Nikada neću zaboraviti momenat kada sam odlučila da odem u Kinu. Ne samo zato što sam se dugo predomišljala i plašila šta me čeka u tom nepoznatom svetu, već zato što je to momenat koji je zauvek promenio moj život. Koliko god da sam mogla da kažem da imam, ono što zovu, stabilan život, a pod tim se podrazumeva posao, porodica, prijatelji, imala sam osećaj da nešto nedostaje. Uvek bih pomalo zavidela ljudima koji se nisu rano zaposlili jer su imali priliku da odu na “Work and Travel” programe ili završe studije u inostranstvu. Koliko god da putujete, nikada nije isto kada živite u nekoj drugoj državi, i onda kada sam se već pomirila sa tim da to jednostavno nije bilo nešto što će se desiti meni odlučila sam da to promenim.
Olakšavajuća okolnost bila je ta što je moj momak otišao par meseci pre mene u Kinu, i u momentu kada je on razmišljao da se vrati, odlučila sam da ću ipak ja njemu da se pridružim. Bila mi je potrebna promena, osećala sam da je to taj momenat kada moram da preduzmem nešto ako želim to iskustvo razmene kulture i snalaženja u nečemo potpuno novom.
Bila sam svesna da je Kina drugačija i da je to država o kojoj ne znam mnogo, ali nisam mogla ni da pretpostavim kolike su razlike.
Atmosfera na aerodromu kao prikaz mentaliteta
Dan kada sam otišla na aerodrom shvatila sam da pravim najveću promenu u životu. Izlazim iz svoje zone komfora i ulazim u svet novog, nepoznatog.
Nakon aerodroma u Beogradu, sledeći let sam čekala u Dohi. Prišla sam gejtu, i shvatila da smo samo ja, i jos 2-3 osobe iz Evrope spremne da se ukrcamo na let za Čengdu. Bila je neverovatna buka i konstantno sam imala osećaj da se ljudi oko mene svađaju. Usledilo je ukrcavanje, i ljudi su toliko nasrnuli da uđu u avion da sam se zapitala gde ja to odlazim. A onda su nam u avionu servirali večeru. Čovek pored mene je srkao nudle. Nisam bila sigurna da li se šali sa mnom ili stvarno toliko mljacka. Malo sam se nasmejala a onda shvatila da je on totalno udubljen u film koji gleda i da to svakako ne radi zbog mene već zato što mu je to navika.
A onda, najveci utisak je ipak ostavio aerodrom u Kini, i moram da priznam da to i dalje nije moje omiljeno mesto.
Nikada ranije nisam videla toliku užurbanost i buku. Navikla na to da ljudi poštuju redove, pričaju tiše u sličnim situacijama, te mi je taj aerodrom delovao kao veoma haotično mesto. Ubrzo sam shvatila, Kinezi se bore za sebe, na neki svoj način. Ako ostaviš prostora, oni će ga iskoristiti za sebe bilo to, prema našim pravilima, korektno ili ne. Bukvalno, u redu morate da stojite što bliže osobi ispred vas jer neko će se stvarno ugurati tu ispred vas.
Razlika u kulturi je prevelika, i moram priznati da ovo mesto, koje sada zovem svojom kućom, nisam odmah zavolela. Trebalo je vremena da se navknem, ali i da shvatim da sve stvari na koje sam možda i naletela u prvom trenutku nisu baš takve. Ljudi sa kojima se družim ili oni koje upoznajem jer smo sličnih godina ipak ne mljackaju dok jedu, ne podriguju kada završe obrok jer svi postaju svesni da je to nešto što nije prihvaćeno nigde drugde.
Početne procedure pri preseljenju
Otvaranje bankovnog računa, uzimanje sim kartice ili rešavanje vize su bile procedure koje sam morala da rešim u početku. No, da bih to uradila trebalo je da prvo pronađem posao – pa sam krenula u potragu.
Pronalazak posla
Iako nije teško naći posao, makar iz mog iskustva, bilo je teže naći firmu koja želi da preuzme odgovornost i pomogne mi da dobijem radnu vizu. Većina ljudi u Kini uzima “part time” posao uz studentsku vizu gde firma nema nikakve obaveze oko birokratije, što im naravno mnogo više odgovara. To je iz razloga što papirologiju za vizu, u tom slučaju, radi fakultet. A ako želite legalno da radite part time, dovoljno je da priložite ugovor sa vašom firmom koji ne prelazi 20 sati nedeljno.
Umesto Instagrama, Fejsbuka i ostalih nama poznatih socijalnih mreža u Kini se koristi WeChat. Ova, stvarno zanimljiva i kompleksna aplikacija, ima razne grupe u kojima ljudi nude poslove za strance. Posao sam trazila preko WeChat-a, agenata i prijatelja koje sam brzo stekla ili poznavala pre dolaska u Kinu.
Moram priznati da sam svoj prvi posao ipak pronašla u autobusu. Ljudi vam u Kini veoma često prilaze da popričaju ili se fotografišu sa vama ako vide da ste stranac. Tako je jedna devojka prišla meni i pitala me da li želim da imam razgovor za posao u njenoj firmi, jer traže profesora engleskog.
Iako sam možda više maštala da budem menadžer neke strane firme, shvatila sam da je u Kini sve prilično jednostavno raspodeljeno. Potrebni su im sportski treneri i profesori engleskog. Bilo koji drugi posao je moguć ako znate da pričate kineski, ali čak i u tom slučaju mnogo teži za pronaći. Tako da sam od samog starta znala da ću predavati engleski i zbog toga sam odmah i pristala na razgovor, i tako dobila svoj prvi posao kao profesor engleskog u privatnoj školi za decu.
Kineska birokratija
Poslodavci su bili voljni da mi pomognu da dobijem radnu vizu, ali je iskustvo za mene stvarno bilo naporno. Ne mogu da kažem da je sama procedura komplikovana. Sada rado objasnim svakome ko dolazi u Kinu iz Srbije šta je potrebno da pripremi da ne bi imali sličnih problema. Ali u Kini ljudi često ne žele da preuzmu odgovornost da nešto urade, pa vam daju samo onoliko informacija koliko moraju, da slučajno ne pomislite da znaju više o tome.
Tako sam ja dobila informaciju da im je potrebna moja diploma. Pa kada je moja diploma stigla iz Srbije onda su mi objasnili da treba da bude overena u Kineskoj Ambasadi u Beogradu. Pa kada sam je vratila za Srbiju i to rešila saznala sam da je potrebno isto uraditi sa drugim dokumentima…
Sada mogu slobodno da kažem da je procedura, iako je moguće da se malo razlikuje od jedne do druge regije, dosta jednostavna. Potrebna je diploma fakulteta koja ima veze sa strukom za koji tražite posao i dokaz da niste ranije krivično kažnjavani. Ovi dokumenti se overavaju u Ministarstvu spoljnih poslova, a zatim u Kineskoj ambasadi. Takođe je potrebno i pismo iz firme u kojoj ste prethodno radili, kao potvrda da imate minimum 2 godine radnog iskustva. Firma koja vas zapošljava u Kini je dužna da popuni onlajn formular o vama i da priloži ugovor koji ste potpisali sa njima. Kada onlajn prijava bude prihvaćena, dobijate potvrdu koju je potrebno odštampati i odneti u Kinesku ambasadu u Srbiji ili nekoj drugoj državi. Najsigurnije je da to radite u državi iz koje dolazite, ali pošto sam ja već bila u Kini odlučila sam da to uradim u Hong Kongu i sve je prošlo bez problema.
Nakon 3 meseca sve je bilo rešeno, a ja sam imala novo iskustvo. Sada mogu reći da bolje komuniciram sa njima kada dodje do sličnih situacija. Za sve je potrebno strpljenja, mnogo potpitanja.
Olakšavajuća okolnost za mene je bila ta što ne moram da apliciram za turističku vizu, pa sam sve vreme dok je trajala procedura za radnu vizu ipak mogla da budem u Kini. Bilo je potrebno produžiti moj boravak, nakon mesec dana od dolaska ili otputovati u Hong Kong i vratiti se. Što se tiče radne ili studentske vize, bezvizni režim koji je uveden za Srbiju nema nikakav uticaj za dobijanje ostalih tipova vize, ali svakako olakšava to što ako odgovarajuća viza kasni ili istekne lako se može nastaviti boravak u Kini kao turista.
Pronalazak smeštaja
Najčešća situacija za koju čujem od ljudi koji žive u Čengduu je da su prvo pronašli posao, pa zatim otputovali. Što se mene tiče, ja sam uradila drugačije jer sam smatrala da mi je mnogo lakše da intervujuima za posao prisustvujem lično i da su mi mnogo veće šanse da nađem posao koji želim. Ja sam imala taj luksuz da ne moram da razmišljam o tome gde ću živeti jer sam odlazila kod momka, tako da svakako smatram da je lakše prvo pronaći posao. Iz razloga što je u Kini ovo već veoma rasprostranjen posao, i sve više stranaca dolazi da predaje, svesni su koliko je lakše nekome da pristane na vašu ponudu ako mu vi organizujete smeštaj i sve ono oko čega bi osoba mogla biti nesigurna u početku. Najčešće postoje dve opcije, firma vam pronalazi i obezbeđuje stan ili dobijate određenu sumu novca za stan svaki mesec i vi sami plaćate stanarinu, a oni vam svakako pomažu da odaberete stan preko oglasa ili agencija.
Zatim dolazi na red bankovni račun, sim kartica i jos neke aplikacije na telefonu koje su povezane sa bankovnom karticom a mnogo olakšavaju život u Kini. Moram priznati da sam sve ove procedure prošla kao neko izgubljeno dete koje je samo išlo gde mu kažu. Kinezi nemaju baš običaj da prevode kada pričaju između sebe, pa sam ja mogla samo da verujem devojci koja je radila kao HR u mojoj firmi i koja mi je govorila šta da radim i gde da potpišem. Na svu sreću to je sve odlično prošlo, jer iako znate da pričate engleski, i smatrate da je svuda u svetu moguće snaći se pričajući ga, u Kini to ipak nije slučaj.
I sada bi neko lako mogao da me pita da li je vredno prilagođavati se toliko, i svakodnevno učiti o nečijoj kulturi toliko… Ja smatram da jeste. U Kini su svakako veće plate nego što su u Srbiji, ali daleko od toga da je to jedina prednost. Vi u Kini ne živite samo sa kinezima, ne učite o jednoj već o mnogo različitih kultura. Taj osećaj kada odete na piće sa desetak ljudi a svako od njih je iz druge države, sa drugačijom životnom pričom, sa drugačijim životnim navikama je za mene očaravajući. Ja sam zavolela taj osećaj da je svaki dan drugačiji i da svaki dan učim nesto novo, zavolela sam, ne jednu nego razne kulture, i naučila o sebi više za ove dve godine nego prethodnih dvadeset pet.
