Revolucija, borba, neprihvaćenost, vizija, trka za prirodom – jedan od možda najburnijih perioda u slikarstvu je upravo impresionizam. Usred zlatnog doba viktorijanske ere, a po završetku Industrijske revolucije koja je donela vrtoglavi uspon na socioekonomskom planu širom Evrope, mala grupa umetnika odvažila se da prkosi svim tadašnjim pravilima.
Prkos umetnika Akademiji, Salonu i kralju bio je ovenčan njihovom velikom hrabrošću, rešenošću i odanošću svojim vizijama. Za života izloženi podsmehu i odbijanju, a na kraju slavljeni, hrabri umetnici ostavili su jedinstven trag u istoriji umetnosti svojom neumoljivom borbom za svoje ideale, protiv stega vlasti i tradicionalnih pravila koja su važila u to vreme.
Sredinom XIX veka, kralj Napoleon III naložio je baronu Osmanu da preuredi Pariz – tada su nastale široke avenije i trgovi, izgrađeni su novi kanalizacioni sistemi, fontane i akvadukti. U to vreme, Akademija lepih umetnosti u Parizu držala je primat i stroga pravila kada su u pitanju bila umetnička dela i radovi. Na prestižnoj godišnjoj izložbi Pariskog salona (Salon de Paris) umetnici su prilagali svoje slike koje bi, ukoliko prođu strogu selekciju, imali priliku da prodaju i tako steknu sponzore i izgrade reputaciju. Međutim, tradicionalni žiri Salona nije ni slutio kakvi će se revolucionari pojaviti i sa kakvim, tada skandaloznim i raspojasanim radovima grubog i nedovršenog izgleda.
Dokumentarac Impresionisti – slikanje i revolucija
Dokumentarac “Impresionisti: slikanje i revolucija” produkcijske kuće BBC snimljen je 2011. godine, a narator Valdemar Januščak vodi nas kroz četiri uzbudljive epizode snimljene na različitim lokacijama prateći istoriju slikanja u to doba, slike koje su nastajale i živote njihovih stvaralaca.
Impresionisti se nisu tako zvali sve do 1872. godine, kada je Mone javnosti predstavio svoju sliku koju je nazvao “Impresija – rađanje sunca”, a koja je predstavljala pejzaž luke Avra naslikan u ranojutarnjim časovima: sivilo mora, čamci i jarko narandžasto sunce čiji zraci plešu po morskim talasima. Ali, vratimo se unazad. Mone je zajedno sa prijateljima slikarima Bazilom, Renoarom i Sezanom, nešto više od decenije pre nastanka te slike pokrenuo novi pristup slikanju, a u tome su im pomogli i izumi koji su im olakšali put ka stvaranju danas čuvenih umetničkih dela.
Impresionizam kroz knjigu Devojka sa bisernom minđušom
Izrada boja bio je kompleksan i trajan proces vekovima unazad – Trejsi Ševalije slikovito opisuje deliće tih procesa u svojoj knjizi “Devojka sa bisernom minđušom”, nazvanoj po istoimenoj slici baroknog slikara Johanesa Vermera. Boje su se čuvale u svinjskim bešikama. Četkice su bile zaobljene, a štafelaji za slikanje glomazni. Kako su Mone i družina imali viziju o slikanju na otvorenom, bio im je potreban alat koji bi im omogućio lakše funkcionisanje. Mnogi alati bili su osmišljeni baš u to doba, koji su olakšali put revoluciji impresionizma.
Godine 1841. američki slikar Džon Gof Rand osmislio je tubu za čuvanje boja, te su dragoceni pigmenti postali daleko lakše prenosivi. Sledeći izum je bio ferula – metalni deo na četkici koji je držao čekinje na mestu – ali pljosnato oblikovane umesto zaobljeno; tako su četkice dobile novi oblik, a samim tim i potezi su drugačije izgledali. Rodio se potpuno novi način slikanja.
Takozvani „francuski štafelaj” je postao popularan – sklopivi štafelaj koji je sadržao kutiju sa kompletnim setom za slikanje bio je neizostavni deo slikarske opreme hrabrih umetnika koji su napustili tradiciju slikanja u studiju i zaputili se u prirodu, koja je postala njihov glavni model. Ovakav vid slikanja se naziva en plein air, prevedeno sa francuskog – slikanje na otvorenom. Prirodna svetlost i okruženje postali su njihov “studio”, nudeći im pregršt scena, oblika i boja. Njihov jedini zadatak bio je da poeziju prirode pretoče u svoju priču ispričanu četkicama i bojama na platnu.
Impresionizam i njegovi glavni junaci
Klod Mone (Claude Monet) je karijeru započeo kao karikaturista. Pjer Ogist Renoar (Pierre-Auguste Renoir) je odrastao nedaleko od današnjeg muzeja Luvr, a sa četrnaest godina učio je slikanje na porcelanu. Edgar Dega (Edgar Degas) potekao je iz bogate porodice, a prvi je izmenio način pisanja svog prezimena – u cilju da zvuče kao prefinjena porodica, pisali su svoje prezime kao “De Ga” (De Gas), ali Edgara to nije previše zanimalo te je svoje prezime pisao drugačije. Frederik Bazil (Frédéric Bazille) takođe je potekao iz bogate porodice i zdušno je pomagao i podržavao ideje družine. Pol Sezan (Paul Cezanne) bio je povučeni vizionar, takođe iz dobrostojeće porodice.
Godinu za godinom, družina je izlagala svoje radove na izložbi Salona, ali su ih uštirkani članovi žirija sve redom odbijali i okrutno ismevali, sasvim sigurno ni ne sanjajući da će njihova dela jednog dana obeležiti čitavu eru u umetnosti slikarstva i sloviti za neprocenjiva remek dela slikarskih ruku. Hrabro koračajući kroz nemaštinu, glad i držeći se boemskog života, ali čvrsto verujući u svoj motiv, družina je stvarala nove radove i borila se sa nerazumevanjem okoline.
Mini-serija Impresionisti
Njihove dogodovštine, borbe, sanjarenja, poraze i pobede veoma lepo prikazuje mini-serija Impresionisti, takođe BBC produkcije. Režiju potpisuje Tim Dan, a glavne uloge tumače Ričard Armitidž (Richard Armitage), Čarli Kondu (Charlie Condou), Endru Havil (Andrew Havill).
Priča počinje posetom mladog reportera ostarelom Moneu. Intervju o njemu i njegovim saborcima u životu i umetnosti je pretočen u priču koja otkriva pojedinosti o njihovim životima, porocima, strastima i tajnama. Slikovito prikazuje sve mračne, ali i uzbudljive strane novog pravca u nastajanju.
Tada su mnogi mladi ljudi bili dugo finansijski zavisni od svojih roditelja, posebno ako su dolazili iz imućne porodice – dobijali su džeparac dok ne pronađu zaposlenje. Očekivalo se da pronađu “prikladnog” partnera radi braka, a vanbračna deca spadala su u domen skandala. Slikari iz imućnijih porodica pomagali su one siromašnije, ali svima je zajedničko bilo to što su se njihovi roditelji protivili njihovim vizijama, smatrajući slikanje, pa još i stvaranje novog pravca koji prkosi svim tadašnjim načelima umetnosti, totalnom ludošću. Mnogi su bili uskraćeni za džeparce i bili primorani da se snalaze kako znaju i umeju.
Autor serije se potrudio da dočara sve detalje prohujalog vremena – od manira, preko enterijera i mode – sve do muzike, scenografije i fotografije je sjajno komponovano, što je donekle i za očekivati od reditelja BBC produkcije.
Interesantno je kako je impresionistički pravac u slikarstvu mahom obojen vazdušastim tonovima koje viđamo kod Monea, živopisnim koloritom i dinamikom scene koje srećemo kod Renoara, zanesenim pokretima koje je dočarao Dega, dok grublje i intenzivnije radove koji nas polako uvode u ekspresionizam viđamo kod Sezana.
Svi su imali turbulentne živote, bilo na socijalnom ili emotivnom planu. Neki su prerano napustili scenu – Bazil je poginuo u Francusko-pruskom ratu; Renoar je preživeo zarazu dizenterijom; Dega i Mone su sa starošću gubili vid; Mane je preminuo usled posledica sifilisa i gangrene, zbog kojih mu je amputirana noga; Renoar je patio od progresivnih deformiteta kostiju ruku. Ali, ništa od toga nije sprečilo ove velikane da zaduže čovečanstvo svojim fantastičnim umetničkim delima.
Ova dva kinematografska ostvarenja me ponekad navode na pitanje zbog čega se ovakvi dokumentarci i serije ne uvrste u programe nastave, budući da bi bili osveženje, te bi verovatno podigli interesovanje za učenjem o umetnosti, ali i o nekim drugim temama. Svakako, pored već preporučenih britanskih serija iz ere 20-tih, odlični su za početak vikenda, uz šolju toplog čaja. Šteta je da se tako bogati životi iz prohujalih vremena, dočarani kroz objektiv kamere u današnjem vremenu bace u zapećak – nećete se pokajati.
