(jedna sasvim subjektivna interpretacija proslave kineskog nacionalnog praznika u Pekingu)
Imao sam tu sreću da se zadesim u Kini u vreme obeležavanja najvećeg državnog i nacionalnog praznika – dana formiranja Narodne Republike Kine. Ove godine se pritom proslavlja jubilarnih 70 godina od tog revolucionarnog datuma. I kao što se može pretpostaviti, sve je u znaku velikog praznika. Već na putu od aerodroma uočavaju se, na ulično osvetljenje obešeni, crveni lampioni sa žutim ukrasima. Zastave Kine su svuda. Velike platnene reklame koje najavljuju jubilej raširene su na svakom zgodnom mestu. Čak i na toalet papiru stoji mali broj 70 i natpis „Sedamdesetogodišnjica od osnivanja Narodne republike Kine”.
Zaposleni u svim uslužim delatnostima, kao što su restorani, šoping centri, trgovci, zaposleni u prodavnicama mešovite robe, zatim portiri, vratari, pekari, trafikanti, zaposleni u javnom prevozu, metrou, autobusima, radnici parking servisa, svi nose crvenu traku sa žutim slovima oko ruke. Običnim građanima u koji su u rutinskoj kupovini, ili hodanju gradom, iz torbi vire male kineske zastave ili ih čvrsto drže u šaci. U podzemnoj železnici se svakih nekoliko minuta vrti video gde je prikazana neka prethodna vojna parada. Tu možete videti patriotski-emotivno montiran video gde građani glasno i uz suze pevaju himnu, potom kadar starije žene sa suzama u očima i šakom na grudima. Mladi ljudi koji se iskreno raduju dok ponosno gledaju prema podijumu odakle se emituje glavni program, panoramski snimci Tjanmena dupke punog…
Put do glavnog trga
Boravimo u Tongezhou, delu grada koji se nalazi istočno od centra i do kog ide nadzemna gradska linija Batong. Na kapiji dvorišta solitera okačen je veliki natpis, žuti karakteri na crvenoj podlozi koji bi u slobodnom prevodu značio – „Želimo vam da lepo proslavite nacionalni praznik”. Ponedeljak je, 30. septembar, dan pred ceremoniju koja se održava 1. oktobra. Mi pokušavamo da odemo na glavni trg (Tian’anmen) u nadi da ćemo moći da ispratimo poslednje pripreme za proslavu.
Međutim, Tianmen zapad i istok stanice na metro liniji 1 su zatvorene. To shvatamo tek kada dolazimo do stanice Dondang gde voz neobično dugo stoji. Dispečerka se direktno obraća putnicima (samo na kineskom). Pojedinci užurbano napuštaju kola i tada shvatamo da stanice koje izlaze na centralni trg nisu u funkciji. Izlazimo na stanici Xidan (Sidan), šoping ulicu sa nekoliko velikih trgovinskih centara i luksuznim radnjama. Pokušavamo da nađemo pravi izlaz za ulicu Sidan, jer u suprotnom možemo završiti na potpuno drugom delu ulice. To bi značilo da moramo da prolazimo kroz metro i očitavamo karte još jedanput (ne postoji kontrola putnika u samom vozu već se karte očitavaju na ulazu i izlazu). U tom se pojavljuje neka žena koja mi se obraća na vrlo dobrom engleskom, što je prilična retkost, i pita me da li mi treba neka pomoć. Kažem joj da smo želeli da idemo na Trg, ali ona kaže da je to nemoguće jer je sve zatvoreno i danas i sutra. Kaže možete sutra uveče već, biće opet otvoreno. Stanice su zatvorene i dan posle parade.
S obzrom da je pristup iz metroa nemoguć pokušavamo pri izlazu da se okrenemo prema Chang’an aveniji, žili kukavici Pekinga koja seče prestonicu na pola. To je nekoliko desetina kilometara dugačak put sa po pet traka u oba smera. Duž deonice između Sidana i Dongdana smešteni su objekti ključnih političkih tela kineske vlade, kao što je Ministarstvo javne bezbednosti. Odmah se može primetiti impozantnost ovog pojasa sa monumentalnim, građevinama koje se nižu jedna za drugom. Od široke pešačke staze udaljene nekoliko stotina metara i ograđene visokim kapijama. Ispred svake je postavljeno jako obezbeđenje. Uz samu cestu instalirane su ograde i na svakih pedesetak metara nalazi se omanja grupa policajaca, a ponegde i pripadnika vojne garde koji stoje u stavu mirno. Ako ne tako, onda se kreću u pravilnom maršu noseći bele rukavice. Na svakom ulazu u metro postavljena su po dva ovakva vojnika koji stoje rame uz rame jedan drugom, pomalo ukoso. Zabranjeno je obratiti im se i fotografisati ih.
Stanje napetosti u ulici Večnog Mira
Stanje blage napetosti u poslednjim pripremama pred veliki događaj je evidentno. Ipak, to ne znači da su ljudi nervozni, neosetni, agresivni i grubi, naprotiv. Svi su uglavnom nasmejani i dorbo raspoloženi, čak i uniformisana lica. Inače u ovom užurbanom megalopolisu gde dnevno cirkulišu milioni vozila vlada neverovatna smirenost, do nivoa zaprepašćujuće flegmatičnosti. Pešaci, biciklisti, motori, motorne rikše, eletkrični bicikli, automobili, kamioni i autobusi jedni drugima konstantno presecaju put. Posmatraču sa strane bi ovaj haos bio nesnosan za gledanje na prvu loptu. Tek kad se malo bolje zagledaš, shvatiš da oni tako savšreno funkcionišu u tom metežu – prolaze, staju, koče i ako neko nekom svira čini to mehanički i bez iskaljivanja besa (dva puta dugo svira ili zvoni ako je na biciklu).
Pretpostavljam da su u godinama rapidnog rasta broja ljudi i motorizacije shvatili da im nema druge osim da jedni druge maksimalno poštuju. Moguće je da to donekle potiče i iz njihove surove discipline, strogog sistema, i uvežbanog stoičkog strpljenja. Niko nema prednost, osim kad je prisutan semafor. Ta smirenost i strepljenje doseže religiozne dimenzije. Stoga, nije ni čudo što glavna ulica, Chang’an avenija u prevodu znači „ulica večnog mira”. Prvog oktobra će kroz nju proći vojna parada sa reprezentacijom celokupnog naoružanja kineskog ministarstva odbrane.
Očekuju se desetine hiljada ljudi koji će pozdraviti svoju vojsku i svog predsednika zajedno sa svim najvišim državnim zvaničnicima, starim revolucionarima i partijskim funkcionerima, veteranima rata i ponekim gostima iz bivših nesvestranih zemalja. Onima koji nisu državljani Narodne Republike Kine pristup je zabranjen. Svima koji su zaposleni u rejonu kroz koji će proći parada i u kojem će se održati ceremonija naloženo je da ne izlaze na terasu i da navuku zavese. Svi ostali, kao na primer ja, koji su na početku naivno pomislili kako je dobra ideja otići i ispratiti ovaj jedinstveni događaj, to neće biti omogućeno. Već danas kada smo se približavali Tiananmenu, na dvestotinjak metara pre trga, dočekao nas je policijski punkt gde su organi reda vršili proveru dokumenata. Čak i da smo imali pasoše kod sebe, ne bi nam dozvolili da prođemo jer su dokumenti izdati u Srbiji.
Vojna parada
A šta se usvtari obeležava ovim istorijskim datumom? Vojna parada obeležava formiranje Narodne Republike Kine koje je došlo kao vrhunac Narodno-oslobodilačkog rata (građanskog rata) između Narodnog Demokratskog Fronta predvođenog Komunističkom partijom Kine i nacionalističke, kontrarevolucioarne struje predvođene partijom Koumintang. Nakon što su delegacije Koumintang-a odbile da potpišu sporazum o prestanku ratnih operacija i priznavanja Narodne republike Kine, snage kineskog narodno-oslobodilačkog pokreta potisnule su ih na Tajvan, gde su potpali pod zaštitu Sjedinjenih država (koji su ih tokom celog rata zdušno pomagali). Tako je rat konačno završen 30. septembra 1949. godine da bi zvanično proglašenje Narodne Republike Kine došlo već sledećeg dana, 1. oktobra 1949. godine.
S obzirom na to da nismo bili u mogućnosti da prisustvujemo paradi uživo, imali smo sreće da je većim delom ispratimo na prvom programu nacionalne televizije, da ne kažem javnog medijskog servisa (CCTV). Dovoljno je reći da nema parade bez komunističke države (ili njene deklarativne replike u ovom slučaju).
Vojna parada poslužila je Kini za prikazivanje uzorka vojne sile koje poseduju, sinhronizovane u savršeno koreografisani marš. Predsednik Si Đinping je sve vreme stajao na terasi Tianmenskog tornja (iznad fotografije druga Maoa, sa čije leve strane stoji natpis „Živela Narodna Republika Kina” dok je sa desne strane ispisano: „Živelo veliko jedinstvo svih naroda sveta”). Strpljivo, sa nepromenjenim izrazom lica na kom se mogao očitati blaženi osmeh autoritarnosti, on je suptilnim pokretom šake otpozdravljao učesnike parade. Jedni za drugim ređali su se ešaloni svih vojnih jedinica i svaki je na isti način otpozdravljao predsednika. Grupe su predvodila dva visoka oficira. Oni uzviknu parolu, vojnici harmonično ponove.
Vojna parada prethodila je slobodnijem delu programa gde su civili obučeni u razne istorijske kostime (revolucionarne uniforme, narodne nošnje, žetelačke kombinezone itd) mahali prigodnim simbolima. Ceo program trajao je nešto više od četiri i po sata, i u većem delu je bio krajnje dinamičan i zadivljujući (donekle i zastrašujuć u svojoj fabrikolikoj harmonizaciji). Pored univerzalno razumljivog jezika vojne parade, svakom bi, i sa slabašnim poznavanjem istorije, bilo jasno da razume druge simbole koji su se koristili tokom ceremonije. Jezdile se gigantske fotografije bivših predsednika partije i republike koji su se ređali posle Maove smrti, monumentalne skulpture koje prikazuju proletersku i klasnu borbu itd.
Pogled sa desetog sprata na saobraćajnicu u našem delu grada je bio jedinstven. Do tada navikli na relativno gustu reku automobila i drugih prevoznih sredstava, pomalo nas je iznenadila ova pustoš. Tu i tamo bi prošao poneki pešak, par ljudi, automobili, roditelji sa decom i možda neki kurir na biciklu. Onima koji su morali da rade tog dana, poput portira, vojna parada bila je dostupna preko direktnog prenosa, kako na televiziji, tako i preko mobilnih telefona. Svuda je zvečala tišina, a mogla se samo čuti svečana vojna plehana muzika i glasovi komentatora prenosa. Ceo Peking je pomalo zastao u svojoj smirenoj užurbanosti kako bi odao počast jubilarnoj godišnjici stvaranja svoje moderne republike.
