Praznici u Norveškoj sa sobom uvek nose i pravo zimsko raspoloženje. Već po povratku sa letnjih odmora i dolaskom jeseni, fokus se polako pomera ka Božiću i planiranju praznika. Mirišljave sveće i topla ćebenca se sve češće sreću u prodavnicama, nedugo zatim dolaze božićni slatkiši i sokovi, kao i dekoracija.
Kako jesen odmiče, javlja se sve više kiše i snega, dan se skraćuje, a u mnogim delovima zemlje dnevna svetlost potpuno nestaje sve do proleća. Kako bi ovaj period godine bio mnogo lepši, ušuškaniji i podnošljiviji, polako počinje da se priča o hygge time. Reč hygge potiče iz danskog jezika, a na norveškom se reč kos (kus) odnosi na isti termin. Podrazumeva sve svakodnevne aktivnosti koje nam bude neki osećaj ušuškanosti i topline. Termin se često povezuje sa mirišljavim svećama, lampicama, ispijanjem čaja ili kafe, vatrom u kaminu, što stvara kontrast vremenskim prilikama i tako dodatno pojačava taj koselig (koselig – pridev od reči kos) osećaj.
Dolaskom novembra, može se čuti sve više reči koje počinju sa jul (što znači Božić). Kako u prodavnice stignu juleøl (božićno pivo koje potiče još iz vikinškog doba), julebrus (gazirani sok koji se prodaje samo pred Božić), tako u društvu započne polemika oko toga koja firma proizvodi onaj pravi božićni sok, kako nije dozvoljeno kupovati ove sokove pre 1. decembra da nam ne bi dosadili do Božića.
Reč Božić (jul) malo odstupa od drugih jezika – to je zato što potiče iz starog nordijskog jezika koji su Vikinzi koristili. Božićno pivo takođe ima poreklo iz ovog perioda, kao i dosta drugih tradicija. Jedna od njih je da se dom ukrašavao granama bora mnogo pre nego što su jelke počele da se ukrašavaju svuda u svetu.
Isto važi za božićnu muziku (julemusikk) – dok ima osoba koje jedva čekaju ovaj period, druge snažno osuđuju svaki pomen Božića, dokle god decembar ne dođe.
Ipak koliko god neki smatrali da je rano početi sa dekoracijom i muzikom, novembar je uglavnom rezervisan za julebord i božićne koncerte hora u crkvama. Julebord bi se mogao prevesti kao božićna večera i podrazumeva organizovanje večere sa kolegama i prijateljima gde se služi božićna hrana. Ovu tradiciju možda možemo uporediti sa našim slavama. Norvežani ovo rade kako bi za Božić bili isključivo sa porodicom.
Advent
Dolaskom decembra više niko ne zamera kupovinu božićnog soka, slušanje božićne muzike ili dekoraciju doma. Prvog dana decembra počinje advent – period odbrojavanja do Božića, tako da praznici u Norveškoj i božićna magija mogu zvanično da počnu.
Adventni kalendar je nešto čemu se deca najviše raduju. Svakog dana u decembru dobiju mali poklon i tako odbrojavaju do badnje večeri, kada stiže onaj pravi božićni poklon.
Na tržištu postoji mnogo različitih kalendara, ali oni koji su i dalje najuobičajeniji su čokoladni kalendari gde svakog dana dobijete jednu čokoladicu. Kako je nažalost i ovo sve komercijalnije, na tržištu se javljaju kalendari poznatih brendova u cilju da privuku i odrasle. Druge kompanije imaju svaki dan popust na različite proizvode/usluge koje prodaju tokom celog decembra i na taj način obeležavaju advent.
Adventni kalendar ili julekalender takođe postoji u obliku TV-serija koje se emituju epizodu po epizodu, počevši od 1. do 24. decembra. Poslednjih godina se prave nove serije, ali se i dalje gleda jedna od prvih norveških serija ovog tipa, snimljena 1994.
Osim adventnog kalendara, praznici u Norveškoj su u decembru obeleženi i adventnim svećama. Obavezno su ljubičaste boje, ima ih četiri i prva se pali upravo četiri nedelje pre Božića, zatim se na tri nedelje pred Božić pali i druga, i tako se niz nastavlja do Božića. Advent je vreme za porodicu, kupovinu poklona koji se odlažu ispod jelke i čekaju Badnje veče da bi se otvorili.
Kao i kod nas, tako i u Norveškoj varira period početka dekoracije doma, iako sam prvih godina života u Norveškoj imala utisak da svi počinju mnogo ranije nego što je to slučaj u Srbiji. U razgovoru sa Norvežanima shvatila sam da dosta porodica kiti jelku tek par dana pred Božić, kada stavljaju i poklone ispod nje, dok druge okite jelku već početkom decembra pa stavljaju poklon po poklon ispod jelke kako ih kupuju.
Božićni filmovi
U Norveškoj se zapravo najviše slavi Badnje veče, a izraz Jul se odnosi na sve božićne praznike, a ne samo na 25. decembar, zvanični dan Božića. Uglavnom se na Badnje jutro ne rani, već se dugo gledaju božićni i crtani filmovi koji na televiziji imaju isti program još od 1970-tih – ali se ipak ne propuštaju. Zanimljivo je napomenuti da dolaskom televizije, Norvežani nisu imali bogat program pa je tako jedan od najpoznatijih božićnih filmova, ustvari češki. Film se bazira na knjizi braće Grim, a kasnije je poslužio Dizniju kao inspiracija za Pepeljugu. Iako se film više puta prikazivao na nacionalnoj televiziji u Norveškoj od 1975. tek od 1996. se prikazuje svake godine na Badnji dan. Pre 5 godina je prvi put prikazana restaurirana verzija filma.
Hrana
Iako norveška kultura ne pridaje značajnu pažnju domaćim specijalitetima, praznici u Norveškoj ipak su obeleženi nekim od tradicionalnih jela, bar tokom praznika.
Sutlijaš posut cimetom, šećerom, sa dodatom kockom maslaca od gore jedno je od nezaobilaznih jela u vreme božićnih praznika. U nekim porodicama se ovo jede za večeru 23. decembra, a u drugim za kasni doručak, na sam Badnji dan. U kašu se stavlja badem i onaj ko ga pronađe dobija mali poklon – obično je to prase od marcipana.
Najveći deo Norvežana priprema ili pečena svinjska rebarca ili sušena jagnjeća rebarca. Uz to se servira dosta različitog povrća, a obavezan je kuvani krompir, kiseli kupus (koji se dosta razlikuje od našeg) i marmelada od brusnica. Često se na trpezi nađu i pire od kelerabe, repe ili graška, kao i različite vrste kobasica.
Dezert je još jedno jelo od pirinča gde se uglavnom koristi ono što ostane od kaše (zaista za najsvečaniji dan u godini jedu ono što ostane od prethodnog), a u nju se umeša umućena slatka pavlaka tako da kaša bude dosta vazdušastija i kremastija. Od gore se preliva sosom od jagoda ili malina.
Osim ove kaše, uz kafu se grickaju i sitni kolači. Postoji sedam vrsta koji se prave svake godine. Često se kolači prave dosta ranije i čuvaju u zamrzivaču, kako bi bilo što manje posla pred praznike.
Jedni od ovih 7 kolača su skandinavska varijanta božićnih medenjaka (gingerbread) koji umesto đumbira sadrže biber – otuda naziv biber-kolači (pepperkaker). Ovi kolači se tradicionalno prave još od XVII veka i pretpostavlja se da se u odsustvu đumbira koji je bio jako skup, koristio biber koji je ostao trajna zamena. Razlog zašto su ovi kolači toliko posebni je njihovo lako oblikovanje u željenu formu i neretko se prave kućice ili pak gradovi – što je tradicija u Bergenu, gradu o kome sam pisala u mom prethodnom tekstu.
Iako božićna trpeza ne deluje bogato u odnosu na balkansku kuhinju, moramo uzeti u obzir da su Norvežani, kao i ostatak Skandinavije, bili veoma siromašni u prošlosti i da je retko šta moglo da se uzgaja na ovim prostorima. U prošlosti je riba mnogo češće bila na božićnoj trpezi, naročito u periodu pre protenstatizma kada se na badnje veče postilo.
Tekst je baziran na mom ličnom iskustvu, kao i razgovoru sa kolegama i prijateljima kroz četiri godine života u Norveškoj. Kako su tradicije nešto vrlo individualno, one su svakako podložne promenama i zavise od porodice do porodice, tako da nisu uklesane u kamenu.
