Danas, kada je borba za društvenu pravdu buknula u mnogim gradovima širom sveta – od #BlackLivesMatter pokreta do protesta za legalan abortus u Poljskoj – komunikacija o društvenim problemima je postala ključna u borbi za ljudska prava. Bez obzira na to što komunikacija postoji, ne znači da je svaki put izvršena na pravi način.
„Deluje prilično neskladno to što u društvu supersofisticirane komunikacije često patimo od nedostatka slušalaca.“ Erma Bombek
Sećate li se viralnog snimka iz 2018. na kojem napasnik maltretira devojku u tramvaju, a ostali putnici samo gledaju ili se pretvaraju da ne vide?
Svi smo bili zgranuti reakcijom kako napasnika, tako i izostankom reakcije kod putnika. Bili smo ubeđeni da bismo mi na njihovom mestu sigurno nesto preduzeli.
Zatim je usledila reakcija struke. Različiti psiholozi upinjali su se da objasne ovakav izostanak reakcije fenomenom efekta posmatrača. Pale su brojne definicije i objašnjenja – zašto se ovo dešava, konstatacije da ta pojava nije ništa novo u ljudskom društvu. Novinski tekstovi iznosili su na desetine definicija ovog fenomena, koje su, prirodno, bile slične jedna drugoj. Kratko rečeno – viralno je postalo i samo definisanje problema.
Neminovnost društvenih problema
Činjenica je da je maltretiranje, kao i nereagovanje na njega društveni problem. I činjenica je takođe da su oba inherentna ljudskim društvima. Što se tiče nereagovanja – na koje se primarnije osvrćem jer je više u vezi s mojom temom – čim otvorite neki udžbenik iz socijalne psihologije naići ćete na termin efekat posmatrača.
Od šezdesetih godina proučavano je na osnovu čega zavisi da li ćemo pomoći osobi u nevolji koja je blizu nas. Brojna istraživanja pokazala su da, ukoliko incidentu prisustvuje veći broj ljudi, manji su izgledi da će neko od tih svedoka preuzeti odgovornost i pružiti pomoć. Odgovornost se tako rasipa među prisutnima – jer svako očekuje da će onaj drugi pomoći.
Zašto je zanimljiv primer komunikacije struke o društvenim problemima?
Tih dana pomno sam pratila kako će proteći komunikacija struke o meni već poznatom efektu posmatrača. Svi tekstovi iz medija u kojima je traženo mišljenje struke svodili su se na udžbeničke definicije. Ono što smo mogli da izguglamo ili pronađemo u enciklopediji. Korektno i razumljivo, ali šta je izostalo?
Meni lično nedostajale su preporuke šta ja konkretno da uradim ako se nađem u istoj situaciji, bilo kao neko koga maltretiraju, bilo kao nemi svedok. Preporuke kako da kod sebe ili drugih posmatrača probudim odgovornost u situaciji u kojoj je neophodna brza reakcija.
Svima nam je poznata boljka psihologije – ona se uzdržava od davanja saveta, pa čak i preporuka. Što ima opravdanje s obzirom na to da smo svi različiti i da treba uzeti u obzir individualnost svakog od nas. A naravno, ne sme se odreći ni svoje naučne težine, ozbiljnosti i odgovornosti.
No, u ovoj situaciji, barem iz mog ugla sistemskog psihodinamičkog organizacionog konsultanta, kada analiziram tadašnje reakcije psihologa, sve više mi se čini da su, usled zgroženosti javnosti, i sami bili uvučeni u uloge nemih posmatrača. Kao da su u situaciji u kojoj je i javnost bila traumatizovana i sami među sobom rasplinuli odgovornost za dovoljno dobru reakciju.
Šta možemo naučiti iz jednog drugačijeg primera iz novina?
Čitav osećaj da viralne definicije koje sam danima čitala nisu dovoljno dobre, naglo mi se promenio čim sam naišla na jedan drugi tekst, koji je na tu temu objavio jedan poznati srpski štampani i onlajn medij, kojem je kao sagovornik bio jedan poznati srpski psiholog. Tekst je objavljen nešto kasnije, što je još jedan važan faktor, kasnije će biti objašnjeno i zašto.
Tekst je imao jasnu strukturu: opis događaja koji se komentariše, uvođenje sagovornika, gde je objašnjena i njegova ekspertiza, a zatim je citirana njegova izjava, nešto duža nego što je inače običaj u medijima, koji prenose samo kratke rečenice, nekada čak i izvučene iz konteksta.
U citiranoj izjavi pomenutog psihologa nigde nije pomenut stručni naziv fenomena. Ponuđeno je pre svega razumevanje za posmatrače koji nisu reagovali. Ponuđena je ideja kako je moguće promeniti svoju (ili eventualno pobuditi tuđu) reakciju sledeći put. Ideja koja važi i za one koji se možda nikada do sada nisu našli u sličnoj situaciji. Dakle, konkretni savet kako bi se prisutni mogli pozvati na odgovornost. Dovoljna je jedna osoba koja je u tom trenutku dovoljno prisebna i pročitala je ovaj savet (previše bi bilo očekivati da je sama od sebe ikada razmišljala o situaciji da posmatra zlostavljanje). Dovoljno je da jedna osoba uperi prstom u bilo koga od svedoka i kaže – ti, pozovi policiju. Ti, pomozi mi da zbrinem devojku.
Tek nakon preporuka dato je objašnjenje samog pojma, uskostručna definicija, koja možda i ne mora biti poznata ljudima koji nisu iz te struke. I dalje bez navođenja enciklopedijskog, stručnog termina. Izostalo je i ime devojke i ime napasnika.
Model komunikacije koji radi
Gorepomenuti članak je kod mene izazvao sjajnu reakciju jer je uspeo da prenese poruku najširem auditorijumu, bez obzira na nivo obrazovanja, stepen zainteresovanosti za tematiku ili komunikacione sposobnosti čitaoca. Najefikasniji model komunikacije bi trebao da ima sledeće ciljeve:
- da pruži razumevanje, nasuprot osuđivanju (ovde se može uključiti i izbegavanje dodatne viktimizacije, koje važi kako za ovaj slučaj tako i za mnoge druge slučajeve u kojima se govori o društvenim problemima, naročito nasilja) – da bi primalac uopšte uzeo u obzir poruku kao dobronamernu
- da predloži šta bi se moglo uraditi povodom društvenog problema (ako ne možeš pružati savete, uvek možeš podeliti preporuku u formi svog mišljenja, pogotovo ako je ono i stručno relevantno za situaciju) – da bi primalac poruke mogao da se poveže s našim vrednostima
- tek na trećem mestu bi bilo stručno objašnjenje – koje nekad može i da izostane, u zavisnosti od toga s kim komuniciramo i da li primaocu želimo da prenesemo i informaciju
Ono što je nezanemarljiv faktor u socioanalizi je društveno nesvesno, te njega ne treba izostaviti iz komunikacije. Kako se onda obratiti javnosti tako da bude uključeno i društveno nesvesno?
Prostori za promišljanje
Premošćavanje komunikacionog jaza koji može postojati između pošiljaoca i primaoca poruke znatno je usložnjeno na sistemskom nivou. U igri su različiti nivoi šumova – naših obrazovnih, jezičkih, psiholoških, komunikacijskih razlika, pored brojnih drugih. A komunikacija se, osim na jezičkom i intelektualnom, dobrim delom odvija i na emotivnom nivou, te se treba obratiti svim ovim nivoima istovremeno. Odvija se kako iznad, tako i ispod nivoa svesti, a ovaj potonji je često presudan – to je nivo na kojem idu skrivene poruke, one poruke koje nisu čitljive našim jezičkim znanjem, a koje ipak umemo da pročitamo.
Da bi bila efektivna na svim nivoima, komunikacija tako treba da objedini više ovih nivoa, više kanala kojima istovremeno komuniciramo, nekad i nesvesni toga. Da bi ono na najdubljem nivou ostalo nepotisnuto i primereno iskomunicirano, neophodno je da ga dozovemo u svest i integrišemo sa onim „iznad“. Tu na scenu stupaju refleksivni prostori (prostori za promišljanje).
Vreme se takođe pokazuje kao važan faktor. Ono nam omogućava da se izdvojimo iz situacije i uspemo da integrišemo emocije i razum. A to činimo promišljanjem.
Promišljajući (refleksivni) prostori zato su jedan od važnih faktora da bi se dijalog mogao odvijati, nekada i da bi se uopšte bila moguća komunikacija o problemima na društvenom nivou.
Pravi dijalog je moguć, na različitim nivoima. A ono što je za njega bitno je uključiti empatiju, integrisati misli sa osećanjima, uz dovoljno dobru podržavajuću atmosferu kao ključni faktor.
