Svaki vladar zavisi od nekih vidova podrške (poput institucija) u većoj meri nego od nekih drugih. U zavisnosti od vrste države, razlikovaće se i vidovi podrške koje on koristi kako bi se zadržao na vlasti. Represivne države će počivati na stubovima prisile kao što su vojska, policija i sudovi, dok će pokušavati da suzbiju demokratiju putem ograničavanja pristupa ključnim institucijama koje za cilj imaju informisanje i obrazovanje, poput medija ili obrazovnog sistema.
Uzimajući u obzir činjenicu da vladar ne može da opstane sam kako bi vladao, jasno je da on direktno zavisi od pojedinaca koji se udružuju u grupe i u zavisnosti od svojih sposobnosti, daju mu na raspolaganje svoje veštine i znanje. Pružanje različitih usluga vladaru se odvija putem organizacija i institucija, a ukoliko davanje usluga prestane, vladar kao pojedinac ne može samostalno da vlada.
Iako su pojedinci ti koji imaju moć, moć vladaoca ostaje na vrhuncu sve dok oni putem institucija, svojevoljno ili prisilno sprovode njegovu volju. Bez obzira na to što narod čini većinu jednog društva, pojedinci su mnogo delotvorniji u korišćenju svoje moći u okviru grupa kao što su policija ili administracija.
Razlozi zbog kojih se pokoravamo
Moć u društvu ne dolazi odozgo, već dolazi od naroda koji pristaje na pokoravanje pojedincu, grupama ili institucijama, bez obzira na to da li to čini prinudno ili dobrovoljno. Ako se radi o demokratskom režimu, narod daje moć vlasti voljno, a ako se radi o nedemokratskom i represivnom režimu, narod nema drugog izbora nego da moć preda protiv svoje volje, zajedno sa apolitičnim pojedincima koji smatraju da njihov glas nema dovoljnog uticaja da promeni uzrok kolektivnog nezadovoljstva.
S obzirom na to da narod čini većinu društva, ako se on ne pokorava, vladalac ne može da vlada. Upravo menjanjem svesti pojedinca može doći do nenasilnih društvenih promena koje nastaju kao posledica kolektivne volje. Nenasilne društvene promene počivaju upravo na menjanju svesti o poslušnosti. Kao svedoci brojnih protesta u svetu, možemo primetiti da u narodu obično postoje okidači koji izazivaju otkazivanje poslušnosti. Odličan primer za to je policijska represija u Americi koja je dovela do smrti Afroamerikanca Džordža Flojda i time izazvala buru protesta koji pozivaju na rasnu jednakost i prestanak primene policijske sile.
Razlozi zbog kojih se pokoravamo autoritetima su brojni i kompleksni, a mi ćemo izdvojiti neke od njih.
Navika
Većina ljudi je još od detinjstva bila uslovljena da poštuje autoritete. U tom periodu se susrećemo sa prvim autoritetima kao što su roditelji, od kojih učimo kako da budemo dobra i poslušna deca. Ovo ponašanje se prenosi i na školski period i period studiranja, gde su naši autoriteti učitelji i profesori, a zatim i na odrasli život gde se pokoravamo nadređenima i njihovim instrukcijama.
Pored osoba, naučeni smo i da poštujemo zakone i ljude koji ih sprovode, bili oni u uniformi ili ne. Naviknuti da ne preispitujemo razloge našeg pokoravanja, veoma je teško rešiti se navike poslušnosti koja je usvojena u tako ranom dobu.
Lični interes
Iako postoje mnogi koji ne podržavaju represivni sistem koji im se nameće, neki će ga i dalje aktivno podržavati ako iz njega uspeju da izvuku ličnu korist. Oni koji očekuju poslušnost, služe se različitim načinima kupovanja podrške koristoljubivih, počevši od materijalne koristi ili više poslovne pozicije. Ljudi vođeni profitom će u zamenu za poslušnost težiti da sebi obezbede prestiž i privilegije, pogotovo kada im je poslodavac država i kada se radi o poslu u javnom sektoru.
Strah od sankcionisanja
Još od ranog detinjstva, naučeni smo da imamo strah od kazne. Kršenje pravila dovodi do raznih sankcija u vidu zabrana gledanja crtanih filmova u periodu detinjstva, ograničavanja perioda izlazaka u periodu puberteta ili gubitka posla u odraslom periodu.
U siromašnim državama jedan od najčešćih strahova je upravo strah od gubitka posla, gde država teži da bude glavni poslodavac kako bi držala u šaci egzistencijalnu sudbinu velikog broja radnika u državnim institucijama.
Ukoliko se sankcije koriste previše često, dolazi do slabljenja straha koji izazivaju, a samim tim i poslušnosti. Zbog toga mnogi totalitarni režimi sprovode sankcije u vidu javnih predstava, poput javnog odsecanja udova lopovima u arapskom svetu, kako bi zaplašili posmatrače.
Ravnodušnost i apolitičnost
Apolitičnost se često poistovećuje sa ravnodušnošću, a kako bismo znali zašto, potrebno je prvo razumeti šta apolitičnost uopšte znači.
Apolitičnost predstavlja odobravanje trenutne ekonomske, političke i društvene strukture države, zajedno sa njenim opresivnim sistemom, ekonomskim i socijalnim nejednakostima, diktatorskom vlašću i političkim progonima. Biti apolitičan podrazumeva prećutkivanje o svim društvenim zlodelima.
Kada čovek može da priušti sebi da bude apolitičan? Jedino onda kada ima koristi od toga.
Mnogi ljudi biraju da se deklarišu kao apolitični pod izgovorom da ne mogu ništa da promene i da njihov glas ne vredi i tako biraju liniju manjeg otpora. Ravnodušnost se javlja zato što se u mnogim nedemokratskim društvima zakoni i pravila ne odnose na čitavu populaciju, već samo na odabrane. Apolitični biraju da budu upravo takvi zato što se sve nepravde dešavaju u nečijem tuđem dvorištu, a ne u njihovom – baš zato nemaju potrebu da menjaju bilo šta u svojoj okolini dok god i oni nisu zahvaćeni nepravdom.
Apolitični najviše doprinose očuvanju postojećeg disfunkcionalnog sistema. Ponašanje ravnodušne mase može da se promeni iz korena u zavisnosti od situacije u društvu. Na osnovu izbornih apstinenata formirani su čitavi politički pokreti u prvoj deceniji 21. veka.
Pomoću njih je bivši američki predsednik Obama pobedio na izborima 2008. godine u kampanji Organizovanje za Ameriku (Organizing for America). Osnovna svrha ove kampanje bila je izgradnja demokratije dostupne svima i ublažavanje političke apatije. Bivši američki predsednik Obama je u okviru kampanje podsticao građane da glasaju: Jedan glas može promeniti prostoriju, a ako jedan glas može promeniti prostoriju, onda može promeniti grad. Ako može promeniti grad, može promeniti državu, a ako promeni državu, može promeniti i naciju. Ako može promeniti naciju, može promeniti i čitav svet.
Menjanje okolnosti dovodi do toga da se zakoni tiču i do tada ravnodušnih i apolitičnih. Možemo primetiti da se velik broj ovakvih građana našao na ulicama protestujući onda kada je izborna krađa postala okidač, kako u Srbiji 2000, tako i u Gruziji 2003. i Ukrajini 2004. godine.
Apolitični pojedinci postaju politični onda kada u pokretima otpora pronađu lični značaj.
Beznađe
Nakon što ljudi dožive godine nedaća i ugnjetavanja, kolektivnu poslušnost će izazvati ideja da nade za bolju budućnost nema i da je situacija dobra, sve dok nije gora.
Kada dođe do ovakvih situacija, potrebno im je uliti nadu da je preokret situacije moguć uz male, ali značajne pobede proistekle iz nenasilnih društvenih pokreta. Za postizanje rezultata građanske neposlušnosti kao najučinkovitije sredstvo, sudeći prema iskustvima različitih država, pokazalo se formiranje pokreta, koji uživa široku podršku kako samih građana, tako i međunarodnih snaga. Jedan od takvih pokreta bio je i OTPOR.
Ovakve vrste pobeda su bile ključne za uspeh OTPOR!-a, omladinskog pokreta Srbije koji je organizovao demonstracije kao vid nenasilnih promena i vodio borbu za svrgavanje Slobodana Miloševića sa vlasti. Nenasilni protesti su trajali 3 meseca, kada su demonstranti okružili zgradu Parlamenta i kancelarije Radio televizije Srbije, motociklisti preplavili autoputeve koji su vodili u Beograd, a neki doveli čak i buldožere kako bi srušili barikade koje su podigle državne bezbedonosne snage kako bi sprečile protok OTPOR!-a.
Odsustvo samopouzdanja
Posle decenija autoritarne vladavine, čest je slučaj da ljudi izgube samopouzdanje, da ne veruju da je promena moguća i da ona potiče baš od njih. Naviknuti na jedan oblik vladavine, oni se navikavaju na mišljenje da jedna takva vlast ima pravo da vlada, samo zato što ima dugu istoriju vladanja i zaboravljaju da je narod taj koji vlast dodeljuje vladaru ili je uzima.
Kako bi se povratilo samopouzdanje narodu, opozicioni pokreti posvećuju svoje kampanje upravo njihovoj izgradnji samopouzdanja.
Na istoj stvari je počivala i Obamina kampanja Mi to možemo! (Yes We Can!) 2008. godine, a koja je počivala na izgradnji samopouzdanja kod ravnodušnih Amerikanaca koji nemaju običaj da glasaju. Obama se tada obratio svima koji su se osećali zanemareno u dotadašnjim političkim kampanjama – manjinama kao što su Latinoamerikanci, Azijati, homoseksualci i ljudi sa posebnim potrebama.
Razlozi zbog kojih se narod pokorava autoritetima vlasti su brojni, ali to nije garancija da će njihovo pokoravanje trajati večno. Ponekad, njihovo napuštanje podrške vladaocu može biti izazvano snažnim emocijama koje nastaju usled radikalnih političkih manipulacija pomoću kojih vladalac pokušava očajnički ostati na vlasti, poput izbornih krađa ili obračunavanja, pa čak i ubistava političkih protivnika. Takve pojave po pravilu izazivaju masovne reakcije velikog broja ljudi, propraćene gnevom.
