2020. je bez sumnje godina pandemije, (samo)izolacije, protesta, nasilja, empatije, ujedinjenosti, samopotvrde medijske moći, i tranformacije svega što poznajemo u neizvesnost.
Ipak, 2020. za Amplitude je godina rasta – u svakom smislu. Druga godina postojanja donela nam je nova poznanstva, gomilu novih informacija i primenjivih znanja, ali i želje za akcijom.
Početkom godine gostovale smo kod Dunje i Marije na F.fm podkastu, gde smo zajedno sa urednicama drugih magazina diskutovale o održivosti, hiperkonzumerizmu, i našim ulogama u svemu tome.
U martu smo redakcijski okupile sve kolumniste sa kojima smo sarađivale kako bismo proslavile prvu godinu, i to je simbolično bila poslednja društvena aktivnost pre karantina.
April i maj bili su periodi izolovanosti, strepnje, ali i nade da će ostatak godine biti bezbrižan i lagan (oh, little did we know!). Simbolično, naša redakcija je sa dva člana porasla na četiri.
Dok se prestonica tresla od protesta, deo naše redakcije se oporavljao od nekih drugih borbi. I za sve to vreme nismo prestajali da rastemo svakog meseca. I upravo vama želimo da se zahvalimo na tome. Skoro 25 hiljada ljudi je posetilo sajt ove godine i bodrilo nas svakim sledećim klikom i posetom.
Toliko smo se zanele da smo početkom jeseni odlučile da otvorimo udruženje Amplitude, koje će kroz akcije da pokuša da dela onako kako u magazinu zagovara. Ukoliko želite da budete upućeni u dešavanja udruženja, pridružite nam se na ovom linku, a mi ćemo vam na mesečnom nivou slati novosti.
Na istom linku primetićete i opciju za prijavu za kurs pisanja. Želja nam je i da internet postane bolje mesto, pa se nadamo da ćemo kroz ove edukativne radionice dati svoj doprinos, da online sadržaji budu kvalitetniji, edukativniji i interesantniji.
2020. za nas je godina fokusa i rasta. U 2021. godini želimo i nama i vama akcije, delanje i promene. Nadamo se da ćete nam se pridružiti na ovom putu – kao čitalac, saborac, kolumnista ili član redakcije.
U nastavku delimo sa vama naše individualne utiske i zaključke o 2020.
Jasna
Ovom godinom kod mnogih je dominirao osećaj klaustrofobičnosti i sputanosti. Na našem poslednjem grupnom Amplitude okupljanju u martu, Bojana i ja smo sa našim kolumnistima pričale o novom virusu kao o nekoj apstrakciji, svako sa različitim prognozama. Već nedelju dana kasnije, počelo je karantinsko proleće koje će verovatno ostaviti trajne posledice na naše navike. Ipak, cele godine smo, sada smem da kažem- uspešno, radile na tome da nas sveopšta sputanost ne spreči u ostvarivanju planova i desile su nam se sjajne i podsticajne stvari od kojih su mi dve najdraže. Bojani i meni su se pridružile Petra i Milica koje su unele nove ideje u tim, pritom nas uverivši u to da radimo nešto što i drugi prepoznaju kao vredno i svrhovito. Potom smo ostvarile cilj da krenemo u smeru edukacije u formi našeg prvog kursa – sa nepredvidivo velikim brojem polaznika. Zapravo, kada smo krenule da promovišemo kurs, organizovale smo opkladu na nivou tima koja se ticala broja ljudi koji će se prijaviti na njega. Finalni rezultat bio je mnogostruko veći od svih naših procena, i to je bila druga najbolja stvar koja nam se desila ove godine.
Na ličnom planu sam se takođe trudila da ne dozvolim da me sveopšta klaustrofobija sputa. Uspela sam da putujem kolikogod je to situacija dozvoljavala i da se napajam estetikom novih mesta. U sred pandemije sam promenila posao koji volim, da bih otišla na novi na kome ću imati više prilike da učim. Uspevala sam da ostanem u kontaktu sa svima koji su mi zaista bitni, čak i ako nisam bila u mogućnosti da ih vidim.
2020. je pored globalne pandemije dovela i do buđenja nekih novih svesti, i ljudi širom sveta su se bunili i protestovali za stvari koje su im bitne. Sa nekima sam mogla da se povežem, sa nekima ne, ali, iako je sve delovalo kao nesinhronizovana buka, sveopšti otpor me je radovao i bio mi je najjači utisak godine.
Bojana
Samoživost savremenog čoveka sve više ističe sebe kao tačku početka i kraja. Sve se dešava samo i isključivo zbog i za savremenog čoveka. Celokupna istorija čovečanstva kao da nikada nije postojala.
O pandemijama i vandrednim stanjima koja zahvataju celo čovečanstvo u isto vreme čitali smo mahom za kontrolne, testove, i bivalo nam je toliko dosadno da smo bržebolje zaboravili da su ikada postojala. Pitali smo se u srednjoj školi na časovima istorije, i/ili gledajući filmove koji se bave tom tematikom – kakvi su to (ne)ljudi koji prijavljuju svoje komšije, prijatelje, članove uže/šire familije trenutnoj vlasti. Zaštita životne sredine bila je uvek najdosadnija godina časova iz biologije. Ove godine dobili smo odgovore na mnoga pitanja iz ovih oblasti i ne bih rekla da smo svi položili kontrolne zadatke.
Čini mi se da što više imamo pristupa informacijama, sve manje znamo, a svest nam je sve suženija. Biramo da ne mislimo, i da odgovornost prebacimo na ma koga. Sve u strahu za sebe, u strahu od patnje, bola, smrti, prolaznosti.
Najvažnija lakcija 2020. za mene je da je potrebno da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, i da prestanemo da se krijemo iza svojih strahova. Vreme je da iskreno i bez osude pričamo o emocijama, o posledicama naših odluka i akcija, o mogućnostima, o potrebama, i stremljenjima. Vreme je da osvestimo da su postojali, postoje i postojaće ljudi jednako (ne)važni kao ja, kao mi i da delamo u skladu sa tim.
S tim u vezi proističu i naša delanja u okviru Amplituda – kao magazina i kao udruženja. Želja mi je da pričamo i da delamo, da menjamo svest i da menjamo akcije. Ta želja se ostvaruje svakim danom sa svakim novim kolumnistom, tekstom, novom saradnjom.
Ova godina me je naučila da budem zahvalna: na zdravlju, životu, osobama koje volim, osobama koje nisu više u mom životu. I svakog dana sam zahvalna što smo Jasna i ja odlučile da pokrenemo Amplitude – ukoliko samo jedna osoba preispita/promeni makar jednu stavku u svom životu zbog nekog teksta sa ove platforme krećemo se u dobrom smeru.
Petra
Kažu da uvek imam mišljenje o svemu. Ipak, mislim da je ova godina bila ispunjena takvim anomalijama, da bi bilo koja osoba imala štošta da kaže o 2020.
Ono što me je najviše fasciniralo je bila sličnost u reakcijama svih ljudi – od Sjedinjenih država preko Belorusije do Hong Konga na izolovanost, fizičke distance i najviđeniji hešteg – #stayhome uzorokovane pandemijom. Akumulirana neistrošena energija je naterala ljude širom sveta da iskažu svoje dugogodišnje nezadovoljstvo i bes masovnim protestima.
Naravno da je jedna od mojih čestih igara misli pod tušem Šta-bi-bilo-kad-bi-bilo, pa sam tako razmišljala i o scenariju ove godine bez korone. Svakako da bih otišla na mnoga mesta na koja ipak nisam i videla ljude koje ipak nisam. Međutim, prilično sam sigurna da ovih pobuna za društvenu pravdu ne bi bilo, i da se neka bitna društveno-politička pitanja ne bi, na ovakvom nivou, pokrenula.
Koronska 2020. mi je, takođe, potvrdila da je ljudima stvarno lako manipulisati, ponajviše putem medija. Skoro cela godina obeležena jednom pandemijom mi se sada čini kao da je sastavljena iz više godina i više različitih pandemija, jer su se naše ponašanje, preventivne mere i pravila menjale više u odnosu na način na koji je stanje bilo predstavljeno, a ne u odnosu realnost.
Najjači lični utisci mi se svakako preklapaju sa utiscima ovog magazina, jer je za mene ova godina označila početak rada u ovoj redakciji, i to je, itekako, jedan od mojih najsvetlijih utisaka. Angažovanost, konstantna otvorenost ka učenju i nesebično deljenje znanja su svi pojmovi koje vežem za Amplitude redakciju, ali i za ulepšavanje ove godine. Mogućnost da učestvujem u rastu jedne organizacije i da doprinosim širenju platforme za deljenje kvalitetnog i društveno vrednog sadržaja su me, uprkos svim opštim, ali i ličnim poteškoćama, učinili ispunjenom.
Milica
Ova godina je za mene bila kao dugačak januar koji se po prolasku praznika razvuče u nedogled i nikako da prođe, a kada se to konačno desi, pitamo se kada je pre prošao – tako da je ova godina, paradoksalno, bila i najduža i najkraća godina ikada.
Ova godina je za mene svakako bila i u znaku Amplituda. Uzimajući u obzir da sam početkom 2020. godine bila u potrazi za platformom koja bi mi omogućila da se izrazim – Amplitude su mi pružile i više od toga – mentorsku podršku, veru u zajednički cilj, mogućnost da učim nove stvari, ali i bezbedan prostor da grešim.
Na ličnom nivou, imala sam prilike da shvatim sledeće:
Neophodno nam je manje nego što mislimo da jeste – u periodu karantina, bili smo prinuđeni da smanjimo potrošnju i naučimo da iskoristimo i cenimo ono što već imamo (jer nam ono što bismo inače planirali da kupimo u većini slučajeva ne bi ni trebalo).
Imamo pravo da usporimo – u ovom periodu, činilo nam se da su se svi kursevi i hobiji sveta sjatili na nas (od učenja jezika, preko usvajanja novih veština, do kurseva kuvanja jer kako ćemo pobogu ostati nahranjeni ako smo prepušteni sopstvenim kulinarskim veštinama). Važno je da znamo da ništa ne moramo.
Ne čekajmo posebne trenutke – Svaki trenutak je bar malo posebniji nego što je bio ranije, bar za uživanje u trivijalnim stvarima.
Prilagodljivost je neophodna u modernom svetu – jedino što je konstantno jeste promena. U vremenu kada se sve brzo menja, ili ćemo se prilagoditi novonastaloj situaciji i nastaviti plivati, ili ćemo se držati prethodnih uverenja i potonuti. Ljudi kažu da ima i neke utehe u promeni, jer sve što je loše, ne traje večno.
Ne možemo promeniti/kontrolisati svaku situaciju, niti treba – koliko god želeli da promenimo situaciju koja nam ne odgovara, bitno je da ne izgubimo fokus sa onoga što zapravo možemo promenti.
Po čemu ćete vi pamtiti ovu godinu?
