Hiljadama godina, ljude prati tajanstveno biće, u mnogim kulturama obožavano, u srednjem veku omraženo, a u današnje vreme sveprisutno u našim domovima i gradovima. Iako volimo da mislimo kako smo mi pripitomili mačke, istina je ipak nešto drugačija.
Istorija
Dugo se mislilo da su nam se mačke pridružile u vreme starog Egipta, oko 3100 godina p.n.e., međutim one su uz nas daleko duže – pre 7500 godina p.n.e, mačke su “pripitomljene” na teritoriji Bliskog Istoka.
U stvari, one su samo odlučile da je život u zajedništvu s ljudima dovoljno koristan za njih usled zgodno postavljenog lanca ishrane: gde ima ljudi, tu će biti hrane, pa tako i miševa koji su dovoljno lak plen, a istovremeno čine ljudima uslugu oslobađajući ih štetočina.
Stari Egipćani su, kao što je dobro poznato, mačke uzdigli do nivoa božanstva, pa tako možemo videti mačkoliku boginju Bastet na zidovima egipatskih piramida i hramova.
U srednjem veku, dobi poprilično pomračenog ljudskog uma, širom Evrope mačke su smatrane za pratioce veštica, nosioce nesreće i zla, te su osuđivane na smrt, što je doprinelo širenju bolesti i zaraza poput kuge koju su širile preterano namnožene kolonije pacova usled drastično smanjene populacije mačaka, njihovih glavnih istrebljivača.
Danas mačke najčešće uživaju status voljenih ljubimaca, bilo da su rasne ili domaće. Veliki broj mačaka se i dalje nalazi na ulicama gradova i, dok ih u nekim gradovima poput Istanbula, čuvaju i brinu o njima, u nekim drugim se i dalje srećemo sa neprijateljskim odnosom ljudi prema mačkama.
Pored sveprisutne domaće mačke, poznato nam je mnogo čistokrvnih rasa mačaka. Neke od njih su veoma stare rase, nastale i pre nekoliko milenijuma poput egipatske Mau; japanska Bobtejl rasa je stara oko hiljadu godina, dok persijske i turske rase datiraju iz XVI i XVII veka.
Starije rase su nastale prirodnim evolucijskim putem, dok je veliki broj novih rasa nastao pažljivim selektivnim odgojem, čija je ekspanzija počela tek u XX veku. Najnovija priznata rasa je Selkirk Rex, zvanično priznata 2013.godine u SAD.
Rasne mačke – misterija papira
Iako su mačke uzgajane od davnina, u poslednjih stotinak godina razvijena su felinološka društva i asocijacije koji su utvrdili stroga pravila o uzgoju čistokrvnih rasa mačaka, te tako danas imamo neke od najvećih felinoloških društava u svetu poput TICA, CFA, WCF i drugih.
Generalna pravila za odgajanje mačaka su stroga i definisana zakonima. Odgajivači moraju imati adekvatno znanje i uslove (životne, finansijske, pravne) da bi mogli biti registrovani u nekom od felinoloških društava. Sve odgajivačnice se upisuju u registre ovih društava, te time stiču pravo na uzgoj i izdavanje sve obavezne dokumentacije koja prati svaku novu jedinku odgajivačnice, a sve u cilju očuvanja stvorenih rasa i njihovih karakteristika.
Kategorizacija mačaka
Mnoge rase su nastale selektivnim ukrštanjem već postojećih rasa, a neke su prirodno mutirale i dalje su te mutacije iskorišćene u uzgoju. Rase su razvrstane u dve glavne grupe prema dužini dlake: dugodlake i kratkodlake.
Postoje i druge manje grupe, a to su poludugodlake (Nebelung) i mačke bez dlake (Sphynx, Peterbald, Donskoy…). Poslednja grupa su mačke sa posebnim karakteristikama, poput uvrnutih (American Curl) ili poklopljenih ušiju (Scottish Fold), repa kratkog (Bobtail) ili u potpunosti odsutnog (Manx), kovrdžave dlake (Selkirk Rex, Devon Rex, Cornish Rex), žičaste dlake (American Wirehair), kratkih nogu (Munchkin), itd. Kod mačaka poslednje grupe, prisutne su značajne genetske mutacije i one su pod posebnim nadzorom što se uzgoja tiče.
Mačke i pedigre
Ono što je i dalje mnogim ljudima misterija je pedigre, popularno zvan “papir”. Velika je zabluda da je ovaj dokument ono što mačku čini skupocenom. Sam dokument ima veoma simboličnu cenu. Ono što čistokrvnu rasnu mačku čini skupocenom jesu neki drugi faktori: retkost rase, poreklo predaka, uslovi i kontrola odgoja.
Dok je uzgoj rasnih mačaka (i posedovanje ljubimaca uopšte) daleko uređeniji u razvijenijim zemljama, ovde se i dalje srećemo sa nekontrolisanim uzgojem iz kojeg proizilaze „rasne mačke bez papira“, što je višestruko kršenje prava i pravila, što mačaka, što potencijalnih novih vlasnika koji se u neznanju mogu odlučiti za jeftiniju opciju.
Ukratko – rasna mačka “bez papira“ ne postoji. Pedigre, odnosno rodovnik, važan je dokument koji svedoči o poreklu mačke, prikazujući pretke i do četiri generacije unazad, kao i njihove genotipe, varijetete boja, poreklo, itd. Više podataka o pedigreu pruža nam beogradsko felinološko udruženje LePETit.
Pedigre je garancija da je mačka potekla iz kontrolisanog, legalnog uzgoja, da je genetski zdrava. Uvid u genetsko poreklo je posebno bitan, jer je u uzgoju strogo zabranjeno incestno parenje, koje je kod nekontrolisanih uzgajivača česta pojava, te sa sobom nosi skrivene genetske greške i vrlo često fatalne bolesti.
Neregistrovane odgajivačnice koje nisu pod kontrolom felinološkog udruženja nemaju pravo na zvanični pedigre, tako da ti uzgajivači nude mačiće po veoma niskim cenama uz navođenje da su „bez papira“, te da je zbog toga cena niska. Takođe, vrlo često ukrštaju rasne mačke sa domaćim, te su mačići dobijeni tim putem mešanci i vrlo često veoma liče na rasne, ali po svojoj genetici to nisu, što laičkom oku može lako da promakne.
Stoga se budućim vlasnicima uvek savetuje nekoliko stvari: detaljno istraživanje pri odabiru rase, informisanje o odabranoj rasi i njenom karakteru, održavanju i drugim potrebama, informisanje o kvalitetnoj hrani, informisanje o registrovanim odgajivačnicama.
Odgovorni odgajivači veoma dobro paze na odabir budućih vlasnika svojih mačića, koji iz odgajivačnice odlaze sa minimum tri meseca starosti, kompletno vakcinisani, čipovani i uz svu potrebnu dokumentaciju, kao i kupopordajni ugovor i obavezu sterilizacije.
Sterilizacija je u slučaju kupovine rasne mačke kao isključivo ljubimca obavezna, i tada se potpisuje ugovor o ovoj obavezi (ukoliko mače nije već sterilisano), budući da je u tom slučaju dalje parenje zabranjeno zakonom, što je navedeno i u rodovniku. Proces nabavke mačke za uzgoj je drugačiji, cena je daleko viša u tom slučaju, a kako bi se steklo pravo na dozvolu za uzgoj, moraju se ispuniti svi potrebni uslovi za osnivanje odgajivačnice.
Rasne i domaće mačke – odgovorno vlasništvo
Priča o rasnim mačkama često navodi ljude na pomisao o snobizmu, kao i neopravdanoj superiornosti rasnih mačaka nad domaćim. Kritike su česte i na konto narušavanja „prirode“ sterilizacijom, koja je u slučaju i jednih i drugih preporučena, a mnogo gde čak i obavezna stavka – što se odgovornog vlasništva ljubimaca tiče.
Što pre shvatimo da mačke koje su oko nas odavno više ne žive u divljini, već u gradskoj sredini, koju je stvorio čovek prema svojim potrebama i ciljevima, to će biti jasnije da i njihov način života nije i ne može biti isti kao kada su nekada davno živele u prirodi i divljini.
Životno okruženje im predstavljaju gradska sredina i ulice, koji sa sobom nose drugačiji spektar opasnosti, od saobraćaja, preko pasa lutalica, sve do ljudi sa odsustvom znanja i naklonosti prema životinjama. Gradska sredina nije prirodno okruženje, i prema tome mačke ne možemo tretirati isto kao da žive u prirodi.
Sterilizacija
Posebno kontroverzna je tema sterilizacije. Susrećemo se sa dve struje mišljenja: jedna koja zagovara „prirodnost“, zanemarujući rastući broj napuštenih životinja koje najčešće stradavaju upravo od ljudske ruke, i druga, koja govori o benefitima sterilizacije, kako po zdravlje tako, posledično, i po dužinu i kvalitet života.
Sterilizacija, naučno dokazano, štiti mačke od određenih fatalnih bolesti (npr. nekih vrsta kancera), sprečava dospeće novih napuštenih životinja na ulicu (ili njihovu nasilnu smrt, najčešće od ljudske ruke, one iste koja zagovara „prirodnost“), produžava kvalitet života, a životni vek produžava duplo. Edukacija je veoma bitna na ovom polju, bar dok se ne donesu i ne počnu primenjivati rigorozniji zakoni i kazne, kada su kućni ljubimci u pitanju.
Odgovorno vlasništvo je uređeno zakonom u mnogim zemljama, dok je ovde i dalje nepoznanica, mahom zbog slabe edukovanosti stanovništva, ali i neuređenosti sa zakonske strane.
Ono što odgovorno vlasništvo podrazumeva su potpuna briga o zdravlju životinje – kvalitetna ishrana (a ne otpaci), medicinska briga (redovna vakcinacija, sterilizacija/kastracija, lečenje bolesti i akutnih stanja), adekvatno boravište (kuća, stan), čipovanje, i naravno, bezuslovna ljubav, posvećenost i sigurnost onda kada život nametne promene u vidu selidbe i drugih stvari.
Izložbe i udomljavanje – rame uz rame
Mnogi misle kako su izložbe rezervisane samo za rasne mačke – i u tome veoma greše. Na izložbama možemo videti i domaće mačke, a neretko bivaju organizovana i udomljavanja domaćih mačaka spasenih sa ulice. Srpska prestonica se može pohvaliti takvim događajem koji se održava jednom godišnje pod nazivom Mrnjau Fest, u organizaciji beogradskog felinološkog društva Le Petit, koje je pod pokroviteljstvom Svetske felinološke organizacije (World Cat Federation/WCF).
Kako bi razbilo tabue o rasnim i domaćim mačkama, i njihovom navodnom rivalstvu, ovo društvo ima poseban slogan: Sve mačke su najlepše. Daje se apsolutna podrška i odgajivačima rasnih mačaka (koji neretko imaju i domaće mačke kao ljubimce), podjednako kao i domaćim mačkama i njihovom spasavanju sa ulica i udomljavanju. Dobrobit mačaka je na prvom mestu, te tako nema mesta osuđivanju ukoliko neko želi rasnu mačku ili pak želi da usvoji macu s ulice.
Mačke u književnosti i umetnosti
I najmanja mačka je remek delo, rekao je davno veliki Leonardo da Vinči.
Mnogi pisci, kompozitori i umetnici su veoma voleli mačke. Među njima su Ernest Hemingvej, Dimitri Šjostakovič, Žan Pol Sartr, Alber Kami, Žak Prever, Igor Stravinski, Pablo Pikaso, Edgar Alan Po, i mnogi drugi.
S druge strane, mnoge ozloglašene istorijske ličnosti nisu mogle da podnesu mačke, vrlo verovatno zbog svoje prirode i ličnosti koje su u potpunosti suprotne od njihovog sklopa ličnosti. Adolf Hitler, Benito Musolini, Napoleon Bonaparta, Džingis Kan – pored sumanutih principa vođstva, zajednička im je i netrpeljivost prema mačkama.
Mačke možemo videti na mnogim delima slavnih slikara: od impresionista poput Manea i Reonara, do umetnika modernnog doba poput Takahašija Hiroakija, a ne zaboravimo spomenuti i slavni poster Teofila Stajnlena Le Chat Noir (fr. Crna mačka) koji krasi kafee i barove od kraja XIX veka.
Ovekovečene su i u književnim delima, te tako srećemo Češirskog mačka u Alisi u Zemlji čuda Luisa Kerola, Behemota u Majstoru i Margariti Mihaila Bulgakova, Nanu iz Hronika putujuće mačke Hire Arikave, a fransucki pisac Frederik Vitu je napisao Rečnik zaljubljenika u mačke, opisujući mačke s kojima se sretao i pričajući njihove priče.
Na našim prostorima nedavno je objavljena knjiga Maca, član vaše porodice, iz pera felinološkinje Svetlane Lalović, osmišljena tako da sadašnjim vlasnicima maca dopuni znanje, a onim budućim pruži detaljna uputstva o nezi mačaka, kao i da posluži kao vodič prilikom udomljavanja ili pak nabavke rasne mačke.
Ne zaboravimo ni kinematografska ostvarenja. Mačke se često mogu videti kao pratioci likova negativaca, što im ipak nepravedno daje reputaciju „zlica“. Međutim, verujem da je takav izbor napravljen upravo zbog psihološke sličnosti sa takvim likovima: mačke su svojevoljne, nezavisne, nepokorne.
Crtani filmovi Mačke iz visokog društva, Knjiga o džungli, Kralj lavova, Pepeljuga, Tom i Džeri, samo su neka od brojnih ostvarenja za decu. Što se filmskih naslova tiče, mačke ćemo sresti u filmovima serijala Ostin Pauers, Kum, Hari Poter.
Snimljeno je i pregršt dokumentaraca o mačkama, od kojih bih izdvojila turski dokumentarac Kedi i japanski dokumentarac The Island of Cats.
I danas se srećemo sa različitim predrasudama vezanim za mačke – što generalnim, što vezanim za neke specifične rase ili određene procedure vezane za zdravlje. Ključ je u kontinuiranoj edukaciji, jer samo tako možemo bolje razumeti ova fascinantna bića i poboljšati kvalitet suživota sa nama.
Čovek je civilizovan u meri u kojoj je sposoban da razume mačku. – Džordž Bernard Šo
