivne reakcije.
Dafina
Dafina je lepuškasta srednjoškolka, od koje isprva ne očekuješ da se zainteresuje za učešće u ovakvom projektu. Ipak, uspela je da pokrene nekoliko zanimljivih rasprava. Jedna je bilo postavljanje pitanja nad nemoralnošću Dafininog čina preljube.
Sva deca, ali i moje dve saradnice na projektu smatrali su da je neprihvatljivo prevariti muža na ratištu sa njegovim bratom. Ja sam imala potrebu da im ukažem na to da je i sam čin preljube muža bio najmanje produkt izbora same Dafine, a najviše činjenice da je svaki momenat njenog života bio određen i da se ona samo ponašala u skladu sa tim određenostima i ulogama, do trenutka njene smrti. Vuk je primetio sličnost njene pozicije sa pozicijom njenog muža, Vuka iz „Seoba“ koji ratuje za tuđe ciljeve po mehanizmu zbivanja stvari i sopstvenoj ulozi.
Aranđel
Aranđela najčešće nismo ni imali, a imali smo i tri različita. Jedan je bio aktivni sportista u skupoj odeći kakvu ne očekujete od dece u ustanovi ovog tipa, koji je zbog obaveza oko fudbala napustio projekat.
Drugi je hteo da vidi kako će sve to funkcionisati, ali mu nije bilo kul da nastavi da dolazi, kao što meni kada sam bila srednjoškolka nisu bile kul vannastavne aktivnosti.
Treći je došao kada je projekat bio već pri kraju. Imao je 17 godina, bio romske nacionalnosti, nedostajali su mu poneki zubi na vidljivim mestima, ali mu umeća nije nedostajalo. Bio je savršen Aranđel, pamtio je tekst u najkraćem mogućem roku i čak imao sopstvenu duhovitu interpretaciju svega. Rekla sam mu da se o terminima dolazaka dogovaramo preko zatvorene fejsbuk grupe, i pitala ga želi li da nastavi da dolazi, te da li da ga ubacim u grupu. Rekao je: „Naravno, svako želi da bude deo grupe“.
Rezultati
Niko od učesnika projekta nije našim aktivnostima spašen, niti smo mu povećali mogućnost da jednog dana bude bogatiji, ili dobije radno mesto u pozorištu, javnom servisu ili bilo kojoj javnoj instituciji, niti da studira neku vrstu umetnosti i bavi se „kreativnim radom“ umesto kirijama i procenama dozvoljenog dnevnog budžeta.
Kada se rešimo iluzija da neformalno obrazovanje ima ovakvu moć, možemo mu priznati izvesnu funkciju u službi društvene kohezije, samovrednovanja pojedinaca uključenih u ove procese i postajanja delom grupe. Jer, po Aranđelovim rečima, svi to želimo.
