Mediji i društvene mreže nas svakodnevno zatrpavaju temama političkog i pravnog sadržaja naglašavajući da su to teme od javnog interesa.
Bombardovani smo informacijama u toj meri da ne stignemo da se zapitamo razumemo li i na koji način sve ono što nam se servira?
Da bismo razumeli i formirali mišljenje na teme koje su od javnog značaja, moramo pre svega znati šta je javni značaj. Dakle, moramo biti politički pismeni; a da li smo?
Šta (ni)je politička pismenost?
Političku pismenost možemo definisati kao sposobnost razumevanja političkih pojmova, činjenica i kategorija na osnovu kojih stvaramo političke stavove i određeno kritičko mišljenje.
Politička pismenost je produkt demokratije, zbog čega je često mešaju sa pravom glasa. Ona se ne ostvaruje samim pravom glasa ili glasanjem na izborima – ovi pojmovi označavaju političko angažovanje.
Političko angažovanje predstavlja samo učešće, ali ne i formiranje stava i kritičkog mišljenja. To je koncept koji je blizak političkoj pismenosti, i ta dva pojma se svakako dopunjuju, ali između njih ne treba stavljati znak jednakosti.
Pojam političke pismenosti se retko koristi, a često se izjednačava i sa funkcionalnom pismenošću, socijalnom pismenošću, a u nekim slučajevima čak i sa nacionalizmom.
Politička pismenost u Republici Srbiji
U Republici Srbiji ne postoji ozbiljna analiza o političkoj pismenosti.
Postoje podaci koji govore o tome koliko stanovništva ima pravo glasa i kolika je izlaznost na izbore. Ako izlaznost na izbore uzmemo kao parametar koji može da nam predstavi političku pismenost stanovništva u Srbiji – rezultati su poražavajući. Prema poslednjim podacima Republičke izborne komisije, pravo glasa u Srbiji ima 6 583 665 građana, dok je izlaznost na izbore u proseku 54 odsto.
Nezainteresovanost i pasivnost birača, pogotovo mladih, sve je veća, zbog toga što smo kao društvo sve više politički nepismeni.
Politička nepismenost dovodi do kolektivnog slepila koje se koristi za manipulisanje, iskorišćavanje i na kraju samovoljno isključivanje iz političkog, a samim tim u neku ruku i društvenog života.
Građani ne umeju pravilno da protumače političke poruke ili da izraze svoje političke stavove, zbog čega sve ređe glasaju. Prema istraživanju koje je sprovedeno pre deset godina, mladi između 18 i 35 godina su se najčešće izjašnjavali kao apolitični. Iako ne postoji novije istraživanje, izlaznost na izbore i (ne)uključenost u politička dešavanja nam pokazuju da se ta situacija nije promenila na bolje ni danas.
U Srbiji se apolitičnost najčešće koristi za neizražavanje svog političkog stava. Apolitičnost je vrsta ravnodušnosti prema politici. Može se tumačiti kao predavanje svog života drugome, kako bi taj drugi umesto nas odlučivao o najvažnijim stvarima, ali ne za naše dobro, već bi on tu izvlačio korist.
Zašto je nemoguće biti apolitičan u Srbiji ili bilo kojoj drugoj zemlji u kojoj živite? Zato što je sve oko nas politika – od ekologije, sporta, do cena u prodavnicama.
Od čega zavisi politička pismenost?
Poitička pismenost zavisi od više faktora, ali tri najvažnja jesu stečeno obrazovanje, izloženost određenom kvalitetu medijske propagande, kao i razumevanje i uključenost u javni interes.
Obrazovanje
Srednjoškolci se prvi put susreću sa političkim temama kroz predmet Ustav i prava građana. Profesori često na neadekvatan način pokušavaju učenike da nauče šta je sadržaj najvažnijeg akta države. Uglavnom to rade fokusirajući se na čitanje, usvajanje i reprodukciju tačaka u ustavu, koje tinejdžer u tom uzrastu ne može da pojmi, a kamoli razume, usvoji i primeni u daljem životu.
Učenik percipira Ustav kao nešto nerazumljivo, dosadno i apstraktno. Tu dolazi do stvaranja prvih odbojnosti i nezainteresovanosti, koje već u tom trenutku stvaraju pasivnog birača.
Čitanje najvažnijih članova Ustava nije način da se probudi politička svest i izgradi određeno mišljenje. Potrebno je fokusirati se na razumevanje svake fraze i tačke, što može da se postigne kroz debate i simuliranje životnih situacija koje pokazuju članove Ustava kao nešto realno i primenjivo.
Kvalitet medija
Mediji prosečnom građaninu plasiraju krajnju informaciju, gotov proizvod, bez da određeni pojam razjasne ili objasne procedure. Najsvežiji primer ove tvrdnje je Zakon o eksproprijaciji.
Mediji su izveštavali i debatovali o potencijalnim promenama u vezi sa ovim zakonom bez da objasne osnovu samog zakona, kako on funkcioniše danas, a kako je funkcionisao i menjao se kroz istoriju, kao i na šta bi se određene izmene tačno odnosile.
Stavljanjem svakodnevnih političkih dešavanja u ovakvu perspektivu, umesto senzacionalizma, bismo dobili širu sliku ili bi određeni pojam dobio skroz drugu dimenziju za veliki deo stanovništva.
Primer ovakve kontekstualizacije mogu da budu npr. tekst o protestima u Srbiji ili tekst o pravnim regulativama o abortusu.
Javni interes
Javni interes je korist koju ostvaruju svi građani ili jedan veliki deo građana kroz delovanje, odluke i aktivnosti organa vlasti.
Shodno tome pitamo se da li je politička pismenost tema od javnog intreresa i da li bi političko opismenjavanje stanovništva promenilo ono što se danas navodi pod javnim interesom.
Ukoliko bi veći deo stanovništva ili stanovništvo u celosti bilo politički pismeno, bar u osnovnoj meri, mogli bismo da govorimo o realnom prepoznavanju toga šta je zaista od javnog interesa i značaja, a šta je korist manjine, ili uzbuna bazirana na predrasudama i neinformisanosti.
Kampanje političkog opismenjavanja, kao i izborne kampanje, potrebno je uvek prilagoditi sredini i određenoj ciljnoj grupi kako bi imale efekta, ali bi to trebalo činiti edukatorski, a ne zbunjivački. Jer javni interes je opšti interes svih nas u državi, a ne interes pojedinca i/ili omanje grupe.
Uticaj društvenih mreža na političku pismenost
Društvene mreže postale su važan element u političkoj komunikaciji. Putem njih dolazimo i do onih informacija koje nisu u sferi našeg interesovanja, a koje nikad sami ne bismo tražili.
Većina građana se, zapravo, najčešće na ovaj način informiše o političkim temama i aktuelnostima.
Pozitivna strana društvenih mreža jeste što vremenom stvaraju osećaj zainteresovanosti i poverenja zbog otvorenije i prisnije komunikacije i necenzurisanog sadržaja koji se deli putem njih.
Najviše političkog sadržaja i diskutovanja dešava se putem Tvitera, mada političke teme postaju sve zastupljenije i na ostalim kanalima.
Negativna strana društvenih mreža jeste ta, što i pored deljenja sadržaja i mišljenja, one ne utiču povoljno na političko opismenjavanje.
Problem predstavlja forsiranje subjektivnog stava kao objektivnog i jedino ispravnog, kao i deljenje neproverenih informacija koje nadalje stvaraju zabunu i formiranje stavova baziranih na neistini.
Uticaj društvenih mreža svakako bi mogao da se koristi u svrhe kampanja o političkoj pismenosti zbog brzog deljenja informacija i načina na koji one dolaze do građana, kao i opcije za konstruktivniju komunikaciju o društvenim problemima.
Uticaj političkih partija na političku (ne)pismenost
U Srbiji, pogotovo među mladima, politika kao delatnost i političar kao zanimanje su omražene i nepovoljne kategorije. Istraživanja koja su sprovedena među mladima govore o tome da svaka druga osoba uopšte ne veruje političkim partijama, predsedniku, Vladi ili Skupštini.
Ova shvatanja dovode do generalne nezainteresovanosti za politički život države, iz čega ponovo slede neinformisanost, pasivnost i apolitičnost. Uzroke ovih stavova možemo naći i u ponašanju političkih partija kroz javno delovanje, kao i trvenjima koja su svedena na lične razmirice u medijima – tačnije u nepostojanju demokratske političke kulture i stvaranju tzv. političke elite koja se svodi na trenutnu vladajuću stranku.
Politička elita u politički nepismenom društvu je diskutabilan pojam, jer je u strogim podelama koje dovode do uništavanja političke slobode koja bi trebalo da služi kao prostor za iznošenje kritičkog mišljenja i konstruktivne debate.
Podele na generacije, vlast i opoziciju, leve i desne, naizgled je normalna u političkom životu, ali problem nastaje kada se teži da se radi i zalaže za isključivo suprotne stavove i akcije samo zato što određeni stav/akciju zastupa neko ko je na vlasti ili opoziciji. Bez istraživanja i razumevanja da li je taj stav od javnog ili ličnog interesa mi npr. (pr)osuđujemo samo na osnovu toga ko je to rekao.
Ove situacije dovode do toga da stranačke ličnosti jedni druge ne vide kao legitimnog protivnika i saradnika na zajedničkom projektu koji se zove država, već smrtnog ličnog neprijatelja kojeg da bi porazili, upotrebljavaju sva moguća, često i nedozvoljena sredstva.
Samim tim i politički nepismen narod se prilikom donošenja odluka vodi time ko je nešto rekao ili inicirao, a ređe time da istraži i razume kako određen stav ili akcije mogu da utiču na njegov život kao pojedinca i dela društva, kako kratkoročno, tako i dugoročno.
Pozitivne strane političkih partija u političko nepismenom društvu možemo videti u okupljanju mladih u okviru partija i formiranju posebne grane u unutar partije u okviru koje oni deluju. Na taj način utiču na zainteresovanost mladih za politiku i njihovo delovanje kroz politiku.
Takođe, u neku ruku pozitivna je i agresivna aktivacija određene ciljne grupe koja je važna za određenu partiju. Pozitivnost se vidi u kampanjama gde se obraćaju tačno određenoj ciljnoj grupi, i na taj način taj deo društva lakše formira stav i mišljenje jer su joj informacije približnije objašnjene i dostupnije.
Promene koje pojedinac može da napravi?
Svaka društvena i/ili istorijska promena počinje od pojedinca – od želje i namere da promeni svoj život na bolje.
Samim tim i problem političke pismenosti može da se reši željom svakog pojedinca ponaosob da razume više, a (pr)osuđuje manje.
Ono što svako od nas, individualno, može da uradi jeste da se fokusira na svoje političko obrazovanje, da pronalazi literaturu, istraživanja i argumente za više stavova, dokle god ne razume u potpunosti pojam, problem, konstrukt, promenu. Takođe, možemo da se informišemo sa više strana, kanala i jezika kako bismo sklopili jasniju sliku.
Dobra vest je da više ne zavisimo samo od onih medija koje ne kontrolišemo – kao što su radio, televizija i štampane novine – već možemo da se pozabavimo time koga pratimo na društvenim mrežama, da optimizujemo svoj algoritam na njima, kao i da guglamo besomučno sve što nas interesuje i čitamo/gledamo i materijal koji možda ne rezonuje sa nama na prvu, ali nam pruža novu, dodatnu perspektivu.
