Empatija predstavlja proces spontanog učestvovanja u tuđim mislima i osećanjima koji ima moć da na suptilan i neupadljiv način ustrojava socijalni svet i održava društveni poredak. Ona služi poput implicitnog društvenog ugovora među ljudima. Gradeći zajednički jezik razumevanja, empatija potpomaže održavanju socijalnih i moralnih kodeksa.
Zahvaljujući tome što možemo da zamislimo kako će se osoba preko puta nas osetiti, razlučujemo šta je dobro da učinimo, a šta ne. Posledice odsustva empatije jesu ljudska surovost, agresija i zloba, a stanja u kojima se počinilac u takvim slučajevima nalazi uglavnom se u psihologiji svrstavaju u mentalna oboljenja i poremećaje ličnosti.
Iščezavanje empatije na širem, društveno-istorijskom planu, povezuje se sa dehumanizacijom čitavih nacija, ratnim zločinima i genocidom. Povratno, društvo i sredina u kojoj odrastamo i živimo, od uže porodice do političkog i ekonomskog uređenja, oblikuju naše empatijske odgovore. Iako je empatija delom i biološka činjenica, ona se, kao i sve socijalne veštine, može razvijati kroz život.
Empatija i njen naučni značaj
Mišljenja drugih o nama zavise od njihove referentne tačke. O jednom zločincu će prijatelji, roditelji i žena misliti da je, uprkos svemu što je učinio, on ipak dobar čovek jer je odan drug, brižan sin i muž. Naše viđenje sebe takođe je pristrasno – studije pokazuju da čak i zatvorenici misle da su moralniji i ljubazniji od prosečnog čoveka.
Dihotomijom “dobro/zlo” se često koristimo u religiji, etici, filozofiji i psihologiji. To znači da, pozivajući se na dobro i zlo, mi dajemo krajnje činjenično objašnjenje (“Naravno da je uzela sve za sebe kad je zla”). Međutim, u naučnom diskursu, ovakvi pojmovi nemaju eksplanatornu moć, tj. kapacitet da pruže objašnjenje.
Da bismo opisali ljudsko ponašanje bez oslanjanja na neprecizne termine poput dobra i zla, neophodno je pozvati se na neki podležan empirijski potvđen konstrukt. Povezivanje ponašanja sa biološkim i neuralnim osnovama je takođe uvek dobrodošlo. Rešenje ovog problema naučnici su pronašli u ideji empatije.
Definicija empatije
Empatija predstavlja sposobnost prepoznavanja šta druga osoba misli ili oseća kao i umeće pružanja adekvatnog odgovora našim osećanjima. Srž empatije jeste dvostrana usmerenost pažnje, istovremena fokusiranost i na sopstveni i na tuđ um.
U literaturi se obično navode dve komponente empatije – kognitivna i afektivna. Kognitivna komponenta se odnosi na sposobnost zauzimanja tuđe perspektive, razumevanja situacije u kojoj se nalazi druga osoba i njenog značenja. Afektivna komponenta empatije usmerena je na emocije, ona podrazumeva sposobnost da osetimo ono što druga osoba oseća.
Gašenje empatije ponekad može biti samo privremeno stanje nastalo kao rezultat trenutnih poteškoća s kojima se osoba suočava, ali, empatija se inače smatra relativno trajnom i stabilnom sposobnošću pojedinca.
Nulti stepen empatije imaju osobe koje su sposobne za mučenje drugih, silovanja i ubistva. One nemaju sposobnost da osete krivicu ili kajanje i čak i kada im se ukaže da povređuju druge, njima to ništa ne znači.
Kako se penjemo ka proseku, osobe će biti u stanju da osete kajanje ili da uvide greške, ali tek uz pomoć povratne informacije.
Iznad proseka nalaze se ljudi sposobni za prijateljstva zasnovana na emocionalnoj intimnosti i pažljivom ophođenju prema drugima. Na samom kraju skale, sa maksimalnim nivoom empatije su ljudi kojima su drugi uvek u centru pažnje i koji često tuđe potrebe stavljaju ispred svojih.
Mračna trijada – empatija na nultom nivou
Empatija čini suštinu ljudskosti u toj meri da se njeno odsustvo vezuje u psihologiji za različite poremećaje. Pre svega, pominje se sklop crta ličnosti koji se u psihologiji ličnosti naziva Mračna trijada, a sačinjavaju ga makijavelizam, narcizam i psihopatija:
- Makijavelizam karakteriše okupiranost sopstvenim ciljevima, emocionalna hladnoća i tendencija ka eksploataciji međuljudskih odnosa i manipulaciji drugim ljudima kako bi se postigle sopstvene namere.
- Kod narcizma postoji opsednutost sobom, grandioznost, želja za dominacijom i osećaj superiornosti.
- Psihopatiju karakterišu duboko poremećeni i disfunkcionalni interpersonalni odnosi. Psihopate koriste svoj površni šarm kako bi došli do svojih ciljeva, po svaku cenu i preko drugih ljudi. Za razliku od prva dva tipa, kod psihopata postoji i tendencija ka impulsivnom, agresivnom, nemoralnom ponašanju, kao i kršenju zakona.
Kod svih članova Mračne trijade postoji manjak empatije. Najdramatičniji nedostatak svakako karakteriše psihopatiju. Interesantno je da istaživanja pokazuju da je kod svih pomenutih tipova narušena samo afektivna komponenta empatije, dok je kognitivna gotovo netaknuta. Preciznije rečeno, ove osobe sasvim razumeju u kakvoj se situaciji nalazi druga osoba, ali za to ne mare mnogo što je i u potpunosti u skladu sa manipulativnošću koja ih kolektivno odlikuje.
Pored Mračne trijade, u ovoj kategoriji bez afektivne komponente empatije spominje se takođe i granični poremećaj ličnosti. Empatija kod graničnog tipa može biti iskrivljena neosnovanim predubeđenjem da drugi ljudi imaju potajne zle namere prema osobi i da ona predstavlja žrtvu.
Zbog toga, one su često sumnjičave prema drugim ljudima i iako imaju želju za bliskošću, istovremeno guraju ljude od sebe impulsivnim i nedoslednim ponašanjem. Na kraju, ono što karakteriše sve pomenute tipove ličnosti je to što uz samu empatiju, oni gube i svest o tome da imaju lošu empatiju što ljudima u okolini situaciju dodatno otežava.
Nulti pozitivan tip
Nulti stepen empatije ne može se u opštem slučaju poistovetiti sa ljudskom surovošću ili zlobom. Postoje i slučajevi kada, usled narušene kognitivne komponente empatije, osoba nije u stanju da se stavi u poziciju drugoga, niti da razume socijalnu interakciju i moralne kodekse.
Ovakve poteškoće mogu se sresti kod ljudi sa Aspergerovim sindromom koji spada u poremećaje autističnog spektra (ali su jezička funkcija i inteligencija potpuno očuvani). Kod njih nizak stepen empatije vodi nerazumevanju drugih ljudi, njihovih emocija i reakcija, ali ne postoji tendencija ka povređivanju drugih ljudi, već ka izbegavanju socijalne interakcije. Prisutna je i poteškoća u razumevanju sopstvenog uma i tumačenju vlastitih emocija što naziva aleksitimijom (u prevodu – “nedostatak reči za emocije”).
Ono što takođe odlikuje ovaj poremećaj jeste visok stepen sistematizacije – sposobnost analiziranja obrazaca, pravila i želja za razumevanjem toga kako stvari funkcionišu. Ovakve osobe mogu dati značajne doprinose nauci, tehnologiji, matematici, filozofiji i sličnim sistematskim oblastima. Striktne pravilnosti ne važe u socijalnom svetu, stoga je snalaženje osoba sa Aspergerovim sindromom u drušvu značajno otežano. Ali, ponovo zahvaljujući istoj empatiji, mi smo u stanju da razumemo teškoće sa kojima se osobe koje imaju dijagnoze iz autističnog spektra nose i tako im pomognemo da se lakše snađu u ovom svetu.
Kod Aspergerovog sindroma nulti nivo empatije ne dovodi do negativnih posledica kao što je surovost prema okolini, ali postoje i uloge u kojima je niži nivo empatije poželjan ili čak i neophodan. Recimo, kod fizijatara koji se bave akupunkturom, prisutna je snižena emotivna reakcija na zabadanje igala u nečije telo, što je i sasvim logično s obzirom na prirodu njihove profesije. Slično je i sa hirurzima, lovcima, mesarima i srodnim zanimanjima. Zanimljivo je pitanje uzročno-posledičnog odnosa: da li grublji poslovi privlače ljude sa nižom empatijom ili takve ljude stvaraju?
Empatija – uticaj prirode ili društva?
Laičke definicije empatije često zanemaruju obe naučne krajnosti empatije – s jedne strane, njenu duboko ukorenjenu biološku osnovu, a s druge strane činjenicu da je empatija socijalna veština i da na njen razvoj utiče društvo.
Biološka osnova
Kada je reč o biologiji empatije, postoje brojni delovi mozga za koje je do sada pokazano da na različite načine učestvuju u empatiji. Tehnikama neuroodslikavanja utvrđeno je koji su regioni mozga aktivirani kada upoređujemo sopstveno stanovište sa perspektivom drugoga, kada posmatramo gde je usmeren tuđ pogled, šta su namere drugih ljudi… Što je aktivnost u mozgu jača, nivo empatičnosti je veći.
Oštećenjem ovih regija dolazi do promena u našem ponašanju i ličnosti uopšte. Posebno je zanimljiv tzv. sistem miror neurona koji imaju isti obrazac aktivacije i kada mi izvodimo neku aktivnost, ali i kada posmatramo drugoga da izvodi isto – kao da neuroni samoinicijativno indukuju simulaciju tuđe perspektive.
Značaj ovakvog sistema je neprocenjiv – oni predstavljaju jedan od neuralnih osnova imitacije kao jednog od primitivnijih vidova učenja. Stoga, verujući da je čovek naučio da pali vatru tako što je video drugog čoveka kako to čini, neki naučnici smatraju da su miror neuroni toliko važni, da predstavljaju temelje ljudske civilizacije i kulture uopšte.
Društveni uticaji – od porodice do društvenog uređenja
Rano detinjstvo predstavlja ključni formativni period za razvoj ličnosti, pa se efekti kako dobrih tako i loših vaspitnih praksi protežu nadalje kroz decenije odraslog života. Bez obzira na to što imamo urođen kapacitet za empatiju, rano učenje će značajno oblikovati naše ponašanje i naša očekivanja od sveta.
Traume doživljene u detinjstvu (alkoholizam, zlostavljanje, napuštanje deteta, nedoslednost u vaspitavanju) predstavljaju bitne faktore rizika za buduće probleme sa empatijom. Ukoliko ne postoji siguran obrazac vezanosti sa roditeljem, dete nema primer na kome će učiti o dubokim i poverljivim odnosima.
Sredinski uticaji mogu takođe dolaziti i iz makrosredine. Nažalost, danas u svetu mnoge društvene prakse podstiču nedvosmislenu fokusiranost na sebe. Recimo, obrazovni sistem u mnogim zapadnim zemljama praktikuje rangiranje učenika, te se kao ukupni skor dobija procenat koji pokazuje od koliko njih je neko bolji. Stvarajući kompetitivnu atmosferu u kojoj pomaganje drugima direktno ugrožava naš sopstveni uspeh, ovakav sistem obeshrabruje ne samo saradljivost već i deljenje znanja.
Kapitalizam i individualistička kultura takođe ostavljaju svoje tragove. Istraživanja pokazuju da su nivo empatije kao i tendencije ka prosocijalnom ponašanju viši u zemljama kolektivističkih kultura, dok je kompetitivnost slabije izražena. Iz tih razloga, psiholozi često naglašavaju značaj empatije i potrebu za njom naročito u organizacionom kontekstu i biznisu.
Razvoj empatije – za empatiju je potrebno dvoje
Iako empatija ima svoju biološku osnovu, ona predstavlja socijalnu veštinu i kao i sve druge socijalne veštine može se na različite načine razvijati. Jedan od najjednostavnijih načina jeste obraćanjem više pažnje na sagovornika i ulaganjem većeg truda u aktivno slušanje. Za početak je dovoljno samo reći sebi “Sada ću pokušati da pažljivo saslušam” i naša empatija će od starta biti pobuđena, a naše razumevanje i povezivanje sa drugima olakšano.
Pre nego što nekoga osudimo, sebi možemo postaviti pitanje na koji je način takvo ponašanje za drugu osobu adaptivno, isplativo ili smisleno. Korak dalje ka većoj empatičnosti jeste i suzdržavanje od stalnog pozivanja na sopstveno iskustvo i pravljenja paralela kada vam se neko poveri. Ovo jeste izazovan korak, jer ne možemo pobeći od lične istorije i načina doživljavanja sveta, ali jednom kada osvestimo naše postupke i navike, lakše ih uviđamo u razgovoru i samim tim ih lakše kontrolišemo i menjamo.
Još jedan mogući način razvoja empatije, a posebno njenog kognitivnog aspekta, jeste otvorenost ka novim iskustvima i perspektivama koji se značajno razlikuju od naših. Osim razvijanju empatije, ova tehnika može takođe da potpomogne i rešavanju konflikata. Osnovna ideja jeste da bliskiji kontakt sa članovima grupe prema kojima imamo predrasude može promeniti naše razmišljanje.
Empatija je takođe moguća i u apstraktnim situacijama (kada ne prisustvujemo direktno emotivno angažujućoj sceni) kao što je deljenje emotivnog iskustva sa fiktivnim junakom. Ovaj poseban tip empatije koja predstavlja sponu sa fiktivnim svetovima umetničkih dela naziva se narativna empatija, koja je svojevrsna tema u okviru fenomena empatije, i o njoj možete čitati u sledećem tekstu iz serijala o empatiji.
Ključno je da nam je za razvoj empatije potrebna pomoć drugih, pa makar oni bili i fiktivni junaci. Kao što ističe Fojerbahov citat: “Ono što je apsolutno nemoguće za jednog čoveka, moguće je za dvoje”.
naslovna fotografija: Kyuin Shim – serija 그릇 (“Činija”) , 2013.
