Nekadašnja tekstilna industrija SFRJ je zapošljavala preko 250 000 radnika u Srbiji i obezbeđivala im pristojan život. Danas broji oko 100 000 radnika u 1 800 preduzeća.
Srbija – radna snaga Evrope
Tekstilna industrija u pravom smislu reči u našoj zemlji ne postoji. Tkanina se uvozi i sklapa, a nakon toga ponovo izvozi. Time razvijenije zemlje čuvaju sopstvenu industriju, dok se kod nas odvija radnički deo.
Neke od pogodnosti koje im Vlada Republike Srbije omogućava obuhvataju: velike gotovinske subvencije, mogućnost prodaje po nižim cenama ili poklanjanje zemljišta, proglašavanje slobodno-trgovinskih zona sa različitim pogodnostima, kao što su ponuda građevinskog materijala, energije, transporta i troškova goriva bez PDV-a i preskakanje carinskih obaveza za sirovine, opremu i građevinske materijale, desetogodišnje poreske olakšice na korporativnu dobit za investicije koje uključuju više od 100 zaposlenih i koje iznose više od 8.5 miliona evra (CCC).
Stečena dobra reputacija u našu zemlju dovela je investitore poput kompanije Geox, koja je dobila 11,25 miliona evra za otvaranje fabrike, čime im je obezbeđena besplatna radna snaga tri godine.
Radnička (ne)pravda
Veliki strah uvukao se i među betonske zidine fabrike, te se retko govori o uslovima rada. U anonimnim izjavama požalili su se na manjak neradnih dana (8 od zakonom predviđenih 20), da su zbog manjka ventilacije primorani da rade pri temperaturi od 38oC, da im prilikom rada nisu obezbeđene maske i potrebna distanca. Najčešće je u pitanju verbalno nasilje, neplaćen prekovremeni rad, ograničen pristup toaletu, loši higijenski uslovi i nebezbedni uslovi rada. U jednoj fabrici je otpušteno 30 radnika zbog reorganizacije, ali po njihovi rečima razlog je previše bolovanja, jer većinu čine samohrane majke ili osobe sa invaliditetom. Uglavnom potpisuju ugovore na nekoliko meseci ili retroaktivno i rade ilegalno. Poznat je slučaj šefice Ticijane Ćesoni, koja je radnike gađala loše urađenim cipelama, pela se na stolove u menzi i nazivala ih srpskim Ciganima koji mogu da idu na Bunuševac (groblje u Vranju).
Iz hitne pomoći u Nišu svedoče da dobijaju nekoliko poziva dnevno iz Geox-a, najčešće zbog mučnine i kolapsa. Zabranjeno im je da zovu hitnu pomoć bez odobrenja administracije. Kako bi im bila mirnija savest, dehumanizuju radnike i obraćaju im se po broju. Plate su između 24 i 36 000 dinara, ali je to teško utvrditi jer im je zabranjeno da govore o tome. Najmanja zabeležena zarada iznosila je 11 000 dinara.
U našoj zemlji tekstilna je najmanje plaćena od svih manuelnih proizvodnji. U proseku zarađuju 62% prosečne plate (granica siromaštva je 60%; EU-SILC) odnosno 31 390 dinara.
U toku pandemije, pri prestanku rada odlučeno je da će od 23.3. do 03.04.2020. radnici koristiti godišnji odmor, dok su oni koji ga nisu imali primali 60% zarade, a do 17.04.2020. je korišćen kolektivni godišnji odmor. Pri povratku na posao nisu poštovane mere zaštite radi sprečavanja širenja virusa.
Prst ponovo pokazuje gore
Prvi pomen Geox-a u Srbiji bio je 2008. godine pred izbore, te su predstavnici kompanije, prema rečima domaćih političara, odložili odluku dok ne bude jasno ko će odneti pobedu na izborima. Ponovo je pokrenuta tema izgradnje aprila 2012. godine u toku kampanje za predsedničke izbore, koji su se održali sledećeg meseca. Tada je rečeno da će biti zaposleno 500 radnika, što je 4 puta manje nego kako je najavljeno 2008. godine. Ugovor je potpisan u oktobru 2012, a fabrika je svečano otvorena 31. januara 2016. godine.
Manje od šest meseci nakon početka rada, stigle su prve anonimne prijave o psihičkoj torturi i neadekvatnim uslovima za rad, a inspekcija je sprovedena 26. i 27. jula gde je prema izjavi utvrđeno da nisu pronađena radna mesta sa povećanim rizikom. Prvi protesti, čiji su zaštitni znak bile pelene, simbolišući uskraćena prava radnika da odlaze do toaleta po potrebi, odigrali su se početkom septembra. Poslednji protesti održani su 6. novembra 2020. godine.
Svečanu mašnu su presekli gradonačelnik Vranja, direktor Geox-a i tadašnji premijer, a sadašnji predsednik, i poželelili dobrodošlicu ljudima na nova radna mesta. Tom prilikom premijer je rekao da nije ih (vlast) razumela ni onda kada su u samo nekoliko godina, kao rukom odnesene, nestale fabrike, koje su ljudi u Pčinjskom okrugu decenijama stvarali. Nije ih shvatala i kada je dopustila da veliki broj ljudi bude siromašan, a oni koji su preko noći postali bogati, jer država je “glasno ćutala” i “otvoreno žmurila” na pljačku i otimanje narodne imovine. Nije imao ko da kazni i gotovo da se mogu prebojati na prste jedne ruke. Danas ne žele da odgovaraju na optužbe.
Čije je Srbija dvorište?
Pretraživanjem arhiva domaćih portala za informisanje, zaključujemo da se o pomenutom problemu nikada nije dovoljno govorilo. Strane investicije su predstavljene kao velika dobit za Srbiju, te je teško kritikovati njihov način poslovanja, pogotovo ukoliko dolaze iz razvijenih evropskih zemalja. Proteste su podržale svetske organizacije za zaštitu ljudskih i radničkih prava, poput Svetske federacije sindikata (WTFU), koja broji 92 miliona članova širom sveta, dok naši nadležni ostaju tihi. Takođe, moramo napomenuti i nedostatak transparentnosti pri poslovanju kompanije Geox. Većnik za privredu Nebojša Zupančić kaže da zvaničnih informacija o dešavanjima nema, jer je lokalna samouprava ograničena, a da na nepravilnosti treba da reaguje inspekcija rada. Osim što su u strahu, radnici nisu naišli ni na dovoljnu podršku javnosti i sugrađana, pa se svi spontani protesti brzo gase. Dosadašnje iskustvo pokazuje da bilo koji vid pobune vodi ka prestanku radnog odnosa.
Jugoslovenska prestonica obuće
Vranje se proslavilo proizvodnjom obuće. Grad je živeo od ove grane proizvodnje koju su nosili svi – od velike Koštane osnovane 1958, koja je postala lider proizvodnje na Balkanu, do malih zanatlija. Koštana je zvanično zatvorena 2009. godine, a poslednjih 800 radnika živelo je na ivici egzistencije. Okupljena mala preduzeća iz Vranja komentarišu da su neke fabrike dobijale subvencije, ali znatno manje od Geox-a (2-5 000 evra po radniku, dok je Geox dobio 9 000). Samo tri godine nakon ovog događaja, potpisan je ugovor kojim je Srbija uložila 11,25 miliona evra dok je grad Vranje uložio dodatnih 5 miliona u izgradnju nove, strane kompanije. U vreme kad je Koštana proizvodila 30 000 pari cipela dnevno, Geox nije postojao.
Dok političari nisu mogli da se dogovore ko je zaslužniji za izgradnju Geox-a 2012. godine, danas se o tim dostignućima retko govori. Još jednom je na široj javnosti da izvrši pritisak na nadležene i podsetimo ih da najveći kapital Srbije leži u njenim ljudima.
Kako da pomognemo?
Prvi korak ka poboljšanju je da prestanemo aktivno da doprinosimo kompanijama sa čijim se etičkim stanovištima ne slažemo. Jednostavno rečeno – nemojte im davati svoj novac. Svakog dana imamo priliku da biramo našim novcem. Iako se ne čini tako, mikroodluke donesene pri odabiru kafića, hrane koju jedemo ili odeće koju nosimo, drastično utiču na izgled sveta u kom živimo.
Radnici u Srbiji retko govore o teškom položaju u kom se nalaze. Bez podrške medija, javnosti, sugrađana i komšija, među šivaćim stolova prevladava osećaj nemoći. Njihove tiho izgovorene reči u strahu moraju da se ponove glasovima onih dovoljno srećnih da ovaj prizor gledaju sa strane. Udruženje sindikata nema dovoljnu moć da se samostalno izbori i radnicima je potrebna pomoć šire javnosti kako bi dobili osnovna ljudska prava.
