Obrazovni sistem u Srbiji je nažalost nedovoljno modernizovan i gotovo nefunkcionalan, a kao takav ne može da zadovolji potrebe pojedinaca i društva u celini. S tim u vezi, ni ekološko obrazovanje u obrazovnom sistemu nije na zavidnom nivou. Ono što uliva nadu jeste činjenica da ljudi počinju da shvataju da širenje ekološke svesti predstavlja početak razvijanja zdravijeg stila života i stvaranja održivijeg i ekološki odgovornijeg društva.
Značaj ekološkog obrazovanja
Ekološko obrazovanje je proces učenja čoveka o tome kako funkcioniše priroda koja ga okružuje i načina na koje on može da joj se prilagodi i da je koristi tako da živi održivo.
Značaj ekološkog obrazovanja pored razvoja ekološke svesti jeste i u razvoju ekološke kulture i stvaranju jedinstva čoveka sa prirodom, a sve u cilju sprečavanja njene eksploatacije i očuvanja u svom prvobitnom obliku. Ekološkim obrazovanjem dajemo mogućnost pojedincu, organizaciji, grupi građana, lokalnoj samoupravi, opštini ili državi da donosi odluke koje će pozitivno uticati na kvalitet života, jer se čini da nikada nismo imali veću potrebu da kolektivno kao vrsta izgradimo novi odnos sa prirodom.
Ekološko obrazovanje u vaspitno-obrazovnim institucijama
Svedoci smo globalnih problema, ograničenih prirodnih resursa, njihovog neumerenog iskorišćavanja i sve veće zagađenosti okruženja. U fokusu rešavanja ovih problema je čovek, promene njegovih navika, načina razmišljanja, ali i obrazovno-vaspitnih procesa.
Ekološko obrazovanje od malih nogu predstavlja temelj koji bi kroz odrastanje trebalo da nadograđujemo. Vaspitno-obrazovne institucije čine osnovu infrastrukture društva i kao takve moraju da idu u korak sa vremenom i prate sve promene na društvenom planu.
“Najveća nada svake zemlje leži u primerenom školovanju mladih” – Erazmo Roterdamski
Za početak tu su vrtići i predškolske ustanove. Deca ovog uzrasta imaju razvijenu empatiju prema prirodi, a samim tim imaju i najnežniji pristup svemu što ih okružuje. Oni su kao mali sunđeri koji upijaju sve što se dešava i oponašaju. Dovoljno je da ih s vremena na vreme podsetimo da je bitno da zalivaju cveće kako bi se ono pravilno razvijalo, da im pokažemo kako se prave i postavljaju hranilice i kućice za ptice, da im objasnimo čemu služe kante za smeće i zašto nikako ne smemo da bacamo papiriće po ulici. Ovakve osnovne stvari je potrebno učiti ih od najranijeg uzrasta, kako bismo kasnije od njih mogli očekivati razumevanje za neke kompleksnije probleme i njihova rešenja.
Polazak u školu je jedna nova epoha koja od njih zahteva prihvatanje odgovornosti i adaptaciju na drugačiji tempo života. Prilagođavanje novim pravilima i obavezama za te godine može biti naporno i zato je najefikasnije učiti ih kroz igru. Učenje o ekologiji u školama danas se najviše odvija kroz izborne biološke, ekološke sekcije i čuvare prirode. Izbor je reč koja može da nas dovede u dilemu – da li je dovoljno da se razvoj ekološke kulture u školama svede na mogućnost izbora? Jedna od osnovnih misija društva po pitanju razvoja obrazovanja treba da bude uvođenje ekologije kao obaveznog predmeta u osnovne škole.
Ekološke teme mlađim razredima trebalo bi predstaviti na originalan način kroz praktičan pristup. Na primer kroz kvizove, zanimljive prezentacije, bez suvoparnih predavanja. Na taj način mlađe generacije bi na inspirativan način upoznale neke nove biljne i životinjske vrste, kao i raznovrsnost biodiverziteta. Tako bi se i više zainteresovali za višedecenijski prisutan problem koji je uzeo maha poslednjih godina – zagađenje, kao i jedno od potencijalnih rešenja – reciklažu.
Treba ih zainteresovati da upoznaju pozitivne i korisne strane vode, vazduha, zemljišta i generalno svega što čini životnu sredinu. Potrebno je naučiti ih prirodnim vrednostima i motivisati ih na njihovo održavanje. Ekološki sadržaj u starijim razredima osnovne škole implementiran je kroz nekoliko predmeta – biologiju, geografiju, hemiju i fiziku. Kroz ove predmete ekologija obuhvata simboličan procenat izučavanja. Zbog toga je veoma bitno podstaći učeničku radoznalost i probuditi maštu tako da imaju konstantnu potrebu da traže odgovore na pitanja i da se samoinicijativno priključuju i učestvuju u različitim ekološkim akcijama i radionicama, kako nastavnim tako i vannastavnim.
Srednjoškolsko ekološko obrazovanje ima nešto drugačiju formu. Ovde se edukuju mladi ljudi, gotovo formirane ličnosti koje imaju razvijene stavove i navike, određen spektar saznanja i interesovanja, ali i tendenciju ka nekom zanimanju. Pojedini obrazovni profili već imaju ekologiju kao obavezan predmet, međutim to je neznatan broj škola i smerova. Daleko više se ekologija izučava u okviru drugih nauka i predmeta i samim tim joj se ne daje dovoljno prostora u srednjoškolskom obrazovnom sistemu.
Ekološko obrazovanje van vaspitno-obrazovnih institucija
Svest ljudi o problemima životne sredine se brzo razvija, to je svakako pohvalno, ali je ujedno i jasan pokazatelj da se priroda i okruženje ne nalaze u tako sjajnom stanju. Naravno, nije jednostavno naglo promeniti životni stil, ali je sada već neophodno. Razvoj ekoloških navika nije više stvar dobre volje, već neizbežan segment ljudskog opstanka.
Kao društvo moramo da preduzmemo korake tako da generacijama koje stasavaju ostavimo planetu u boljem stanju nego što smo je mi zatekli. Ključnu ulogu u svemu tome ima opet edukacija. Ekološko obrazovanje, pored svog formalnog oblika, trebalo bi da ima i neformalan oblik, kako je potrebno edukovati osobe svih uzrasta.
Neformalno ekološko obrazovanje odvija se kroz brojne manifestacije, panele i događaje gde se okupljaju stručnjaci i ekolozi koji govore o aktuelnim ekološkim temama, a pored toga imaju priliku da svoje iskustvo i rad podele sa prisutnima i podstaknu ih na promene nekih shvatanja, navika i dnevnih rutina. Edukacija o praktičnom aspektu ekološkog ponašanja je posebno bitna, jer da bismo mogli da očekujemo od ljudi ekološko ponašanje, moramo da ih edukujemo tako da se to ne svede samo na teoretske činjenice, već da im pokažemo i način na koji aktivno mogu da učestvuju u menjanju svojih navika u održivijem smeru.
Priroda je ipak iznad čoveka
Ekološka kriza prisutna na svim nivoima društva navela nas je da počnemo da preispitujemo odnose čoveka i prirode. Priroda je sama po sebi jedna velika i jaka sila koju čovek kroz svoje aktivnosti pokušava konstantno da nadvlada. Njena tolerancija ima svoje granice, a kada ih pređemo, priroda vraća u meri u kojoj smo se i mi prema njoj poneli – u vidu velikih poplava, požara, razarajućih erozija i drugih prirodnih katastrofa (kojih smo, nažalost, bili svedoci). Ono što je bitno naglasiti jeste da planeta ima veliku moć regeneracije, ali mi moramo to da joj dozvolimo.
Ciceron je rekao da ako pratimo prirodu kao vođu, nikada nećemo zalutati. Pa, hajde onda da ne lutamo!
