Kako se osećamo u odnosu na svet i društvo koje nas okružuje? Da li smo dobrodošli i prihvaćeni? U kojoj meri smo zadovoljni odnosima koje ostvarujemo? Da li imamo dovoljno samopouzdanja i vere u sebe? Da li prepoznajemo svoje unutrašnje dete? Na sve ove odgovore u velikoj meri utiče period ranog detinjstva i naši prvi odnosi koje ostvarujemo sa roditeljima ili starateljima.
Nekih događaja se i ne sećamo, ali uverenja koja smo tada stekli žive u nama. Nekih od tih uverenja smo svesni, nekih možda i nismo, ali ona se ispolje kroz najrazličitije osećaje u određenim situacijama i naše reakcije.
Kako nastaju prva uverenja?
Mi se rađamo kao potpuno zavisna bića koja ne mogu da prežive bez brige i nege od strane odraslih. Pored fizioloških potreba, kao što su potreba za hranom i snom, postoje i psihološke potrebe koje su jednako važne kod svakog živog bića, pa i novorođene bebe. To su potreba za ugledavanjem, bliskim kontaktom, prihvatanjem.
U tom periodu potpune zavisnosti i bez bilo kakvog drugog iskustva, ono što čujemo i doživimo od strane roditelja postaje apsolutna istina. Oni su veliki i nepogrešivi iz ugla deteta. Na primer, ukoliko mama preterano viče na dete ili ga čak tuče, ono neće pomisliti “mama ne ume da izađe na kraj sa svojom agresivnošću”, već to ponašanje povezuje sa tim da je ono loše, nevaljalo, da nije kako treba.
Roditelji su prve osobe sa kojima dolazimo u kontakt i ono kako su nas oni tretirali i odgovarali na naše potrebe u velikoj meri formira naša uverenja i ličnost u celini.
Taj najranjiviji deo ličnosti koji nosimo u sebi formiran je od rođenja i tokom detinjstva zovemo dete u nama ili unutrašnje dete. To je zbir onoga što nas je u detinjstvu obeležilo – i dobrog i lošeg, šta smo iskusili od svojih roditelja i drugih, za nas važnih, osoba sa kojima smo dolazili u kontakt.
Ukoliko su naša prva iskustva takva da smo se osećali željeno, ugledano, prihvaćeno, a roditelji su odgovarali na naše potrebe – imamo odličan temelj za uspešno snalaženje u najrazličitijim situacijama.
Recimo, kada se nađemo u odnosu gde nas neko ugrožava na bilo koji način, imamo kapaciteta da se adekvatno zauzmemo za sebe tako što ćemo rešavati problem, a ukoliko ne ide, prekinuti takav odnos. U ovom slučaju to nije teško, jer imamo u svojoj svesti drugačije iskustvo i kada znamo da možemo biti ravnopravni u odnosu zašto bismo onda odabrali poziciju žrtve i trpeli nešto što nas ugrožava.
Ipak ima i onih koji svoje detinjstvo povezuju sa pretežno ružnim ili čak traumatičnim događajima. Neki su imali nesrećno odrastanje, ali su ga toliko potisnuli da ga se uopšte ne sećaju, zbog čega ovog dela ličnosti nisu ni svesni.
Nedostatak tog prvog poverenja u život i osećaja prihvaćenosti vodi u nedostatak sigurnosti i poverenja u kasnijem dobu. Oni mogu imati problema sa osećajem sopstvene vrednosti, konstantnom sumnjom da li ih partner/šef/kolega zaista voli ili dovoljno poštuje. Sami sebe ne vole naročito i osećaju mnogo nesigurnosti, jer nemaju taj unutrašnji oslonac i osećaj lične vrednosti.
Postavljanje granica: uticaj na (unutrašnje) dete
Važno je da znamo da ne treba da razmišljamo u crno-belim kategorijama. Nijedan odnos između roditelja i deteta nije isključivo dobar ili loš. Čak i ukoliko smo imali prijatno detinjstvo, u svakom od nas postoji i deo koji je iz tog perioda života podneo neke psihološke povrede.
Kao što je već rečeno, tokom rođenja i dugo nakon toga nalazimo se u podređenom i zavisnom životnom položaju. Čak i roditelji s najviše ljubavi ne mogu svom detetu da ispune svaku želju i zadovolje svaku potrebu.
Postavljanje granica je važan deo odrastanja i sazrevanja. Već se druga godina života odlikuje brojnim ograničenjima i zabranama. Dete se stalno opominje da ne razbija igračke, ne igra se s hranom, da ide na nošu, da pazi na mnogo toga. Čak ni iz ugla deteta nije teško zaključiti da nešto nije u redu sa njim i da nešto ne radi kako treba.
Srećom, istovremeno tu je i onaj drugi deo u kome smo iskusili dobre stvari kao što su naklonost, radost, zaštićenost, igru, zabavu i pohvale. Stoga, ne znači da će odrastanje i vaspitni modeli uz granice i pravila prouzrokovati neke kasnije probleme.
Upoznajmo svoje unutrašnje dete
U odraslom životnom dobu dete u nama živi i mnogo čini da ne bi moralo ponovo da proživljava povređenost i uvrede kakve je pretrpelo, a istovremeno i dalje teži da ostvari svoju želju za sigurnošću i priznanjem koja nije u detinjstvu zadovoljena. U određenim situacijama to može predstavljati problem, ali kada smo toga svesni – dobijamo ključ za razumevanje sebe i drugih.
Lako je zaključiti da onaj čije je unutrašnje dete nosi prijatna iskustva u boljoj početnoj poziciji. Ipak, ni u suprotnom slučaju nije sve izgubljeno. Rešenje je u svesnosti i razumevanju.
Kada poznajemo svoja uverenja, osvestimo ih i prizovemo u problematičnim situacijama, dobićemo mogućnost izbora, umesto da odreagujemo automatski – često loše po nas. Mogućnost izbora pruža nam šansu da kao odrasle osobe kreiramo prijatnija iskustva i menjamo sliku o sebi, svetu, gradeći poverenje i bliske odnose sa drugima.
Kako da malo bolje razumemo dete u nama?
Kako smo u ranom dobu životu najviše vezani za roditelje, za početak možemo odgovoriti na pitanja koja se tiču upravo ovih osoba.
Na primer:
- Kakva je bila mama, koje su prve asocijacije na nju tokom detinjstva?
- Koje zadatke sam ispunjavao/la da bi ona bila zadovoljna?
- Koja je uobičajena rečenica koju mi je govorila?
- Kakav je bio odnos između mame i tate?
- Kakva je bila moja uloga u odnosu na njih dvoje zajedno?
- Koje emocije se javljaju kada posmatramo malu/og sebe u toj porodičnoj dinamici?
Tek kad upoznamo svoje unutrašnje dete i sprijateljimo se s njim, iskusićemo koliko su duboke čežnje i potrebe koje nosimo. Ono što otkrijemo u tom procesu možda nam se neće svideti niti biti prijatno.
Ono što je bitno da znamo jeste da ne treba nikada da osuđujemo to dete u nama, već da mu sa mesta svoje lične snage obezbedimo prihvatanje i podršku. Prigrliti svoju ranjivost je veliki korak ka isceljenju.
