Trgovina ljudima nije tema koja je zastupljena u medijima, školama, pa ni u društvu generalno. Ipak, trgovina ljudima nije nikakva novost.
Verujemo da su informisanost i edukacija izuzetno važne u svakom segmentu prevencije kršenja ljudskih prava, a lišavanje slobode, radna eksploatacija i seksualno nasilje su upravo jedni od najčešćih, ali i najekstremnijih kada govorimo o oblicima kršenja ljudskih prava. Upravo zato, bili smo motivisani da u okviru martovskog temata o ženskim radnim pravima uključimo i razgovor na temu trgovine ljudima i njihovoj prevenciji.
Razgovarale smo sa Dobrilom Marković, pravnicom i aktivistkinjom grupe Sloboda nema cenu. Ova neformalna grupa postoji već sedam godina, sa ciljem da iskoreni trgovinu ljudima i rodno nasilje prevencijom, odnosno kroz edukaciju i informisanje studenata pravnika, žurnalista, sociologa i psihologa. Takođe, sarađuju sa drugim institucijama i udruženjima koja rade na istom cilju. Dobrila, takođe, ima i višegodišnje iskustvo u radu sa žrtvama trgovine ljudima.
Da li smatraš da je trgovina ljudima kao tema dovoljno zastupljena u domaćim medijima i na koji način bi trebalo da bude pokrivena?
U domaćim medijima na žalost nedostaje senzibilizacije, posebno za osetljive društvene teme, poput trgovine ljudima. Mahom su priče senzacionalističke, bave se pojedinačnim slučajevima i samo onda kada se nešto loše desi, što svakako nije u skladu sa etikom struke.
Nije mali broj i članaka u kojima se kroz pisanje novinara žrtva ponovo viktimizuje, stigmatizuje i gde se čak i piše tako da se vrlo lako može otkriti identitet žrtve, što u ovakvim slučajevima može direktno da joj ugrozi život. Priče koje su nekada bile 2 pasusa u delu crna hronika sada su na naslovnicama sa onim već standardnim breaking news, stravično, užas u podstanarskom stanu i slično.
Priča žrtve je nekako uvek najzanimljivija, i vrlo često dobijemo upite od novinara da li mogu da porazgovaraju sa nekom od njih. Treba imati na umu da su osobe koje su preživele traumu kakvu donosi trgovina ljudima ranjive i da im je potrebna zaštita čak i kada izađu iz lanca trgovine ljudima. Čak i ako dođe do takvog razgovora dobar novinar mora da zna na koji način da vodi razgovor i kako da zaštiti osobu sa kojom razgovara.
S druge strane, postoji malo priča koje se dublje, analitički bave problemom trgovine ljudima, istražuju uzroke i doprinose podizanju svesti građana o ovom problemu. Postoje različiti aspekti trgovine ljudima koje je potrebno ispitati i o kojim je potrebno govoriti poput aspekta ženskih i ljudskih prava, ekonomskih, političkih i drugih, ali malo je interesovanja za temu. Dobar deo toga zavisi i od uredničkih politika, a ne samo od novinara.
Prisutno je nepoznavanje fenomena trgovine ljudima. Na primer termin belo roblje je termin koji se ne koristi jer je diskriminišući (navodi na to da žrtve mogu biti samo osobe određenog etničkog porekla, što nije tačno). Često se brkaju pojmovi prostitucija-trgovina ljudima i krijumčarenje-trgovina ljudima. Zato je važno da se mediji edukuju. Postoje priručnici o izveštavanju o trgovini ljudima, organizuju se i obuke namenjene medijskim radnicima i radnicama. Mi konkretno već 7 godina radimo na ovoj temi i usmerili smo se na edukaciju studenata žurnalistike, kao budućih novinara. Organizacije civilnog društva su naravno uvek tu i rado će odgovoriti na vaše nedoumice. Važno je samo da znamo da je potrebno da se stalno informišemo i edukujemo (bilo kojim poslom da se bavimo) kako ne bismo, čak i iz najbolje namere, naneli štetu.
Postoje i novinari i novinarke koji i više nego dobro rade svoj posao. Novinarke okupljene oko grupe Novinarke protiv nasilja, Milica Kravić Aksamit, Tamara Sijemac, Olivera Miloš Todorović, profesorka Smiljana Milinkov i mnoge druge stvarno su veliki oslonac nama koje se bavimo ovom temom i primeri da o trgovini ljudima može da se piše na senzitivisan, nesenzacionalistički način kroz priče koje stvarno nešto znače.
Gde možemo da se informišemo o prevenciji, kao i o procesima kada je u pitanju trgovina ljudima?
Prevencija je u velikoj meri u edukaciji. Preventivnim aktivnostima se mahom bave nevladine organizacije kroz radionice, konferencije i kroz rad sa grupama koje su u povećanom riziku od trgovine ljudima, ali i policija, Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, Crveni krst. Na sajtovima svih njih mogu se pronaći dobri edukativni materijali.
Prevencija, da bi bila efikasna mora da bude redovna i nikako ne može da bude samo neka ad hoc aktivnosti, jer ako se samo bavimo saniranjem posledica, već smo jako mnogo zakasnili. Prevencija doprinosi tome da do trgovine ljudi i ne dođe i zato je važno da budemo temeljni, sistematični, da obuhvatimo različite segmente i društvene grupe našim preventivnim aktivnostima, i naravno da budemo kreativni i inovativni.
Što se tiče praćenja sudiskih procesa, udruženja poput ASTRE i Atine bave se ovom temom. Prate procese i analiziraju persude, ali i bave se edukacijom profesionalaca iz pravosudnog sistema.
Koje su najčešće alarmantne situacije koje signaliziraju potencijal da neko postane žrtva trgovine ljudima?
Rizičnim situacijama možemo nazvati sve one situacije koje nas dovode do toga da smo u takvim položajima koji nas čine ugroženim, da nam je neophodna pomoć, podrška i zaštita sistema, a da ta podrška izostane. Mislim na siromaštvo, iskustvo nasilja, nezaposlenost, iskustvo diskriminacije i druge slične situacije.
Mladi koji su spremni da traže posao u inostranstvu zbog siromaštva, nemogućnosti da posao nađu ovde, vrlo često upravo na taj način dospevaju u rizične situacije. Često su lažni oglasi za posao upravo načini na koji neko postaje žrtva trgovine ljudima.
Usled pandemije i trgovina ljudima preselila se na onlajn i društvene mreže znaju biti mesta gde trgovci ljudima vrbuju žrtve i važno je voditi računa sa kim se komunicira i koji se podaci dele na društvenim mrežama.
Na koji način neko može da dela u svrhu samoodbrane ako posumnja da je u opasnosti da postane žrtva trgovine ljudima?
Važno je da se edukujemo, da znamo da prepoznamo rizične situacije i da budemo informisani kome se možemo javiti za pomoć.
S obzirom na to da je velik broj žrtava vrbovan kroz lažne oglase za posao, najmanje što možemo da uradimo je da proverimo poslovnu ponudu koja nam se nudi, agenciju preko koje se zapošljavamo u inostranstvu, ugovor koji nam je ponuđen i slično (Na Astrinom sajtu postoji detaljno uputstvo kako može da se proveri poslovna ponuda).
Žrtve su često ucenjivane, preti im se. Mnoge žrtve su zloupotrebljene u digitalnom svetu, trafikeri prete da će objaviti neke eksplicitne sadržaje vezane za njih što dovodi do toga da je žrtve sramota i boje se osude okoline i bliskih ljudi. Važno je znati da je za nasilje uvek kriv nasilnik i da uvek ima neko ko će biti tu da vam pomogne, iako se možda na prvi pogled ne čini tako.
U velikom broju slučaja žrtva sama neće moći da se izbori sa problemom sa kojim se suočava, zato je važno da svi kao društvo bude spremni da pomognemo, da prijavimo ako primetimo nešto što nam deluje sumnjivo, da pozovemo nekog ko je stručan da pomogne, da pozovemo policiju kada primetimo nasilje, a ne da okrenemo glavu.
Postoje telefoni na koje se može prijaviti trgovina ljudima, kao i mejl adrese:
Policija:
- Dežurna služba policije: 192 (24 sata)
- Uprava kriminalističke policije: +381 11 247 10 19; +381 64 724 10 19; ukp@mup.gov.rs
- Lično: u lokalnim organizacionim jedinicama Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, policijskim upravama, policijskim stanicama
Organizacije:
- Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima: Za prijavu sumnje na trgovinu ljudima, telefon: 063 610 590 (pozivni broj za Srbiju +381) ili elektronskim putem: centar@centarzztlj.rs
- NVO Atina: +381 61 63 84 071 (24/7 – dežurni telefon) ili na office@atina.rs
- ASTRA: 011 785 0000, 0800 101 201 (besplatne SOS linije) i mejl sos@astra.rs
Kako može da se odbrani neko ko se već nalazi u lancu trgovine ljudima – kome može da se obrati i na koji način?
U najvećem broju slučajeva žrtve obično oslobodi policija. Dešava se da pobegnu same ili im pomoć pruži klijent, ali u svakom slučaju teško je da se žrtva izbori sama. Žrtve često nisu svesne da su žrtve, smatraju da su same krive za to što im se dešava, osećaju stid i ne znaju kome da se obrate za pomoć.
Svi kontakti koji su navedeni u prethodnom odgovoru, posebno SOS telefoni način su na koji žrtva može da potraži pomoć.
Osobe od poverenja ili situacije u kojima su same sa osobom od poverenja prilike su kada žrtva može potražiti pomoć. Npr. kod lekara, posebno ako postoje vidljive povrede žrtva može da potraži pomoć, a sa druge strane lekari su dužni i da intervenišu po posebnim protokolima u ovakvim situacijama čak i kada žrtva sama ne govori ništa, ali su povrede takve da može da se posumnja da je u pitanju nasilje.
Osobe od poverenja mogu biti i socijalni radnici, profesori u školama, policija, aktivisti nevladinih organizacijama ukoliko je žrtva u kontaktu sa njima, kao i bliske osobe poput prijatelja, roditelja, supružnika…
Ko su statistički najčešće žrtve trgovine ljudima – u smislu rodnih i starosnih kategorija?
Najčešće žrtve trgovine ljudima u Srbiji su maloletnici (64% od identifikovanih žrtava u prvoj polovini 2019.), žene i devojčice (u 2018. 36% i 39%) i primetno veći broj muškarca žrtava radne ekspolatacije. Vodimo se nekako time da ne postoji profil žrtve i da se to može desiti svakome od nas, ali postoje grupe koje su povećanom riziku da postanu žrtve trgovine ljudima.
Prethodno iskustvo nasilja (nasilje u porodici ili partnersko nasilje) i/ili siromaštva, pogotovo ako je izostala podrška sistema često je uzrok trgovine ljudima. Sa druge strane osobe koje dolaze iz ugroženih društvenih grupa, marginalizovane grupe, deca i mladi koji nisu u sistemu obrazovanja, žive i rade na ulici, nezaposleni i oni koji su primorani da posao traže u inostranstvu, osobe koje nisu uključene u sistem obrazovanja ili im nije dostupan sistem socijalne i zdravstvene zaštite, takođe su u povećanom riziku od trgovine ljudima.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da se u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti u Srbiji nalazi oko 30 odsto ljudi. Ako znamo da u Srbiji preko 250 000 građana koristi novčanu socijalnu pomoć. Ako znamo da je najugroženije stanovništvo na selu – deca i mladi, neobrazovani, nezaposleni i neaktivni nosioci domaćinstva i da su u veoma teškom položaju i mnogočlane porodice, samohrani roditelji, osobe sa invaliditetom i njihove porodice sa sigurnošću možemo da potvrdimo činjenicu da žrtva trgovine može biti svako.
Gde najčešće završavaju žrtve trgovine ljudima i sa kojim motivima se obavljaju ove kriminalne radnje?
Žrtve trgovine ljudima mogu da budu seksualno, radno eksploatisane, prinuđene na vršenje krivičnih dela, prinuđene na prosjačenje i udaju. Neretko se navedeni oblici prepliću i u jednom slučaju imamo više oblika ekspolatacije žrtve.
Mogu da budu ekspolatisane i u Srbiji, ali i u inostranstvu, najčešće u zemljama EU i Rusiji.
Istraživanja su pokazala da samo jedna od deset žrtava trgovine ljudima uspe da izađe iz lanca trgovine. Zato je važno preventivno reagovati dok ne dođe do trgovine ljudima.
Motiv trgovaca ljudima je profit. Trgovina ljudima jedna je od najprofitabilnijih, ali i nisko rizična kriminalna delatnost. Žrtve mogu i po više puta da budu prodate i u više različitih država. Profit od trgovine ljudima mogu da imaju i organizovane kriminalne grupe, ali i pojedinci koji samostalno vrše ovu kriminalnu delatnost i pribavljaju profit za sebe.
Da li je trgovina ljudima prisutna i u našoj zemlji, i u kojoj meri?
Srbija je zemlja porekla (odakle je žrtva), tranzita (preko koje se žrtva prevozi) i zemlja destinacije (u kojoj se žrtva ekspolatiše). Žrtve trgovine ljudima u Srbiji su seksualno, radno eksploatisane, prinuđene na prosjačenje, vršenje krivičnih dela i udaju.
Najveći broj identifikovanih žrtva u Srbiji su državljani Srbije.
Tako da je trgovina ljudima prisutna u velikoj meri u našoj zemlji, iako zvanične brojke možda to ne pokazuju. U Srbiji se poslednjih godina beleži rekordno nizak broj registrovanih žrtava (2019. samo 39 žrtava, 2020. samo 56 žrtava). Ovo upućuje na činjenicu da postoje sistemski izazovi pre svega u identifikaciji žrtava, i važno je da upravo tu uložimo dodatne napore da se situacija poboljša.
Kao jedan od većih problema pominje se i to što se u Srbiji dalje malo govori o problemu trgovine ljudima, a da su preventivne aktivnosti uglavnom ad hoc organizovane. Iako je Srbija jedna od prvih država koja je počela da primenjuje Nacionalni mehanizam za upućivanje, čiji su glavni akteri državne institucije (Policija, Centar za zaštitu trgovine ljudima i specijalizovane OCD), očigledno je da je potrebno uložiti više, pre svega u prevenciju i razmotriti koji su drugi dostupni resursi.
Ko su najčešće počinioci trgovine ljudima i koliko je sistem u mogućnosti da nas od njih zaštiti?
Trgovci ljudima mogu da budu organizovane kriminalne grupe, ali i pojedinci, često osobe od poverenja, roditelji, rođaci, partneri, ali i nepoznate osobe sa kojima je žrtva u kontaktu.
Sistem je u mogućnosti da nas zaštiti onoliko koliko je u mogućnosti da zaštiti, da pruži podršku i pomoć osobama koje su povećanom riziku, ali i kroz dosuđivanje ozbiljnih zatvorskih kazni, a ne samo minimalnih. Time se žrtvama pokazuje da se o njima brine, a trgovcima ljudima da se to što rade ne toleriše, čak naprotiv strogo kažnjava.
Na koji način vaša organizacija radi protiv trgovine ljudima i koju vrstu podrške pruža žrtvama?
Sloboda nema cenu je još uvek mlada i mala organizacija i nemamo dovoljno resursa da bismo pružali direktnu pomoć žrtvama. Naš fokus je, za sada, na prevenciji.
Naš rad smo usmerili na mlade, kao grupu koja je posebno osetljiva, ali i na studente koji su budući profesionalci. Već 7 godina redovno organizujemo konferencije za studente psihologije, medicine, prava i žurnalistike kako bismo im pružili znanja o trgovini ljudima koja nemaju priliku da steknu tokom redovnih studija. Pružamo im priliku da razgovaraju sa profesionalcima iz sistema borbe protiv trgovine ljudima (tužioci, sudije, aktivisti, policija i dr.) i da uče iz njihovog iskustva, kako bi sutra kada oni budu na tim mestima znali kako na najbolji način da pomognu žrtvi.
Naše udruženje Sloboda nema cenu, Festival ekološkog pozorišta za decu i Kino klub Novi Sad udružuju snage u projektu Ne u mojoj smeni kako bi ojačali kapacitete i sposobnosti omladinskih organizacija i organizacija za mlade u Srbiji za veće učešće u borbi protiv trgovine ljudima i kako bi unapredili zaštitu mladih od trgovine ljudima. Projekat je deo aktivnosti jačanja kapaciteta i sposobnosti lokalnih organizacija civilnog društva za sprečavanje i borbu protiv trgovine ljudima, koje sprovodi NVO ASTRA u sklopu projekta Unapređenje prostora i mogućnosti za borbu protiv trgovine ljudima, podržanog od strane Evropske unije. Narednih meseci, kroz Nacionalni kongres, edukativne sadržaje na društvenim mrežama i radionice, potrudićemo se da približimo ovaj globalni problem mladima i to tamo gde su mladi – na društvenim mrežama (Fejsbuk: Neće proći i Instagram: Neće proći).
Takođe sa Festivalom ekološkog pozorišta za decu i Pozorištem mladih u Novom Sadu započeli smo rad na dramatizaciji bajke Devojčica sa šibicama i pripremamo predstavu za decu i roditelje koja će takođe imati ulogu preventivne aktivnosti i skrenuti pažnju na trgovinu ljudima i decu koja žive i rade na ulici.
Koliko je težak i dug proces ponovnog integrisanja žrtve u društvo?
Proces ponovnog integrisanja žrtve u društvo podrazumeva vraćanje kontrole nad njenim životom u njene ruke, što je dug, težak i skup proces.
Kao što je jedan od glavnih faktora koji dovodi do trgovine ljudima nepostojanje podrške za ugrožene osobe, tako i je jedan od glavnih faktora za integrisanje u društvo upravo obezbeđenje sveobuhvatne podrške i pomoći. Od materijalne, pravne, zdravstvene, psihološke, emotivne i ne podrazumeva samo rad sa žrtvom već i rad sa njenom okolinom u koji moraju da budu uključeni svi akteri – od policije, sistema socijalne zaštite, do nevladinih organizacija.
Integracija i puna podrška jedini je način da se pomogne žrtvi da ponovo ne dođe u rizičnu situaciju i vrati se u lanac trgovine ljudima.
Da li, i na koji način, smatraš da bi se legalizacijom prostitucije trgovina ljudima preventovala?
Mislim da to nije pravi način prevencije. Legalizacija stvara uređen sistem, ali i iza uređenog sistema može da se krije mnogo toga. Linija između prostitucije i trgovine ljudima vrlo je tanka, lako se prelazi i mislim da legalizacija to ne može da reši. Uostalom, i prostitucija sama po sebi je ekspolatacija. Za ovakva pitanja uvek volim da citiram koleginicu Jelenu Hrnjak iz Atine koja kaže da možemo da se zapitamo da li znamo i jednu devojčicu koju kada pitamo šta želi da bude kada poraste kaže da želi da bude prostitutka. Sve mi smo želele da budemo nešto drugo, naučnice, umetnice, glumice, ali ne i prostitutke. Na to vas uvek neka muka i nemanje drugog izbora natera.
Sloboda nema cenu
Udruženje Sloboda nema cenu je dobrovoljno, nevladino, neprofitno udruženje, osnovano na neodređeno vreme radi ostvarivanja i unapređivanja zajedničkih i opštih ciljeva i interesa u borbi protiv trgovine ljudima i svih drugih oblika nasilja nad ženama i ciljeva u oblasti zaštite ljudskih prava.
Kroz edukaciju, pre svega mladih, budućih profesionalaca i profesionalki, ali i opšte javnosti, želimo da podignemo svest naših građana i građanki i na taj način doprinesemo da više ni jedna osoba ne bude žrtva trgovine ljudima!
Od 2013. godine do danas organizovali smo 8 konferencija za mlade na kojima je učestvovalo preko 560 studenata, kroz ulične akcije obeležavali smo važne datume i promovisali Blue Heart kampanju i organizovali preko 50 radionica za decu i mlade.
Rad smo započeli kao neformalna grupa građana, ali smo se od početka trudili da rame uz rame na prevenciji trgovine ljudima radimo zajedno sa predstavncima državnih institucija, drugim organizacijama i lokalnim timovima.
Nakon 7 godina kroz koje smo kao neformalna grupa sakupljali iskustvo i unapređivali znanje, procenili smo da smo spremi za naredni korak i za veće učešće u borbi protiv trgovine ljudima. Simbolično, na Evropski dan borbe protiv trgovine ljudima 2020. godine, održana je osnivačka skupština na kojoj je Neformalna grupa Sloboda nema cenu postala Udruženje građana Sloboda nema cenu koje broji 7 članica.
Fejsbuk: Sloboda nema cenu
Instagram: Sloboda nema cenu
