Fenomen španske serije

U poslednje vreme najpopularnija serija španske produkcije nesumnjivo je La casa de papel koju potpisuje Aleks Pina (Álex Pina) koji je većini (ne)poznat po ostvarenjima kao što su Seranovi (Los Serrano), Tri metra iznad neba (Tres metros sobre el cielo), i Želim te (Tengo ganas de ti). Meni, lično, njegovo najdraže ostvarenje jeste Vis-a-Vis. Ono što jeste jasno – šta god da uzmete da gledate, a da je potpisao ovaj čovek – nećete se pokajati.

Ono što karakteriše produkciju španskih serija – i ovde mislim na serije koje dolaze sa područja Španije, ne na telenovele i sapunice mahom meksičke produkcije za koje se kod nas odomaćio izraz španske serije u izrazito negativnom kontekstu – jeste to da su njihove serije projekti na kojima rade čitavi timovi stručnjaka. Dakle, pored podrazumevane ekipe koja se bavi snimanjem, produkcijom, i postprodukcijom – u njihovim timovima jako važnu ulogu imaju psiholozi i sociolozi, i naravno istoričari specijalizovani za određene oblasti ukoliko to zahteva tematika serije (kao što su npr. Isabel, Ministerio del tiempo i sl). Tako da u kvalitetnim španskim serijama možete, pored kostimografije i običaja, detaljno da ispratite emotivni, mentalni i društveni razvoj likova koji su retko kada tipizirani, jednolični i jednostrani. Ono što mene, na primer, fascinira ovde jeste činjenica da glumci, takođe, nisu tipizirani, odnosno da jedan glumac ne glumi uvek jedne te iste uloge u svim serijama i filmovima u kojima se pojavi, nego da i oni ‘menjaju strane’. Čak sam jednom prilikom komentarisala drugarici da često budem besna na neke likove koje sam u nekom prethodnom ostvarenju gledala kao zloće, a sada su dobrice – konstantno ih onda optužujem da su licemeri. A ljudi samo dobro i kvalitetno glume.

Ono što je još karakteristično za španske serije jeste da u proseku traju oko 70 minuta. To je slučaj i sa La casa de papel. Dakle prema prvobitnom rešenju, serija je puštena na španske male ekrane, odnosno na Antenu 3, koja je producirala obe sezone. Naknadno je rađena postprodukcija za Netfliks i internacionalno lansiranje serije, jer je prosto minutaža morala da se prilagodi konzumentima van Španije – tako da ono što gledamo na Netfliksu, na žalost, ne pruža isti doživljaj kao original. Iako je original. Vrlo čudno. Ipak, serija i dalje ima dobre prelomne tačke između epizoda kakve mi, netfliksaši, poznajemo.

Simbolizam

Ono što se još razlikuje, jeste naslov. Na većini jezika na koje je serija ‘prevedena’ naziv serije glasi Papirna kuća/Kuća (od) papira. Takav naslov, zajedno sa uvodnom špicom koja sve vreme u fokusu drži upravo papirnu maketu kraljevske kovnice. U ovakvoj kombinaciji, kao da smo pozvani da se zapitamo koja simbolika leži iza tih neprozirnih savršenih, ali krhkih papira makete zgrade koja čuva – ogromne prese za štampanje i štampani papir. Tada i ne čudi što je pljačka samo okosnica serije koja nam dozvoljava da dublje zadremo u ličnosti, živote i kompleksne međuljudske odnose i da konstantno preispitujemo okvire realnosti i mogućnosti toliko inteziviranih i razvijenih veza u toliko kratkom roku. Takođe, ovaj naslov ostavlja nam prostora za spekulaciju o pobuni protiv države, odnosno kapitalističke ustrojenosti sistema koji sve vrednuje kroz malo drugačije štampani papir. Papir koji isto tako lupa štambilje sudbine većini.

Sa druge strane, čini mi se da prevod Money Heist tj. Pljačka, stavlja fokus samo i isključivo na čin pljačke i planiranje iste. Rekla bih da ovo stavlja dobar deo onoga što ova serija nudi u drugi plan i da svojim senzacionalizmom na neki način obezvređuje i stvara pogrešna očekivanja.

Pastiš

Ono što nekolicina zamera ovoj seriji jeste da je ona svojevrsni pastiš dobro poznatih holivudskih ostvarenja, ili bar njihovih klišea, na apotekarski način. Meni lično, intertekstualnost je interesantna, i rekla bih nezaobilazna uvek i svuda, te ne vidim kao manu. Pogotovo što je Pina nadogradio sve svoje inspiracije – ne samo kombinovanjem u jedno ostvarenje, već i uvođenjem nekih drugih pitanja života i sistema u kojima živimo. Takođe, ne bih rekla da su savršeno proračunati i apotekarski tačno realizovani događaji, kako se navodi u nekim kritikama, bez ikakvog realnog rizika neka posebna manjkavost. Iako, dolazi do uslovno predvidive smrti kao što je Moskvina, ili ona koja realno nikoga ne remeti kao što je to Oslova, ne vidim zašto bi bilo potrebno da se svi kupaju u krvi da bismo jednu seriju etiketirali kao dobru.

Što se tiče holivudskog storytelling-a na španski način, i jednog velikog miksa koji je ovde zakuvan, složila bih se da je u pitanju pastiš – jedan kvalitetan pastiš koji slavi neka od boljih holivudskih ostvarenja – ili bar neke njihove kvalitete.

Prvi film kojem se moramo okrenuti je svakako Inside Man Spajka Lija, koji je definitivno poslužio kao inspiracija: pljačka banke, mnogo nasilnija, rizičnija i uslovno krvavija (u jednom momentu se ispostavlja da su ubistva izlažirana kao i cela pljačka), pljačkaši su u kombinezonima sa maskama i takođe i taoce primoravaju da iste obuku. Pregovaranja traju beskrajno dugo, iako od ulaza pljačkaša do puštanja taoca prolazi oko 24 časa. Pljačkaši su uvek korak ispred policije i prisluškuju ih iznutra. Ipak, ovaj film se bavi savršenom pljačkom i povezanošću kontraverznih biznismena sa nacističkim zločinima nad Jevrejima.

Sledeći film bi bio Reservoir Dogs Kventina Tarantina. Ovde imamo šest bandita koji se međusobno ne poznaju, koji imaju svog profesora koji planira savršenu pljačku i uslovljava svoje saradnike da ne otkrivaju svoje identitete nego se oslovljavaju bojama. Osim što je sveo šikljanje krvi po setu na minimum, kao i nasilje, boje zamenio za gradove i sebično pljačkanje banke pretvorio u robinhudski ustanak pozajmljivanja radne snage i prese novca na određeno, Pina se, za razliku od prethodna dva reditelja malo manje posvetio slavljenju toksičnih maskulitetnih ispada, a malo više pozicijom žene kako u svetu kriminala tako i sa strane zakona. Tako imamo nekoliko žena iz različitih delova društva sa manje više sličnim problemima koji se manifestuju na različite načine.

I na kraju priča između Profesora i Rakel Muriljo, koja je inspirisana filmom Out of sight Stivena Soderberga. Alvaro Morte nije Džordž Kluni, niti je Itciar Itunjo Dženifer Lopez, ali ni priča nije identična. I malo romantizacije ovoj seriji nije bilo na odmet.

Stokholmski sindrom

Način na koji se tematika stokholmskog sindroma u ovoj seriji tretira je višestruki. Rekli bismo da je najočigledniji primer razvijanje emotivne veze između Denvera i Monike, ali ovde je situacija malo kompleksnija jer imamo primere limskog i stokholmskog sindroma u jednom odnosu. Malo manje ekscentričan je primer Nairobi i Alberta, koji više naliči na korektan odnos menadžera i radnika nego na limsko-stokholmski sindrom. Takođe, može se uočiti i to da ne razvijaju niti svi taoci, niti svi članovi bande ova dva sindroma.

Omiljena tema – Srbi u seriji

Iako je vrlo verovatno da je prisutnost Srba u bandi ono što je prvenstveno iniciralo zainteresovanost domaće publike za ovu seriju, meni se ovaj segment u La casa de papel ipak čini najproblematičnijim. Oslo i Helsinki su homoseksualci, kumovi, i pripadnici ove bande, i prikazani su mahom, kao i neki drugi Srbi plaćenici koji se pojavljuju da izbave Tokio, kao ne tako pametni banditi koji su tu da izvrše najamski zadatke i da ne misle mnogo jer za to nemaju ni kapaciteta ni mesta. Svi likovi, uključujući i Osloa, koga jedino interpretira srpski glumac, prikazani su kao karikature onoga kako Zapad gleda na srpsko društvo, ili bar kako pokušavaju da nas prikažu – te bih, zapravo ovo navela kao najveću manjkavost ovog ostvarenja. Mislim da još malo istraživačkog truda Pini ne bi bilo na odmet. A možda iz mene govori samo moja pristrasnost.

Što se pristrasnosti tiče, likovi Berlina i Nairobi su moji favoriti. Da li zbog toga što je Berlinov lik najlepše razvijen, da li zato što je on jedini pripadnik bande koji je od početka do kraja bio tu zbog lepote koju vidi u revolucijama i pobunama. Da li zbog toga što smo se već ranije zamrzeli u Gran Hotel-u i da je od tada jedan od omiljenih mi španskih glumaca. Ili prosto zato što je Pedro Alonso izuzetno dobar glumac koji me je izvodio iz takta, vrlo zdušno, u svakoj seriji u kojoj sam ga gledala. Ali, što se tiče Nairobi, znam da gde god se pojavi Alba Flores ja sam instant zaljubljena u lik kojeg ona tumači. Isti slučaj je i sa mojom opsesijom Nađvom Nimri (Najwa Nimri), te vam ne mogu opisati preuzbuđenost sa kojom očekujem treću sezonu i njeno priključenje, samo da bih gledala ovo troje kako egzistiraju na istom setu.