Rodno nasilje je samo jedno od različitih oblika nasilja koje osoba može doživeti tokom života. Nasilje ima više oblika, i može biti fizičko, psihičko, seksualno, ekonomsko, sistemsko, digitalno nasilje… U našem društvu, koje je patrijarhalno po svojoj strukturi i odlikama, jedino se teško fizičko nasilje prepoznaje kao nasilje, mada se i ono relativizuje i normalizuje.
Teško fizičko nasilje je poslednji stadijum nasilja koji se ne javlja iznenada i samo od sebe, već se za njega dugo i temeljno priprema teren. Nakon što dođe do akutnog oblika nasilja možemo da pričamo samo o sekundarnoj prevenciji – zaštiti žrtve, kažnjavanju nasilnika, odnosno počinioca (krivičnog ili krvnog delikta).
Sa druge strane, ukoliko se vodimo primarnom prevencijom, odnosno edukacijom, možemo da sprečimo da se uopšte razvije tle za bilo koji oblik nasilja.
Šta je to nasilje?
Nasilje je namerni čin nanošenja štete, koji se izvodi kako bi se nametnula moć i kontrola počinioca nad osobom nad kojom se nasilje vrši. S obzirom na to da pričamo o patrijarhalno ustrojenoj kulturi, nasilje je uglavnom rodno zasnovano i vrši se nad ženama. Ukoliko je u pitanju nasilje nad muškarcem, u 90% slučajeva ga vrši muškarac nad muškarcem kao način borbe za određenim vidom moći i kontrole (porodične, poslovne, društvene). U retkim slučajevima se dešava da je nasilje nad muškarcem rodno zasnovano, odnosno da se vrši nad njim samo zato što je muškarac. Nasilje je trauma za osobu koja trpi, i ozbiljno oštećuje njeno mentalno zdravlje, kao i intregritet. Nasilje je najteži oblik povrede ljudskih prava.
Šta znači rodno zasnovano nasilje?
Rodno nasilje je ono nasilje koje je zasnovano na polnim razlikama, odnosno na predubeđenjima o posedovanju moći i kontrole jednog pola, odnosno roda, nad drugim. Ono je zastupljeno, pa i normalizovano u patrijarhalnim društvima, jer se deca odgajaju sa drugačijim vrednosnim obeležjima i načinima obrade emocija u zavisnosti od toga da li su muškog ili ženskog pola. Ne postoji sveobuhvatno razvijanje emocionalne pismenosti, već su emocije rodno obeležene, i u skladu sa tim dozvoljene ili zabranjene za obradu i ispoljavanje.
Tako imamo slučaj da se dečacima od malih nogu zabranjuje da osećaju strah, tugu, bespomoćnost, sramotu, krivicu i druge slične emocije koje su u takvom društvu označene kao primarno ženske. Kada god muško dete počne da ispoljava neke od ovih emocija, dobija povratnu informaciju da je takva emocija nedozvoljena – da prestane da plače kao neka pičkica/strina/devojčica/mekušac i da tu emociju zameni besom i agresijom, da nešto baci, ili nekoga udari i slično.
Sa druge strane, devojčice se uče da ne ispoljavaju frustraciju, i ne pokazuju ljutnju i bes – odnosno nije im dozvoljeno da ispolje dostizanje granice trpljenja. Kada se ženska deca ljute i ispoljavaju bes i agresiju, govori im se da tako narušavaju svoju lepotu, da tako nisu slatke i dopadljive, i da je ružno kada se ponašaju kao dečaci. I ono najbolnije, govori im se da ih niko neće hteti – za drugaricu ili partnerku – ukoliko ispoljavaju takve emocije. Kasnije, nasilnik se koristi tim istim rečenicama i upozorenjima koje žrtva ne prepoznaje kao problematične jer sluša to – pa oduvek.
Pored toga, pozicioniranje žene i muškarca u društvu tokom odrastanja i zrelog doba takođe se vrši drugačije i rodno je zasnovano. Žena se vrednuje naspram toga da li je ostvarena u ulozi majke, i da li je dovoljno posvećena i požrtvovana svojoj porodici (kako primarnoj tako i sekundarnoj). Dok se muškarac vrednuje na osnovu poslovne pozicioniranosti i kupovne moći. Ovaj disbalans dovodi do mogućnosti razvijanja ekonomskog, ali i drugih oblika nasilja.
Kada počinje nasilje?
Nasilje počinje onog momenta kada se nasilnik oseća ugroženo – odnosno počinje da strahuje od gubitka moći i kontrole. Kako nije naučen da pravilno ovlada emocijama kao što su strah, besmopoćnost, sramota i krivica, nasilnik se odlučuje da namerno nanese štetu osobi koja je njemu najbliža ili zbog koje misli da mu se javljaju ta nedozvoljena osećanja.
To nanošenje štete može biti u vidu uvrede, ružne reči, ekonomske zabrane/ograničenja ili zabrane kretanja, emocionalnog uslovljavanja, ali i fizičke kazne. Veliki deo ovakvog ponašanja se u našem društvu ne prepoznaje kao nasilje, već se normalizuje i ne diskutuje. Ukoliko se i govori o tome, raspravlja se o mogućim akcijama žrtve koje su dovele do kazne, te se sramota i odgovornost za nasilje već od rane faze prebacuju na one koji trpe nasilje.
Rani znaci nasilja u partnerskom odnosu
Rani znaci nasilja u partnerskom odnosu ne moraju nužno da budu upravljeni ka žrtvi. Impulsivno reagovanje i agresivno ispoljavanje besa može da bude upravljeno ka članovima primarne porodice, članovima društva ili životinjama. Nasilničko ponašanje u blizini partnerke može da stvori početnu tenziju i začetke straha, koji će potom da vode u razvijanje opreznosti i izbegavanje sukoba kako partnerka ne bi postala predmet nasilja.
Sa druge strane, ljubav i briga su većinski izgovori za nasilje u partnerskim odnosima. Partner se uglavnom poziva na brigu i ljubomoru da opravda svoje nastupe. Na primer, partnerova nesigurnost može da izazove sumnju u partnerku i sebe te može da dođe do sledećih reakcija:
- proveravanje telefona (društvenih mreže, poruka, mejlova, kretanja, fotografija), bez tvog znanja
- prinudno uslovljavanje za prekid određenih odnosa i/ili navika u oblačenju, kretanju i slično
Ljubomora je emocija koju svi možemo da iskusimo, ali je pitanje kako je izražavamo i preispitujemo. Impulsivne reakcije ne moraju nužno da znače da će osoba postati nasilnik, ali ukoliko se one neguju, mogu da prerastu u nasilje.
Iako ovi signali ne moraju nužno da ukazuju na nasilje, svakako dovode do neprijatnosti i do razvijanja straha od reakcija, te se neguju okupiranjem stanja nasilnika, i specifične osetljivosti na emocije i stanje nasilnika, a ne na emocije i stanje žrtve.
Kako nije svaki konflikt nasilje, važno je da budemo u mogućnosti da razlikujemo regularan konflikt od nasilja. Konflikti ne izazivaju strah od reakcija, i ne osećamo se nesigurno i bezvredno pre, tokom, i nakon konflikta. U mogućnosti smo da jasno izrazimo svoje stavove, vrednosti, i poglede na situaciju. Naši argumenti su uvaženi, razmotreni i diskutovani kao argumenti, ne kao validnost ili bezvrednost naše ličnosti i fizičkog izgleda.
U suštini to znači da ukoliko iznesete svoj stav, razlog ili argument, osoba pokušava da se izbori sa istim tako što će da iznosi svoje argumente, razloge i stavove. Ukoliko je u pitanju nasilje, pobijaće vas tako što će reći nešto tipa Šta ti znaš kad nisi nizašta sposobna / Pogledaj se na šta ličiš, ti ćeš nekome nešto da pametuješ / Još 3 fakulteta da završiš bićeš maloumna seljančura…
Emocionalna ucena
Koristi se kada ne možemo na direktan način da dobijemo nešto što želimo. Emocionalna ucena jeste iznuđivanje kroz podsećanje na emocije, odgovornost, dužnost itd. Vrlo često je uvertira u rodno nasilje. Najčešće se njome koriste oni koji imaju izuzetno nisko samopouzdanje, a visok nivo straha i nesigurnosti.
Oni ucenjuju strahom, krivicom, dužnošću, izazivanjem konflikata i tzv. skupljanjem markica (kad sam ja ovo ili ono, kako si onda ti to i to).
Svaka emocionalna ucena predstavlja proces od šest koraka:
- Zahtev ucenjivača
- Otpor ucenjene osobe
- Pritisak ucenjivača
- Ponovni otpor ucenjene osobe, uglavnom oslabljen
- Pretnja ucenjivača
- Povinovanje ucenjene osobe
Nakon poslednjeg koraka, proces se ponavlja nakon određenog vremena sa nekim novim zahtevima. Do ponavljanja uglavnom dolazi jer smo naučeni da, ako verujemo da nekoga volimo, treba da stavimo potrebe te osobe ispred sebe i da popuštamo kako bismo održali odnos. Nakon prvog popuštanja, svaki sledeći put to činimo sa sve manje otpora.
Emocionalna manipulacija je uvek znak štetne veze, a nekada je i znak nasilja u začetku.
Partnersko nasilje u porodici
Svaki odnos u kome postoji neravnoteža moći nosi potencijal za nasilje, tako i u porodičnim odnosima. Nasilje u porodici, uglavnom, rodno je zasnovano nasilje. Čak i ako je u okviru porodice prisutno samo partnersko nasilje, ono je i dalje porodično jer deca trpe posledice i prolaze kroz traume.
Točak nasilja
Patrijarhat jeste struktuiran hijerarhijski i zahteva jasnu hijerarhijsku raspodelu moći i kontrole. Muškarci zauzimaju svoje mesto u hijerarhiji društva u odnosu na svoju ekonomsku i poslovnu ostvarenost. Kako bi se mogao kretati lestvicom društva, muškarac mora prvo da dokaže i pokaže da je u mogućnosti da kontroliše primarnu zajednicu koju je oformio – odnosno sekundarnu porodicu. Samim tim vrednosti koje proklamuje patrijarhalno društvo podržavaju nasilnika i normalizuju svaki oblik nasilja kao nužan za kontrolu i nadmoć ako i kada sve druge opcije popuste, nisu moguće, ili poznate glavi kuće.
Točak nasilja, dakle, oslikava nasilne postupke i taktike kojima se nasilna osoba koristi kako bi zadržala moć i kontrolu u odnosu. Postupci se mogu upražnjavati simultano ili sukcesivno, odnosno u isto vreme ili jedno za drugim. Svaki nasilni iskaz, ma kog oblika bio, slabi kapacitet osobe koja trpi nasilje da se nasilju odupre.
Dinamika nasilja
Ukoliko se u bilo kom trenutku oseti strah od partnerove brige, jasno je da nije u pitanju briga već kontinuirano nasilje. Ovo je još izraženije ukoliko osoba, fokusirana na izbegavanje partnerovog stanja od kog strahuje, veruje da je njeno ponašanje okidač.
Primera radi, to su misli, odnosno opravdanja tipa Ako uradim stvar A, on će uraditi stvar B:
Ako skuvam ručak biće miran.
Ako deca ne galame biće miran, neće histerisati/piti/tući/vikati.
Ako ne obučem stvar A nego stvar B, neće me nazivati pogrdnim imenima.
Ako prećutim, neće odreagovati…
Ako oblici misli su tu radi prevencije, ali ove misli mogu naravno da budu i u obliku Da sam ovo a ne ono, kada do nasilnog oblika ponašanja već dođe. Ovo ne radi samo žrtva, već i nasilnik, i samo društvo. U jako retkim slučajevima ćete čuti da se postavlja pitanje o nasilniku i da se preispituju njegove akcije, većinom su pitanja usmerena na to šta je to mogla da uradi žrtva, te njega izazove da on pređe preko crte i popusti sa kontrolom. Nasilje se negira, koriguje se ponašanje žrtve, umesto nasilnika i sve je u redu dok se ne naiđe na sledeći nasilnikov okidač. Pa opet sve ispočetka.
Dinamiku ponašanja možemo jasno podeliti u četiri faze:
- Građenje tenzije i napetosti
- Akutni napadi
- Tišina, odnosno poricanje
- Medeni mesec
Ove faze se ponavljaju kružno, uvek po istom utvrđenom redosledu. S tim što je poricanje u početku emotivnije i zaista duboko pokajnički, a faza medenog meseca može da traje i do nekoliko godina. Vremenom, faza poricanja postaje sve hladnija i sve više se automatski podrazumeva da je opravdano izazvan čin akcijom žrtve. Takođe, svaki naredni put faza medenog meseca je sve kraća. Te dve faze su zapravo ključne zašto žrtva ostaje u vezi sa nasilnikom. Za vreme trajanja tih faza žrtva se priseća vremena kada nasilja nije bilo – uglavnom perioda zaljubljenosti i bezbrižnosti. Svaki put tokom ove faze žrtva veruje da je nasilje konačno prestalo za svagda.
Onome ko pomaže žrtvi to može da bude neshvatljivo i frustrirajuće, ali mora se imati u vidu gubitak integriteta i ličnosti osobe koja trpi nasilje, generalno tokom života u toksičnim i nasilnim vezama.
Dešava se da žena ima više iskustava nasilnih odnosa, npr. još tokom odrastanja u primarnoj porodici. To dodatno umanjuje mogućnost žrtve da raspozna da je u toksičnoj i nasilnoj vezi. Naročito su u riziku one koje se same po sebi osećaju nesigurno, nedovoljno, i da sve podređuju nasilju – ali nasilje nema pravila, i može da se desi svima. Osobe mogu da nose potenciometre da budu nasilnici i/ili žrtve, ali nije nužno da će se to ispoljiti, a može čak da dođe i do obrnutog ispoljavanja.
Istina je ipak ta da nasilje ne može da prestane, i reši se samo od sebe. Žrtve uglavnom osećaju odgovornost, i smatraju da one moraju da se poprave da bi nasilje prestalo. Potom, tu je osećaj dužnosti i odgovornosti kako prema partneru, tako i na primer prema dužnostima supruge, majke, sestre, ćerke…
Ove rodne uloge, dužnosti, i odgovornosti ustrojene su, kao što sam pomenula na početku, upravo patrijarhalnom strukturom i društvenim obrascem. Ženska osoba je dužna da trpi i podnosi žrtvu, dužna je da pomogne i spasi (ali uvek druge, nikada sebe). Ukoliko se osoba odluči za sebe, a ne za partnera ili porodicu, uvek se osuđuje i dodatno obezvređuje. Tako da osoba koja trpi nasilje zapravo ima strah kako od reakcije partnera, tako i od reakcije društva, te se zapravo, na dva fronta bori sa nasiljem i konstantnim osećajem bezvrednosti i bezizlaznosti.
Kako bi se rodno nasilje minimalizovalo, potrebno je napraviti ne samo korenite promene u pravosudnom sistemu, već i u društvenoj strukturi i našim odnosima prema rodnom uslovljavanju.
Žrtva nikada nije kriva niti odgovorna za nasilje
Ovo izgovaramo, pišemo i čitamo svuda. Krajnje je vreme da počnemo zaista tako i da mislimo, i da u skladu sa tim i delamo. Prevencija nasilja ne počinje saniranjem posledica, već vaspitanjem deteta, edukacijom svake osobe, bez obzira na pol, rod, godine, obrazovni, ekonomski i porodični status. Prevencija počinje prepoznavanjem, i mogućnošću izbora. Prevencija nasilja počinje onda kada se odlučimo da pomognemo onome ko trpi nasilje.
Ukoliko sumnjaš da neko tebi blizak, ili ti, trpi(š) nasilje – obrati se SOS centru za pomoć.
Ovaj tekst je nastao u saradnji sa SOS Ženskim centrom.
Autor ilustracije: Keith Negley
