Upotreba i prerada kože vodi poreklo od preistorijskih vremena. Čvrst i dugotrajan materijal omogućio je da se pre nekoliko milenijuma ljudi otisnu na duža putovanja koja su dovela do susreta plemena i sociološkog razvoja čitave civilizacije.
Telo neandertalaca prekriveno dlakama bilo je termoizolovano i potreba za dodatnom izolacijom nije se javila sve do gornjeg Paleolita kad se klima značajno promenila. Temperaturne razlike leta i zime uticale su da preistorijski čovek spontano izgubi dlake. Uskoro mu je bilo potrebno nešto više ne bi li se utoplio tokom zimskih dana, te je koža kao lako dostupan materijal, prirodno skrojen, bio prvi izbor naših predaka. Poput suncobrana leti ili ćebeta zimi, koža je pronašla ulogu u svakodnevnom životu koju je zadržala do danas.
Praktična svrha kože izgubljena je pronalaskom novih materijala. Krzno i koža stekli su status luksuznih dobara i počele su da se javljaju prve farme za uzgoj životinja. Potrošači možda ne razumeju psihološku pozadinu njihove kupovine, ali do danas su kožne cipele postale simbol bogatstva i uspeha.
Od zmije do torbe / od materijala do izloga
Sirov materijal nekada obrađivan samo solju, danas prolazi kroz dosta kompleksniji proces. Koža se sastoji od 65% vode i 30-35% masti i proteina. Ovakav sastav je pogodan za razvoj bakterija te se materijal suši uz pomoć soli. Nakon sortiranja i sečenja, potrebno je isprati upotrebljenu so u nekoliko koraka primenjujući vodu i rastvor pesticida. Kalcijum oksidom i natrijum sulfidom uklanja se krzno, dok se ostaci tkiva uklanjaju manuelno. Pripremni proces završava se korekcijom pH vrednosti pomoću različitih soli, mravlje i sumporne kiseline.
Za štavljenje kože se uglavnom upotrebljava hrom(III)-sulfat koji od sirove kože pravi izdržljiv materijal, učvršćujući njena vlakna i sprečavajući razgradnju. Mašinama se materijal seče na odgovarajuću debljinu i u željeni oblik. Prilikom sečenja kože odbacuje se između 25-60% materijala. Koža se ponovo tretira hrom(III)-sulfatom i boji. Kako bi se postigla mekoća, premazuje se uljima. Proces se završava prezervacijom proizvoda fenolima, naftalenom, polimerima, akrilima, itd.
Prerada kože i (ne)etičnost
Preko milijardu životinja godišnje je ubijeno za potrebe industrija koje koriste kožu (modna industrija, proizvodnja nameštaja, sedišta u automobilima). Čak 60% se koristi za proizvodnju cipela, a 14% za druge odevne predmete. Najviše se koristi koža krava, svinja, ovaca i koza, kao i egzotičnih životinja poput krokodila, zmija i kengura. U Kini je u upotrebi i koža pasa i mačaka.
Koža se dobija kao propratni proizvod prehrambene industrije ili uzgajanjem. Od rođenja do smrti životinje su u kavezima, uglavnom nepokretne, pod fizičkim i psihičkim naporom. Za proizvodnju jednog kaputa potrebno je 60-80 kanadskih kuna od kojih se čak 80% uzgaja na farmama specifično zbog njihovog krzna.
Živim zmijama se skida koža zbog verovanja da je tako dobijena koža najlepša. Iako aligatori mogu da žive do 60 godina, retkost je da dožive više od dve. Najveći proizvođač kravlje kože je Indija. Gotovo 80% kože dobijeno je od krava koje su prirodno uginule. Iako se smatra svetom i njeno ubijanje je u većem delu zemlje zabranjeno, kako bi zaobišli zakon uzgajivači truju ili povrede životinju ne bi li ih proglasili nepogodnom, a potom ih odvode u delove zemlje u kojima ovaj zakon nije na snazi. Koža u Indiji predstavlja jednu od najunosnijih izvoznih industrija u vrednosti od 8 milijardi dolara. U Kini se godišnje ubije preko 2 miliona pasa ili mačaka, ali se ova koža pogrešno obeležava kako bi se prodala. Lažno krzno je nekad skuplje nego pravo.
Životinje se uglavnom ubijaju lomljenjem vrata ili analnim pogubljenjem korišćenjem električne struje, jer se na taj način koža ne oštećuje. Posebno okrutnim se smatra uzgajanje karakul ovaca. Koža se dobija od jagnjića tek rođenih ili još uvek u utrobi majke.
Nisu jedino životinje ugrožene. Uporednim ispitivanjem 40 dece-radnika u Kalkuti i 40 dece bez radnog iskustva, utvrđeno je tri zdravstvena problema koja su disproporcionalno veća kod zaposlene dece. Bol u gležnjevima i leđima, vrtoglavica i trnci u rukama mogu se pripisati dugim radnim satima (55% dece je radilo preko 14 sati, a 85% preko 10 sati dnevno), kao i hemikalijama kojima su direktno izloženi. U drugom intervjuu sa decom od 7 do 14 godina otkriveno je da siromaštvo ima presudnu ulogu pri zaposlenju, a kao psihičke posledice javili su se zaostajanje u obrazovanju i drastično smanjenje životnih ambicija.
Među radnicama industrije kože postoji veći rizik od prenatalne smrti fetusa, dok deca radnika imaju značajno povećan rizik za dobijanje kancera. Utvrđeno je da u blizini jedne kožare u Kentakiju, stopa obolevanja od leukemije je 5 puta veća od državnog proseka. 90% radnika umre pre 50. godine. Brojni primeri negativnog uticaja rada u kožari na zdravlje zaposlenih dokazani su u istraživanjima, a najčešće su respiratorne, maligne i dermatološke prirode. Lokalno stanovništvo izloženo toksičnim supstancama u vodi i vazduhu takođe je zdravstveno ugroženo.
Brižit Bardo bila je prva poznata ličnost koja je učestvovala u kampanji protiv korišćenja materijala životinjskog porekla. Sredinom osamdesetih godina pokreti protiv krzna i kože dobili su glas u modnoj industriji. Kampanja je doživela veliki uspeh i upotreba životinjskih materijala je drastično smanjena. Novoj ciljnoj grupi, mladima, važnije nego ikada je da odeća bude održivo proizvedena. Proizvođači su iskoristili priliku i počeli da reklamiraju kožu i krzno kao prirodne, etičke, zelene i bio-razgradive opozicije brzoj modi. Na velika vrata u svet mode ponovo su zakoračili životinjski materijali koje sada koristi oko 400 dizajnera.
Koliko kože, toliko i otpada
Za proizvodnju 1 kilograma odeće potrebno je 30-40 litara vode. Kako bi se životinje uzgajale za proizvodnju u nedostatku pašnjaka vrši se deforestacija, te se ovoj grani industrije pripisuje deo zasluga za pustošenje Amazona.
Dok se u Evropi i Americi kožare masovno zatvaraju, proizvodnja je prebačena u Aziju. Mala postrojenja u privatnom vlasništvu je teško kontrolisati, te se otpadna voda direktno izliva u reke. Izmerene koncentracije daleko prevazilaze maksimalno dozvoljene. Kompleksan proces obrade materijala zahteva brojne hemikalije. Zbog njihovih različitih karakteristika i prirode potrebno je kombinovati tehnologije prečišćavanja vode. Efikasno postrojenje koje bi otklonilo sve zagađujuće supstance zahteva veliko ulaganje koje često nije moguće. Na reci Gang u Indiji nalazi se 400 postrojenja koja izlivaju 450 miliona litara otpada u vodu, koju potom koristi preko 400 miliona ljudi koji žive u njenom basenu.
Teški metali zagađuju pijaću vodu i obradivo zemljište u njenoj okolini. Što se tiče rečnih voda, teški metali remete brojne biološke procese, kao što su usporavanje degradacije organskih supstanci, oksidacija jona u vodi i remećenje pH vrednosti. Vazduh se zagađuje amonijakom, metanom, sulfidima i isparljivim organskim jedinjenjima (VOC). Teški metali se lako skladište u tkivima i prenose u lancu ishrane. U ljudima izazivaju psihičke poremećaje, oštećuju bubrege, jetru i druge vitalne organe preko krvi. Na molekulskom nivou vezuju se za slobodne radikale u nukleinskim kiselinama, lipidima i proteinima. Takođe utiču na prekid funkcije enzima, što izaziva hormonske poremećaje, a kada se uzme u obzir njihova toksičnost na DNK, teški metali mogu da izazovu kancerogenezu.
Industrija obuće godišnje proizvede oko 2 milijarde pari, odnosno 1,5 miliona tona otpada. Tona sirovog materijala proizvede oko 200 kilograma upotrebljive kože i 250 kilograma čvrstog otpada, 200 kilograma otpada pri štavljenju, 50 000 litara otpadne vode i 11 kilograma upotrebljenog hroma. Na godišnjem nivou, preko 800 hiljada tona prerađene kože nije upotrebljeno. Kako prerada kože proizvodi čvrst, tečni i gasoviti otpad, zagađenje se lako rasprostire u životnoj sredini. Smanjenje količine iskorišćene vode, ušteda energije i ponovna upotreba hemikalija biće prioritet pri unapređenju procesa štavljenja.
Iako se većinski i dalje koriste tradicionalne metode u svakom koraku procesa proizvodnje i prerade kože, istraživači su razvili zelenije tehnologije za svaki deo procesa koje drastično smanjuju otisak na životnu sredinu. Više o etičkom i ekološki prihvatljivijim zamenama za kožu, čitajte u narednom tekstu.
