Cilj Narodne Republike Kine je, kako ga je proglasio predsednik Ši Đinping, da se dostigne karbonska neutralnost i da Kina uopšte ne zagađuje okolinu do 2060. Ovo je ogroman zadatak, jer je Kina – tačnije, njen energetski sektor – jedan od najvećih svetskih zagađivača.
U 2016, ona je stvarala 26% svih globalnih emisija CO2 dok je prema omiljenom ekonomisti Bila Gejtsa, Vlaclavu Smilu, Kina samo tokom 2011-2013. godine potrošila 50% više cementa nego SAD tokom čitavog dvadesetog veka. Zato je u 2014. godini, Kina objavila „rat zagađenju“ i 2015. pooštrila Zakon o zaštiti od zagađenja, ali to je sve daleko od dovoljnog i ne utiče toliko na privatne kompanije. Naprotiv, kako će Kina, najveći svetski zagađivač po više standarda, rešiti sve probleme i postati zelena do 2060. godine, kako je najavio Ši Đinping? Odgovor je nešto o čemu se gotovo do sada nije ni pisalo, a to je izmeštanje zagađenja kroz izmeštanje proizvodnje.
Dok su se u Srbiji (i Evropi) uvodile mere štednje, u Kini su odgovor na krizu iz 2008. godine bili upravo neverovatni građevinski projekti i to u toku najvećeg državnog ulaganja u istoriji. To je, između ostalog, i glavni krivac za neverovatnu upotrebu cementa i porast zagađenja. Jer, za razliku od Evropske Unije, Kina je umesto merama štednje, na krizu odgovorila delom kroz ulaganje u infrastrukturu, odnosno izgradnjom bolnica, puteva, stambenih blokova. To je podizalo svetsku potražnju za građevinskim i ostalim materijalima, ali je izazivalo i skokove u zagađenju. Drugi deo ovih ulaganja (takozvani „fiskalni stimulusi“) su bili usmereni na socijalne službe, na primer, podizanje zdravstvenog osiguranja sa 30% na 90% u 2009. (što je najveći porast u svetskoj istoriji!).
Moglo bi se reći da je to savremeni eko-imperijalizam: jer, umesto fizičke prisile, privatne kompanije koriste tržište da izmeste ili prošire proizvodnju tamo gde je eksploatacija prirode i radne snage najjeftinija, a ekološke regulacije slabo regulisane. Kako je Evropska Unija počela da štiti svoje proizvođače putem zaštitnih carina, kompanije su izmestile proizvodnju gde nema visokih carina i zaštite. Zato se onda to dešava u zemljama Jugoistočne Evrope, među kojima centralno mesto zauzima Srbija, glavni politički partner Kine na Balkanu.
Najbolji primer za to je Linglong – privatna kompanija i proizvođač guma sa svojim vlastitim planom globalizacije. Kada je Ši Đinping izjavio da Kina, inače i najveći svetski proizvođač gume, ima rok da se ozeleni do 2060. godine, Linglong je već imao plan: tzv. plan 5+3. To je značilo da će, pored pet pogona u Kini, Linglong otvoriti još tri u inostranstvu i to uz kinesku inicijativu Pojas i put, globalne strategije razvoja (uglavnom energetske) infrastrukture koja se proteže kroz 138 zemalja sveta. Kako je u maju 2018 Evropska komisija počela da štiti Evropsku Uniju kroz carine i to upravo za kineske gume, Linglong je onda morao da širi svoju proizvodnju van Unije.
To se desilo 2018. godine, kada je sa srpskom vladom, potpisala memorandum o otvaranju fabrike guma u Zrenjaninu – „najvećom fabrikom pod krovom” u Srbiji (500.000 kvadratnih metara) sa svojim istraživačkim centrom, autoputevima (koje grade kineske agencije), 1300 domaćih i 200 kineskih radnika do 2025. godine. To je značilo da je Linglong povećao svoju proizvodnju, a izbegao sudbinu preko 20 „najprljavijih“ proizvođača guma u Kini, kada je zatvoreno nekoliko firmi – poput Hengjua i Jongtaja, Linglongovih konkurenata, dok je Evropska Unija zaštićena od štetnih emisija.
Ekološke posledice u Vojvodini
Zauzvrat, Zrenjanin je, pored domaćih, dobio i kineske ekološke probleme. Kao posledica proizvodnje guma, očekuje se skok u cink-dioksidu što može dovesti do cinkove groznice ukoliko se udišu metalna isparenja, npr. u području pogona. To dodaje samo još jednu brigu na već postojeće zrenjaninske muke (nedostatak pijaće vode, a višak sumpor-dioksida, izduvnih gasova i čađi).
Dalje, zbog toga što je vlast izdala deset građevinskih dozvola bez ikakve studije o ekološkom uticaju same fabrike, Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu je čak podneo i krivičnu prijavu protiv odgovornih lica u Linglongu. Uprkos tome, vlasti su Linglongu doslovno prepisale imovinu na ovu firmu i to 96 hektara obradivog zemljišta (njive I i II klase, u vrednosti od 11,9 miliona evra).
Potom je ovoj kineskoj firmi država u oktobru osigurala i 75,8 miliona evra bespovratne finansijske pomoći. Istovremeno, gradska uprava Zrenjanina je naprosto odbacila sve primedbe građana – njih 215 – kao neosnovane, a potom i obustavila postupak javne rasprave. Kada su izbili protesti, dočekala ih je zrenjaninska policija.
Kao posledica saradnje vlade i kompanije Linglong, umesto biljnih vrsta, na prvoklasnim njivama u Vojvodini će da „nikne“ 35.000 komada guma i to dnevno, odnosno 13 miliona guma godišnje koliko će ih Linglong proizvoditi u Zrenjaninu. To znači da će samo za njihov transport svakodnevno biti potrebno nekoliko stotina šlepera od 24 tone, a to će se onda dodatno odraziti i na emisiju štetnih gasova.
Uslovi rada i uvoz radne snage
Po prvi put će izgled Vojvodine menjati takozvane Međunarodne ekonomsko-tehničke grupe za kooperaciju odnosno agencije za slanje kineske radne snage u inostranstvo koje su, samo u toku 2019. godine, uposlile 487.000 kineskih radnika u zemljama izvan Kine. Kineska, gotovo robovska radna snaga, u Srbiji živi na gradilištima i radi po 5 godina bez ikakvih praznika i bez ikakve pauze jer za njih ne važe zakoni Republike Srbije. To je 25.09.2018. usvojila i Skupština Republike Srbije, na glasanju o Zakonu o potvrđivanju sporazuma o socijalnoj sigurnosti između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine (član 7.), bez ijednog glasa protiv, istog meseca kada je dogovorena izgradnju fabrike Linglong.
Prema Nacionalnoj službi za zapošljavanje, u Srbiji je izdato 3.148 dozvola za rad državljanima Kine.
Zato kineske agencije, poput Šandonga, mogu da angažuju i na stotine kineskih radnika, koji za kineski Linglong prave auto-put koji će povezivati Zrenjanin, Novi Sad i Beograd. Tamo gde je to isplativo, ova agencija je angažovala i domaću radnu snagu – uglavnom građevinske radnike. Šandong je postao prva strana agencija koja je otvorila domaće tendere, a preko međunarodnog ugovora sa domaćim vlastima zaobišla i domaće propise o javnim nabavkama.
Tako se Zrenjanin našao između Evropske Unije i kineskih investitora. Koji je izgovor za to? Kako je jednom priznao i sam predsednik Srbije: „Razgovarali smo da uđu i da nas spasu. Zato što imaju svoje interese, zato što moraju da pogase deo željezara i deo čeličana po Kini zbog valjda čistog vazduha, u šta se ja nedovoljno razumem, a što bi me to i zanimalo mnogo, to je njihov posao, to je njihova stvar. Oni imaju nalog svoje vlade da šire po Evropi svoj posao. Mi smo im dobri prijatelji, najbolji prijatelji“. Međutim, koliko nam je privreda zaista „spašena“ ili je čitav projekt izmeštanja proizvodnje i ekološki i ekonomski štetan? I da li možemo – kao predsednik – da prihvatimo da se ne bavimo vazduhom niti ekologijom?
Pod idealnim okolnostima, može se očekivati smanjenje nezaposlenosti u Zrenjaninu od 22,69% (od 5.289 nezaposlenih lica), ali će i tu većina novozaposlenih imati ugovore na određeno vreme do 2024. godine, dok će u 2021. zaposliti tek 200 ljudi, a prosečna bruto plata biti 565.76 evra s tim što je u tom slučaju Srbiju izašlo 63.167 evra da u stranoj kompaniji zaposli domaće radnike. Tako, u pogledu inicijalnog broja, ugovora i plate, efekat toliko kompleksnog projekta je sličan održavanju, recimo, 2 prolećna sajma zapošljavanja u Vršcu.
Time je dokazano da jedini profiter odavde nije domaća privreda nego sprega domaćih vlasti i stranih investitora, a na štetu domaćih i kineskih radnika te životne sredine. Uz sve zagađenje i ekološke probleme, finansijske troškove i domaće radnike, nismo dostigli ništa što nije bilo moguće i čak jeftinije uraditi sa domaćim investicijama. Drugim rečima, bilo bi daleko bolje da se vlast ne drži mantre stranih investicija, na temelju kojih je i nastao tržišni eko-imperijalizam: izmeštanje proizvodnje iz Kine u Srbiju i sa time, izmeštanje zagađenja u Vojvodinu.
Ekologija kao polje borbe
Za kraj, par reči o tome zašto je ovo primer koji nije nipošto usamljen. Prvo, s obzirom na to da je Evropska komisija najavila Zeleni nju dil (Green New Deal) u toku 2019. godine te da će oporezivati visokokarbonske uvoze (čelik, cement, struja, itd.) – može se očekivati dodatni dolazak ovih industriju u Srbiju.
Drugo, to se i desilo – posle Linglonga, vlada je nedavno dala subvencije i japanskoj Tojo Tajers u iznosu od 41 miliona evra za otvaranje pogona za proizvodnju guma u Inđiji, s 523 radnika u pogonu. Isto se dešavalo i ranije, kao sa portugalskom Magnom iz Odžaka koja od 2012. pravi presvlake za sedišta automobila, a za koju je 70% radnika zapošljeno preko subvencija Nacionalne službe za zapošljavanje, da bi im potom plate bile smanjene, a nedavno je nekoliko radnika i umrlo od koronavirusa.
Za kraj, u Srbiji postoji još jedan tabu o kojem se ne priča – siromaštvo. Ono što je, pogotovo u slučaju Vojvodine, ironično je jedan nemili kontrast koji lepo oslikava našu trenutnu situaciju – kontrast između Zrenjanina, u kojem vlast omogućava dolazak ove najprljavije industrije na svetu, i Subotice, gde se, usled siromaštva, ljudi greju paljenjem guma i smeća, što onda dodatno doprinosi zagađenju – jer niske plate ne pokrivaju ni osnovni ogrev.
Zato ekologija postaje neposredno polje borbe sa ekološkim aktivistima i životnom sredinom na jednoj strani, a vlastima te stranim investitorima na apsolutno suprotnoj.
