Ovo je pitanje koje mi svi postavljaju. Teško je reći. Bio je to dugotrajan proces, podloga se formirala godinama: sloj niskog samopouzdanja, sloj potrebe za prihvatanjem prekriven potrebom za kontrolom, preko toga se nataložila i anksioznost. Mogla bih nastaviti sa nabrajanjem, ali to nije odgovor koji ljudi očekuju.
Sve je počelo u mojoj sedamnaestoj godini – adolescencija, za svaku osobu je to buran period, tražimo sebe, svoje mesto u društvu. Bila sam srednjoškolka koja se nije uklapala u sredinu. Bilo mi je dosta toga. Preuzela sam kontrolu nad svojim životom, činilo se, ali zapravo krenula sam u ponor.
Vago, vagice, moja prijateljice
Sve se dešavalo postepeno: prvo sam smanjivala porcije. Zvuči bezazleno, ali polako je sve to postala opsesija. Počela sam da gledam tuđi tanjir, ne zato što sam brojala tuđe zalogaje, nego zato što je u mom uvek moralo biti manje. Zalogaj više, koji bih nekad pojela u slast, sada je postao greh. Savest to nije mogla da podnese. Vrištala je.
Porcije su postajale sve oskudnije, nedovoljne, a to je i moj organizam osetio i počeo je da se buni. Nisam mu dala pravo glasa, jer rezultati koje je pokazivala moja nova najbolja prijateljica, vaga, bili su tako opojni. Koji apsurd, samo godinu dana ranije sam od vage bežala kao đavo od krsta, a sada smo se družile svakodnevno.
Kile su se topile sve brže, a kako bih ubrzala proces počela sam da izbegavam obroke. Kada bih bila primorana da jedem, usledio bi slom, griža savesti i povlačenje. S obzirom da moje telo nije dobijalo dovoljno goriva, počinjalo je lagano da otkazuje: postala sam iscrpljena, bilo mi je hladno, bila sam gladna.
Bližila sam se svom cilju, postala sam visoka vragolasta devojka koja je počela da privlači pažnju, koju su ljudi zvali u društvo. Uklapala sam se. Ali to nije bilo dovoljno, činilo se da imam još koji kilogram viška na kukovima. Misija se morala nastaviti, nisam smela izgubiti kontrolu.
Moji novi prijatelji – alkohol i bulimija
Sećam se Nove godine, mislim da je bio doček 2011., išla sam na party putovanje sa sestrom. Koliko uzbuđenja, zabave ali i izazova. Tada sam počela da otkrivam draži koje pruža alkohol, više nije bilo hladno, nije bilo gladi, bila sam opuštena, istina uvek je neko morao da ide sa mnom jer sam bila prava “zvezda padalica”, od gladi sam imala problema sa vrtoglavicom, ali sve je to bilo cool.
Nisam računala na deo koji sledi kada alkohol počne da pušta, a sve barijere su pale. Hop! Evo je glad! Jela bih kao da sutra ne postoji. Sećam se sestrinog pogleda, oči su joj sijale, dugo me nije videla da jedem sa takvom strašću. Nije ni slutila šta sledi.
Nedugo posle ovakvog ispada usledio bi krah, neizdrživ osećaj krivice, koji je rastao. Trebalo je sve ukupno nekoliko ovakvih epizoda da pokleknem, nisam izdržala grižu savesti, otrčala bih u kupatilo i sve izbacila, naravno vodeći računa da niko ne vidi.
To je bio moj prvi susret sa bulimijom, a ona se jako lepo složila sa anoreksijom koja me je odavno zarobila. Nisam to videla tada, vodila sam se mišlju da cilj opravdava sredstva.
Nije sada vreme da se stane
Telo je počelo jako brzo da se menja, svi su primetili, često sam čula one svima dobro poznate komplimente “kako si smršala”, “kako si zgodna”. Stala bih pred ogledalo i strogo pogledala, nije bilo dovoljno, nisam zadovoljna, ovde još malo “kipi”. Idemo dalje!
Požar, koji je buktao, u mojim očima polako je počeo da se gasi, postala sam umorna. Potreba za snom rasla je. Jednom mi se desilo da sam zaspala sa uključenim fenom u rukama, sreća da mi je zvonio telefon i da se ništa nije zapalilo.
U školi sam postajala sve lošija, nisam imala koncentracije. Hladnoća mi se uvukla u kosti. Ruke su mi bile hladne, a lice bledo sa izraženim podočnjacima. Postala sam bolešljiva, svake druge nedelje me je lomila neka prehlada, grip, telo je bilo iscrpljeno i počelo je da se buni.
Ove promene postale su alarmantne, svi profesori, prijatelji, kao i porodica su videli, ali nisu znali šta se dešava. Jednog dana moja razredna je pozvala majku na razgovor i izrazila zabrinutost. Bojala se da imam problem sa poremećajem ishrane. Bila je u pravu! Nedugo zatim usledio je incident sa kolačićima i rečenica koja će uvek odzvanjati u mojim ušima “Jelena, imaš ozbiljan problem, problem sa anoreksijom.”.
Tako je otpočela moja mukotrpna borba sa demonima koji su se neprimetno uvukli u mene, sa poremećajima ishrane.
