O narcizmu uglavnom mislimo kao o prekomernoj ljubavi prema sebi, uz nedostatak interesovanja i osećanja za druge ljude. Narcisa opisujemo kao sebičnog i pohlepnog, nekoga čiji je stav „prvo ja“, a u većini slučajeva i „samo ja“. Međutim, ovakva slika je samo delimično tačna.
Narcisoidne ličnosti zaista pokazuju nedostatak brige za druge, ali su jednako neosetljivi za stvarne i iskrene sopstvene autentične potrebe.
U narednom delu teksta podeliću sa vama uvide o narcisoidnom poremećaju ličnosti i šta se nalazi u pozadini narcizma. Kako prepoznati narcisoidnu ličnost i šta stoji iza njihove grandioznosti. Kako izgleda ljubavni odnos sa narcisoidnom ličnošću i gde se nalazi granica između normalnog i patološkog narcizma.
Da li narcisoidna ličnost zaista voli sebe?
Kada govorimo o ljubavi narcisa prema sebi, potrebno je napraviti određenu razliku. Narcizam predstavlja ulaganje u vlastitu sliku o sebi, za razliku od vlastitog selfa, odnosno autentične ličnosti. Narcisoidna ličnost voli sliku sebe, a ne stvarnog sebe. Oni imaju vrlo slab osećaj za sebe, nisu usmereni na razumevanje svoje autentične ličnosti, nego su im aktivnosti usmerene na svakodnevno poboljšavanje svoje slike, često nauštrb svoje autentične ličnosti.
Autentičnost o nama samima govori da smo iskreni prema sebi kao i prema drugima i da preuzimamo odgovornost za svoje greške. Kada se ponašamo na autentičan način naše vrednosti, ideali i postupci su usklađeni i u redu smo sa tim da budemo ranjivi, a samim tim i da ispoljimo različita osećanja.
Narcisoidni poremećaj ličnosti karakteriše preterano ulaganje u sliku o sebi, nauštrb svog pravog „ja“. Narcisoidne ličnosti više interesuje kako izgledaju i kako se predstavljaju drugima nego šta osećaju. I zaista, oni poriču osećanja koja su u suprotnosti sa slikom kojoj teže. Svojim šarmom često ostavljaju prvi utisak drugima da su ljubazni i samopouzdani.
Osobe sa narcisoidnim poremećajem sklone su biti zavodljive i manipulativne, težeći sticanju moći i kontroli. Elementi koji ih opisuju su njihova samoljubivost i fokusiranost na vlastite interese, ali nedostaju im prave vrednosti koje sa sobom nosi samoizražavanje, samokontrolu, dostojanstvo i integritet. Bez solidnog osećaja sebe, oni život doživljavaju kao prazan i besmislen. To je stanje velike osamljenosti.
Na kulturološkom nivou, narcizam možemo videti u gubitku ljudskih vrednosti – u nedostatku brige za okruženje, za kvalitet življenja i za bliske ljude kroz dominantnu neosetljivost ka potrebama drugih ljudi.
Narcisoidna ličnost traži nagrađivanje u okolini kroz socijalno priznate (prihvatljive) oblike ekskluzivnosti – izgledom, bogatstvom, hvalisanjem, predstavljanjem u boljem svetlu, i slično. Za razliku od neurotičnih osoba koje stalno vide svoju krivicu i pokušavaju da se promene „na bolje”, osobe sa poremećajem ličnosti svoja devijantna ponašanja vide kao adekvatna i opravdana, okrivljuju druge za svoje probleme i pokušavaju da promene okolinu, što kreira dodatne probleme u tretiranju ovakvih problema.
Razvoj narcizma
Prava etiologija ovog poremećaja polazi iz ranog detinjstva. U većini slučajeva roditelji osoba s narcisoidnim poremećajem ličnosti su udaljeni, odbacujući i hladni. Takvi roditelji ne hvale detetov napredak, uspehe i ne ističu njihove vrline i sposobnosti.
S obzirom na odsutstvo roditeljske pažnje i topline, dete se bori protiv odbacivanja, osećaja zapostavljenosti i nezadovoljstva te odrasta s lažnom slikom o sebi. U tom slučaju dete samo sebi razvija sliku vrednosti, sigurnosti i zadovoljstva i to vodi do razvoja narcisoidnog poremećaja ličnosti.
Dakle, da bi definisali nastanak narcizma određene osobe moramo uzeti u obzir da se radi o nezadovoljenoj potrebi za pažnjom i nesigurnosti koja potiče iz detinjstva, a uz navedene uzroke može se pojaviti i kao posledica zlostavljanja i zanemarivanja u detinjstvu.
Postoje još dve teorije koje mogu objasniti uzrok narcizma. Bihejvioralna teorija tvrdi da narcizam nastaje preteranim hvaljenjem i nagrađivanjem u detinjstvu, a kognitivna teorija tvrdi da je narcizam rezulat pogrešnog i nerealnog verovanja o vlastitom značenju.
Ono što je zajedničko za sve tri teorije je da računaj na odnos roditelja prema detetu u ranom detinjstvu, kao i uticaj najbliže okoline u toj fazi razvoja.
Ukoliko je uspostavljena zdrava i stabilna veza između majke i deteta, dete će, normalno, sve više početi da se udaljava od majke i znatiželjno posmatra i istražuje svet oko sebe. Međutim, ukoliko je dete nesigurno u majčinu ljubav, ukoliko je majka posesivna, preterano uplašena, previše štiti svoje dete i ne pušta ga od sebe, mogu nastupiti razne poteškoće u razvoju.
Neke majke imaju svoje lične probleme, neke teško podnose da se njihovo malo i bespomoćno dete odvaja od njih, veoma su uplašene ili čak vidno ljute što je dete počelo da se odvaja. A dete je još vrlo zavisno od majčinih osećanja i veoma osetljivo na njih.
Zamislimo da je dete nakratko otišlo da se igra svojom novom igračkom, i posle nekog vremena pritrčalo u majčin zagrljaj da «napuni baterije» kako bi nastavilo igru, a umesto toplog majčinog pogleda zateklo uplašen i zabrinut pogled. ili ljutitu, ili depresivnu, ili nezainteresovanu majku.
Dete tada još nema razvijenu sposobnost razumevanja majčine brige ili depresije i straha. Njemu je potrebna majka da obradi njegove utiske, da ga podržava i voli. Ako majka to nije u stanju da učini, ta ista osećanja straha, tuge i depresije će preneti na svoje dete koje će u odraslom dobu izgraditi krhki i nestabilni identitet.
Autoidealizacija kao suština narcizma
Strah da nas drugi neće prihvatiti i neprihvatanje samoga sebe slivaju se u jedno. Iako ovih strahova možemo biti manje ili više nesvesni, mi osećamo snažnu potrebu da se od njih branimo. Upravo činjenica da ovih strahova nismo svesni znači da nastojimo da ih duboko potisnemo, da ih negiramo, da ih sprečimo da se pojave i da se ostvare.
Kako? Jednostavno tako što se kreiramo i počinjemo da verujemo u jednu idealizovanu verziju sebe. Ne želimo da vidimo svoje mane i teškoće jer se plašimo da bi nas one diskvalifikovale i da bi bili odbačeni od strane drugih. Umesto toga, potrebu da se dopadnemo sebi i drugima pokušavamo da ispunimo tako što ćemo preuveličavati svoje kvalitete, svoje sposobnosti, svoje vrline i svoja postignuća. Čini nam se da sebe možemo da prihvatimo samo u jednoj idealnoj formi i da nas samo takve drugi mogu voleti.
Suština narcizma je dakle strah od toga da nećemo biti dovoljno voljeni ako okolini ne damo ono što ona od nas očekuje da vidi.
Pošto smo se bavili samoobmanjivanjem, mi nismo spremni da prihvatimo svoje nesavršeno ljudsko biće. Sa druge strane, nailazi stalna potreba da pronađemo nove ljude koje ćemo obmanuti i koji će nam se diviti, kako bi i sami i dalje mogli da se divimo sebi.
Kako naš narcizam postavlja visoke, idealne ciljeve koji su po pravilu neostvarivi, bićemo razočarani u sebe pa će nam biti potrebni krivci kako bismo sebe odbranili i kako bi ipak nekako i dalje voleli sebe.
Simptomi
Narcisoidni poremećaj ličnosti uključuje sledeće simptome:
- grandiozni osećaj vlastite važnosti (preterivanje o svojim dostignućima i nadarenosti, te očekivanje da im se prizna superiornost koja nije primerena dostignućima)
- zaokupljenost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, brilijantnosti, lepoti ili idealnoj ljubavi
- smatraju da su posebni i jedinstveni, i da ih mogu razumeti, ili biti u kontaktu samo s ljudima ili institucijama koji su posebni ili imaju visok status
- zahtevaju preterano divljenje
- imaju osećaj posebnih prava i neopravdano očekuju lični povoljan tretman ili neupitno pristajanje na svoja očekivanja
- interpersonalno iskorišćavaju druge za postizanje vlastitih ciljeva
- nemaju razvijen osećaj empatije, te ne žele prepoznati ili identifikovati tuđa osećanja ili potrebe – često zavide drugima ili veruju da drugi njima zavide
- često pokazuju arogantno i oholo ponašanje ili stavove.
Dobro je naglasiti da nema svako sa narcisoidnim poremećajem ličnosti iste manifestacije ovog stanja. Postoje različiti nivoi intenziteta i dimenzija zbog toga što su ljudi složena bića.
Na primer, neke osobe sa patološkim narcizmom su stidljive i ranjive (izbegavaju druge), dok su druge primarno druželjubive i hvalisave (grandiozne).
Život kroz narcizam
Grandiozni osećaj sopstvene važnosti
Grandioznost je definišuća karakteristika narcizma. Više od obične arogancije ili sujete, grandioznost je nerealni osećaj superiornosti.
Narcisoidne ličnosti veruju da su jedinstvene ili „posebne“ i da ih mogu razumeti samo drugi posebni ljudi. Štaviše, „previše” su dobre za bilo šta prosečno ili obično.
Život u svetu mašte koji podržava zablude o sopstvenoj veličini
Pošto stvarnost ne podržava njihov grandiozni pogled na sebe, narcisoidne ličnosti žive u svetu fantazije, kroz samoobmanjujući način razmišljanja.
Često se čvrsto drže fantazija o neograničenom uspehu, moći, privlačnosti i idealnoj ljubavi zbog kojih se osećaju posebno. Ove fantazije ih štite od osećaja unutrašnje praznine i stida, pa se činjenice i mišljenja koja su u suprotnosti od njihovih stavova ignorišu ili racionalizuju na način koji njima odgovara.
Sve što preti da ugrozi njihovu fantaziju nailazi na ekstremnu defanzivnost, pa čak i bes.
Potrebe za stalnim pohvalama i divljenjem
S obzirom na to da je doživljaj superiornosti narcisoidnih osoba nestabilan i nestalan, potrebna im je stalna potvrda superiornosti pa se često okružuju ljudima koji su spremni da udovolje njihovoj žudnji za afirmacijom.
Narcisoidne ličnosti zbog toga često traže ljude koji će biti njihovi „obožavaoci”, a ukoliko dođe do izostanka pažnje i pohvale od „obožavaoca”, narcisoidna osoba to tretira kao izdaju.
Verovanje u posebna prava
Pošto sebe smatraju posebnim, narcisoidne ličnosti očekuju da imaju i posebna prava. Oni istinski veruju da šta god žele, treba da dobiju.
Takođe očekuju da ljudi oko njih ispoštuju svaku njihovu želju i hir bez prigovora, jer su njihove želje i potrebe na prvom mestu.
Ukoliko drugi ne predvide i ne ispune svaku njihovu potrebu, onda su za njih beskorisni. Ukoliko neko prkosi njihovoj volji ili „sebično“ traži nešto zauzvrat, nije isključeno da bi se narcizmu priključili bes i agresivnost.
Nedostatak saosećanja, razumevanja ljubaznosti
Narcisoidne ličnosti ne razvijaju sposobnost da se identifikuju sa osećanjima drugih – da se stave u tuđe cipele. Drugim rečima, nedostaje im empatija.
Na mnogo načina, oni na ljude u svom životu gledaju kao na objekte koji služe njihovim potrebama. Kao posledica toga, ne predstavlja im problem da iskoriste druge kako bi postigli svoje ciljeve. Ponekad je ova međuljudska eksploatacija zlonamerna, ali je često jednostavno nesvesna.
Narcisoidne ličnosti jednostavno nisu razvile kapacitet da razmišljaju o tome kako njihovo ponašanje utiče na druge.
Naglašena zavist i prezir
Narcisoidne ličnosti se osećaju ugroženo kad god naiđu na nekoga ko izgleda kao da ima nešto što njima nedostaje. Za njih su pretnja osobe koje su samouverene i popularne.
Takođe pretnjom mogu smatrati one osobe koje im se ne potčinjavaju ili koje na bilo koji način prete da ugroze njihovu sliku o sebi.
Njihov odbrambeni mehanizam je prezir i zavist koji često iskazuju uvredama, omalovažavanjem ili obezvređivanjem drugih.
Narcisoidna ličnost u partnerskim odnosima
Narcisoidne ličnosti često tragaju za osobama koje imaju poljuljan doživljaj lične vrednosti, i osobama koje su sklone zavisnosti ka vezivanju. U takvoj vrsti odnosa oni emocionalno eksploatišu svog partnera/partnerku, crpeći njihovu energiju. Samo u takvoj vrsti veze oni se osećaju sigurno.
Oni pronalaze partnere koje procenjuju kao inferiorne (koje smatraju manje vrednim od sebe), što im sa jedne strane uliva osećaj sigurnosti, a s druge strane osećaj besa i pritajene mržnje prema sebi što su u vezi sa osobama koje „nisu dostojne njihove veličine”.
U partnerskom odnosu zahtevaju divljenje, poseban tretman, potpuno razumevanje, a zauzvrat ne daju ništa ili veoma malo (često se potrude samo kada primete da mogu biti ostavljeni).
Postoje i oni koji su skloni promiskuitetu i prevarama (kojima dokazuju svoju prenaglašenu veličinu i njihovu poželjnost).
Kroz narcizam manipulišu osobom sa kojom su u vezi tako što stalnim kritikama iniciraju da se ta osoba oseća inferiorno, da oseća krivicu, da se oseća neadekvatno, manje vredno i nedostojno njih.
Osobe sa poljuljanim osećajem sigurnosti često mogu privlačiti upravo narcisoidne ličnosti. Jer prvi utisak koji ostavljaju može biti šarm i lakoća u stvaranju fantastične, laskave slike o sebi koja nas privlači. Privlače nas njihovo naizgled samopouzdanje i uzvišena, stabilna slika o sebi.
Zdravi odnosi zasnivaju se na međusobnom poštovanju i brizi. Ali narcisoidne ličnosti nemaju kapacitet za istinski reciprocitet u svojim odnosima.
Ne radi se samo o tome da oni nisu voljni; oni zaista nisu u stanju, jer ne prepoznaju drugu osobu kao nekoga ko postoji van njihovih sopstvenih potreba. Zbog toga, redovno krše granice drugih. Štaviše, oni to rade sa apsolutnim osećajem da imaju takvo pravo.
Psihoterapija i narcizam
Bilo da je naš narcizam grandiozan ili ne, kada dođemo na psihoterapiju on će sve učiniti da nas ometa. Narcizam je pitanje našeg identiteta.
Pitanje od ogromne važnosti za nas je ko sam, šta sam ja i da li sam dovoljno vredan sebi i drugima tako da moje postojanje ima smisla. Duboko u središtu našeg narcizma, mi se plašimo da nismo dovoljno dobri da zaslužujemo priznanje, prihvatanje i ljubav. U srži narcizma nama je teško da volimo i prihvatimo sebe.
Kada bi narcisoidne ličnosti umele da prihvate i ispolje sopstvenu ranjivost, možda bi rekle da su željne autentične ljubavi, podrške i prihvatanja.
Da bi mogla da voli sebe i da bi pokazala drugima da je vredna ljubavi, narcisoidna ličnost mora stalno da izvodi dve vrste poduhvata.
Prvo od sebe samog, a zatim od drugih mora da sakrije sve svoje nedostake i nesavršenosti, odnosno sve ono što mu se kod sebe ne sviđa. Narcizam je dakle sama suština naše teškoće da vidimo sebe objektivno, da vidimo i prihvatimo da imamo mnogo nesavršenosti i da život podrazumeva mnoštvo mentalnih teškoća.
Što je naš narcizam snažniji, to će nam biti teže da objektivno sagledamo sebe. Stoga je veoma retko da neko dođe na terapiju svestan da ima teškoća sa svojom narcisoidnom crtom. Ljudi na terapiju dolaze poraženi što ne mogu da izađu na kraj sa svojim simptomima, najčeše depresije, anksioznosti, panike, opsesivnih misli i radnji, anoreksije, treme, manjka samopouzdanja, nesigurnosti.
Ni blizu im nije pomisao da ispod svega može biti naše narcisoidno jezgro. Žele da se reše simptoma koji su uvredljivi za njih i to je sve. Veliki korak u radu desi se kada njihov narcizam počne da se slama i kada počnu da uviđaju da su njihovi simptomi samo posledica nekih mnogo dubljih dinamika koje su deo njih.
Psihoterepija narcizma je teška potraga za autentičnošću i ogromnom hrabrošću koja je narcisu potrebna da bude svoj. Psihoterapija je šansa da osoba sa narcizmom konačno dobije dovoljno strpljenja i iskustvo da je prihvatljiva i značajna onakva kakva jeste, bez preterivanja, prikrivanja i velikih dela, da je upravo interesantna sa svojim realnim stanjima i osećanjima. Na ovaj način dobija iskustvo da je život i u stvarnosti moguć. Konačno može da se odmori jer ne mora više tako grčevito da potiskuje i idealizuje. Konačno može da se sretne sa nekim, jer je pristao da bude ono što zaista jeste.
Kada se osoba posveti dugotrajnom lečenju, terapeut može da joj pomogne da:
- reguliše i razume sopstvene emocije,
- identifikuje ponašanja i stavove koji mogu dovesti do sukoba sa drugim ljudima,
- razvija sposobnost sprečavanja i promene ovih ponašanja,
- upravlja reakcijama na kritike i povratne informacije,
- razvije veštine za izgradnju intimnijih i stabilnijih odnosa,
- razvije adaptivne mehanizme suočavanja,
- istražuje, toleriše i razume perspektive drugih ljudi.
Ovi ciljevi su specifični za svaki slučaj i razlikuju se prema potrebama osobe i pristupu terapeuta.
Kako bi narcisoidna ličnost reagovala na čitanje ovog članka?
Indiferentnost
Neki narcisoidni ljudi žive sa idealnom slikom sebe gde su sveznajući i stručnjaci za sve, iako nikada nisu stvarno proučavali ljudsko ponašanje niti u mnogim slučajevima imaju kapacitet da ga tačno razumeju (lažna superiornost, Daning-Krugerov efekat).
Zbog toga što ne vide smisla da uče o tome, oni biraju da provode svoje vreme radeći nešto drugo umesto da pokušavaju da bolje razumeju svoj život.
Poricanje
Jedna od karakterističnih osobina narcisodnih ličnosti je da imaju malo ili nimalo samosvesti.
Kao rezultat toga, oni ne uviđaju da su njihovi postupci narcisoidni. Ili, ako to u određenoj meri vide, smišljaju razna opravdanja da se osećaju pravedno u svom ponašanju. Kao rezultat toga, oni to poriču ili normalizuju.
Deluziono razmišljanje
Deluziono razmišljanje je usko povezano sa poricanjem i odbrambenim mehanizmima.
Ljudi sa jakim narcisoidnim tendencijama stvaraju razne priče, zapažanja, veze i uvide koji odgovaraju njihovoj idealnoj slici o sebi.
Mnoge narcisoidne ličnosti sebe ne vide kao takve, iako očigledno jesu, već kao neshvaćenu, potcenjenu, posebnu osobu, što je deo njihove grandiozne slike o sebi.
Projekcija
Nisu retki slučajevi da osobe kroz narcizam projektuju različite doživljaje i situacije (narcisistička projekcija).
Oni mogu pročitati članak, ili pogledati video o narcizmu, i pomisliti da se radi o svima drugima u njihovom životu, a ne o njima.
U međuvremenu, u stvarnosti, verovatnije je da informacije opisuju njih, a ne druge u njihovom životu, osim ako se i oni ne okruže drugim narcisoidnim ljudima.
Maligna radoznalost
Postoji podskup ljudi sa jakim narcisoidnim tendencijama koji vole da uče o psihologiji i ljudskom ponašanju. Ne zato što žele da postanu bolji ili istinski pomažu drugima, već iz dva glavna razloga.
Jedan, za status, gde se nadaju da će biti shvaćeni kao pametni.
I drugi, kako bi iskoristili ove informacije da bi bili efikasniji u narcisoidnosti i manipulativnim tehnikama.
Emocionalne reakcije
Narcizam se nekada ogleda i u osetljivosti, iako narcisoidne osobe često žele da pokažu svoju snagu i nedodirljivost. Ovim mehanizmom se često služe da nadoknade sav strah, nesigurnost, sumnju i samoprezir koji osećaju duboko u sebi.
Dakle, kada naiđu na informaciju o narcizmu, odmah bi se mogli osetiti posramljenim, izdanim ili napadnutim. Štaviše, često stvari shvataju veoma lično i misle da je sve o njima. Tako da mogu osetiti da autor govori o njima lično ili ih proziva. Pogotovo ako je to uradio neko koga poznaju. Drugim rečima, ovde to doživljavaju kao lični napad.
Stigmatizacija i diskriminacija osoba sa narcisoidnim poremećajem ličnosti:
U poslednje vreme su sve rasprostranjeniji sadržaji koji uključuju patologizaciju ili pojednostavljivanja određenih psiholoških fenomena, obrazaca ponašanja, crta ličnosti ili psihičkih problema. Posebno slikovit primer je upravo tema o narcisoidnosti, koja je naglo stekla veliku popularnost, a pregled naslova navodi na ideju da je nastupila velika pošast zlih ljudi, od koje se oštrim okom i zapažanjima ipak možemo zaštiti, ako budemo slušali stručnjake i isključili takve ljude iz naših života.
Dešava se i da se pojedini stručnjaci iz oblasti mentalnog zdravlja fokusiraju samo na najvidljivija međuljudska ponašanja onih sa narcisoidnim poremećajem ličnosti, a ne dovoljno na unutrašnje borbe, ranjivosti i izazove sa kojima žive. Zbog toga može izostati potrebno razumevanje.
Najčešći opis narcisoidnih ličnosti (neretko izostavljeno precizno obrazloženje da li se radi o narcisoidnom poremećaju ličnosti, određenim ponašanjima ili crtama ličnosti) u popularnoj, nenaučnoj i dostupnoj literaturi je da su to „samozaljubljene“ individue sa manjkom empatije, neretko agresivnim ispadima, koji samo uzimaju, a ništa ne daju jer su „prazni“.
Opis koji može biti idealan kada poželimo da etiketiramo bivšeg partnera ili partnerku, šefove koji nas mobinguju, kako bismo možda zadovoljli pravednički bes.
Primer vrlo isključivih rečenica kada pričamo o štetnosti su: „Nikada se neće naći na terapiji“, „Narcisoidne ličnosti su loši roditelji“ i slično. U ovim slučajevima bilo bi korisnije izbegavati generalizacije i staviti fokus na psihoedukaciju kroz razumevanje nastanka patoloških pojava i poremećaja ličnosti na svrsishodniji način.
Osobe sa bilo kojim poremećajem ličnosti, pa i narcisoidnim, često opisujemo kao – teške osobe. Ovo podrazumeva da ovakve osobe neretko imaju poteškoće sa adaptacijom u međuljudskim odnosima, u održavanju sigurnih i stabilnih relacija, zasnovanih na emotivno stabilnim obrascima. Treba imati na umu da su se i oni nekako na takav način razvili, da imaju određeni nivo patnje zbog ovakvih obrzaca ponašanja, kao i da mogu da imaju poteškoće u raznim sferama života usled toga.
Sa druge strane, ovo razumevanje ne govori da osobe sa narcisoidnim poremećajem ličnosti trebamo prigrliti i prihvatiti kada se nađemo u toksičnom odnosu sa njima, nego ih ne treba svrstavati u neljude, jer kao i drugi ljudi, narcisoidne ličnosti se identifikuju sa svojim adaptacijama, koje imaju odbrambenu funkciju, koje su nekada davno bile najbolji mogući odgovori na (pre)oštre zahteve realnosti, te su se vremenom i ponavljanjem učvrstile kao personalni obrasci.
Može li narcizam biti zdrav?
Svaka osoba ima malo zdravog narcizma u sebi, i takav narcizam se ogleda u sposobnosti da prepoznamo sopstvene pozitivne osobine, postignuća ili zasluge, bez lišavanja empatije i osećanja prema drugima.
Osoba sa zdravim narcizmom će se osećati ponosno na svoja dostignuća, želeće da ta dostignuća podeli sa drugima, jer se zbog toga oseća dobro, i zbog toga što želi da takvu radost podeli sa drugima. Zdrav narcizam, takođe, uključuje potrebe za uzajamnim prihvatanjem; oni sa zdravim narcizmom pokazuju nivo samosvesti, uvida i empatije koje osoba sa narcisoidnim poremećajem ličnosti ne poseduje.
Ono što razdvaja zdrav narcizam, ljude koji imaju pojedine narcisoidne osobine i osobe sa narcoidnim poremećajem ličnosti jesu uvid i svest o tome kako njihova ponašanja utiču na druge.
Iako je egocentrično ponašanje zajedničko kod većine ljudi, ovo ponašanje obično ne traje dugo i ne odnosi se na sve aspekte života. Osoba sa narcisoidnim poremećajem ličnosti će pokazati egocentričnost u svim aspektima svog života, što na kraju dovodi do destruktivnog ponašanja u interpersonalnim odnosima.
Ukoliko ste se u nekom momentu pitali da li spadate u ovu drugu grupu, a zbog toga zabrinuli za sebe i za druge, sigurno je da ne spadate.
