Uticaj (poznatih) ličnosti na društvo je neosporan od najranijeg doba života pa sve do poznih godina, u svim sferama života. Na osnovu tog uticaja često se kreiraju stavovi, ukusi, vrednosti, nalaze se istomišljenici sa kojim možemo da se identifikujemo.
Samo retke ličnosti u svom uticaju odu korak dalje i promene pogled na čitave zajednice, i da zahvaljujući njima marginalizovane zajednice se pomere malo više sa margine ka centru društva.
Tri Meksikanke – Frida Kalo, Ćavela Vargas i Selena Kintanilja Peres – menjale su status lationameričkih društvenih grupa u popularnoj kulturi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i uticale na čitavo društvo i manjinske zajednice.
Kult ličnosti – novotarija ili ne?
Kultura poznatih nije fenomen modernog vremena. Stvaranje kulta ličnosti potiče još iz antičkih vremena, od bogova i vladara. Kao primeri mogu se pomenuti Aleksandar Veliki i Kleopatra. Ipak, u modernom dobu za stvaranje kulture slavnih i društva spektakla, veliku ulogu imaju masovni, a poslednje decenije i društveni mediji.
Sredinom prošlog veka ljudi su, više nego ranije, želeli da saznaju sve o životu svojih omiljenih zvezda, a pojava sve većeg broja tabloida je tome doprinela. Krajem XX veka, javne ličnosti su postale jedna od glavnih tema u američkom društvu, postajući roba koja je pospešivala prodaju novina, donosila veću gledanost i slušanost.
Poznate ličnosti svojom pojavom, radom i društvenim angažmanom obeležavaju vreme u kom stvaraju. Neke od njih postaju kultne ličnosti, uzori i ikone jedne generacije. Izdvajajući se svojim stavovima (o različitim društvenim i političkim temama), načinom govora, ponašanjem, talentima i oblačenjem.
Ono što je interesantno, jeste da se polja i tipovi ličnosti koje bivaju slavljene i kultivizirane menjaju. Tako se nakon drugog svetskog rata pažnja skreće sa političara, pisaca i poslovnih ljudi na one iz sveta pop kulture.
Frida Kalo – umetnica inspirisana tugom
Frida Kalo (Frida Kahlo) je bila žena sa invaliditetom, čiji plodan rad i revolucionarni uticaj žive i danas. Počela je da se bavi slikarstvom kada je u 18. godini doživela tešku saobraćajnu nezgodu, posle koje nije mogla da hoda tri meseca i nakon koje joj je zdravlje bilo krhko i koja joj je ostavila doživotne bolove.
Njeno stvaralaštvo bilo je relativno nepoznato izvan Meksika, sve dok se nije pojavila biografija, koju je napisala Hajden Erera, kao i kasnije biografski film, zasnovan na knjizi, sa Salmom Hajek u glavnoj ulozi.
Fridin rad je od tog trenutka postao svetla tačka u feminističkim pokretima. Njen život ohrabrivao je žene da bez obzira na to sa čime se suočavaju, kakve poteškoće proživljavaju i šta osećaju, da imaju hrabrosti da govore. Kalo je i kao žena mešovite rase i biseksualka postala uzor brojnim manjinskim zajednicama.
Naslikala je 143 slike, od kojih su 55 autoportreti. Govorila je da slika samu sebe jer se oseća usamljeno i tužno. Slikala je ono što je preživljavala i osećala, a njena dela sadrže prikaze bola i teškog života žena.
Na slikama često ima i majmuna koji u meksičkoj kulturi označava žudnju, a koje je Frida predstavljala kao simbol nežnosti i zaštite. Dela su utemeljena i na problematizovanju invaliditeta.
Njena otvorenost oko ženske seksualnosti inspiriše LGBT+ populaciju decenijama. Duh, karakter i savremeni stavovi učinili su je kultnom ikonom gej zajednice. I sama Frida je na početku XX veka imala otvorene veze i sa ženama, kada se to smatralo neprimereno i revolucionarno.
Tragala je za ljubavlju kod oba pola i nije marila za društvene okvire i norme tog vremena. Ljubavni život obeležili su joj Dijego Rivera i Žozefina Bejker.
Ta seksualnost počela je da se ispoljava i na njeno umetničko stvaralaštvo, što je vidljivo i na slici Šta mi je voda dala (Lo que el agua me dio, 1938), poznata i kao Šta sam videla u vodi, na kojoj se vide dva ženska akta – čime Frida slavi svoju lezbejsku ljubav. Ta dva naga ženska tela pojavljuju se i na slici Dva akta u šumi (Dos desnudos en un bosque, 1939).
Zahvaljujući svom karakteru postala je veliki izvor inspiracije i osnaživanja žena. Njena dela bila su intimna, lična, sadržala golotinju pa je tako tokom feminisitčkog pokreta 70-ih godina Frida Kalo postala ikona ženskog slikarstva.
Revolucionarnost u stvaralaštvu i teme koje je transparentno pokrivala, poput trudnoće, pobačaja, politike i rodnih uloga, bile su i ostale su i dalje važne za žene.
Bila je poznata i kao krosdreserka. Namerno je nosila mušku odeću čime je dokazivala svoju nezavisnost i moć.
Tokom života imala je veliki uticaj na meksičku kulturu. Zahvaljujući njoj tradicionalna meksička odeća postala je mejnstrim, jer je na putovanjima sa mužem uvek nosila suknje, bluze i frizure ukrašene cvetovima.
Autohtono je spajala sa modernim čime je pokazivala svoje poreklo. Njen stil postao je sinonim za meksičku kulturu.
Urednici modnih časopisa i umetnici bezbroj puta su pokušavali da reprodukuju njen smeli stil lanenim suknjama, gustim obrvama i kosu ukrašenu raznobojnim cvećem.
Fridin rad uticao je i modne dizajnere kao što su Rikardo Tiši, Dolče i Gabana, Karolina Erera, Žan Pol Gotje i drugi. Od kvir feministkinje postala je (i) meksička modna ikona.
Lik Fride Kalo možete sresti u bilo kojoj knjižari na sveskama i rokovnicima ili na šoljama i stvarima za domaćinstvo i aksesoarima – što je redak slučaj sa ženskim umetnicama i njihovim likom i delom.
Ova revolucinarna, slobodna i tragična žena u svom kratkom životu doživela je pobedu i oslobođenje, otvorivši put generacijama koje dolaze i ostala da podseća da su mogućnosti beskonačne bez obzira na to šta smo i kako se osećamo.
Ćavela Vargas – Pevačica u androgenoj odeći
Sposobnost da očara publiku nakon samo nekoliko prvih reči pesme imala je pevačica promuklog glasa Ćavela Vargas (Chavela Vargas), poznata po izvođenju tradiconalne meksičke muzike rančera.
Još kao tinejdžerka odlazi iz rodne Kostarike u Meksiko kako bi pronašla mesto u kom će biti ono što jeste. Ipak, ni novi grad nije bio spreman da prihvati Ćavelu.
Odudarala je od tadašnjih devojaka – nosila je pantalone, a ne haljine, pušila je, pila tekilu, nosila je pištolj…
Njena ličnost i seksualna orijentacija bili su problematični za konzervativno i religiozno meksičko društvo. Iako je bilo pripadnika homoseksualne zajednice u politici i umetnosti, niko nije smeo javno da priča o homoseksualnosti.
Upravo je taj jedinstveni stil i samopouzdanje bilo ono što je privlačilo ljude. Zbog svoje ekscentričnosti sprijateljila se sa Fridom Kalo i Dijegom Riverom, a u meksičnoj javnosti postoje i glasine da je imala i aferu sa slavnom slikarkom.
Oblačenje u mušku odeću doveo je do sukoba sa porodicom, koja se tome protivila i krila ju je kada bi imali goste. Sav bol koji je osećala pripisivala je odrastanju u Kostariki i mučenju koje je doživljavala zbog svoje seksualnosti. Ono što boli nije biti homoseksualka, već to što ti ljudi bacaju u lice kao da je kuga, rekla je.
Bila je i jedna od vodećih figura kulturnih promena tokom 60-ih. Otvorila je vrata za žene i sve polove, postala inspiracija za mnoge. Između ostalog bila je i vodeća ličnost u LGBT+ zajednici u Španiji i Južnoj Americi.
Pevala je pesme o ljubavi i slomljenom srcu, uglavnom ispričane iz muške perspektive. Pevala je o ženi koja joj slama srce i o kubanskoj seksualnoj radnici. Promenila je način u izvođenju rančerskih pesama – oslobađajući melodiju, tempo i tekstove. Kada je izvodila pesme, kao da je proživljavala svaku od njih, a uvek na drugačiji, poseban način.
Pesma Macorina najbolje ilustruje njen stav prema konzervativnim rodnim normama tokom 60-ih godina u Meksiku. Iako nikada nije krila svoju seksualnost, u 81. godini, u svojoj autobiografiji, zvanično je izašla iz ormana kao lezbejka.
Zbog alkoholizma napustila je scenu na punih 15 godina, a zahvaljujući Pedru Almodovaru 90-ih se vratila i proširila svoju popularnost izvan Latinske Amerike, do Evrope. Reditelj Pedro Almodovar u dokumentarcu Ćavela rekao je: Našao sam jednu od najboljih saradnica. Kad je uključim u svoje filmove, njen glas postaje deo scenarija. Ona je potpuno prirodna u tom trenutku. Njeni tekstovi odražavaju suštinu onoga što se dešava u filmu.
Selena Kintanilja – Zvezda tehana
Pre same priče o značaju Selene za društvo moramo da spomenemo da je žanr u kome se proslavila nastao početkom 19. veka, a da su se žene u njemu pojavile tek vek kasnije u mešovitim orkestrima ili isključivo ženskim sastavima.
Zbog patrijarhalnih vrednosti i seksizma kojem su bile izložene u periodu od 60-ih do 80-ih prošlog veka tehano je isključivao žene i obeshrabrivao da otpočnu muzičku karijeru.
Selena Kintanilja Peres (Selena Quintanilla Perez), poznata samo kao Selena, najpoznatija je pevačica tehana, odnosno teksaško-meksičke muzike, koja je i ponala titulu kraljice ovog žanra.
Migracije, promene muzičkih ukusa, popularnost i tragična, prerana, smrt dvadesettrogodišnje zvezde učinili su ovaj žanr svetski popularnim. To je, takođe, učinilo da se više žena bavi teks-meks muzikom, što je predstavljalo veliki pomak u odnosu da nedavnu prošlost.
Odrasla je u bikulturalnoj porodici i uvek je isticala svoje meksičko poreklo, pa je tako postala neko sa kime su Meksikanke mogle da se identifikuju u moru plavokoskih mršavih pevačica – nije imala belu kožu, bila je crnokosa i imala je obline.
Selena je raskrčila put drugim ženama u tehano muzici, ali i drugim Latinoamerikankama da ostvare svoje snove. Njena muzika širila se i izvan Teksasa, dok je latino kultura velikom brzinom ulazila na američko pop tržište. Muzika im je omogućila da putem pesama govore o svim vrstama problema sa kojima se njihova zajednica susreće. Tako je Selena svojom muzikom jačala odnose između tehanosa i ne-tehanosa. Zaslužna je za širenje i jačanje kulturnog identiteta Meksikanaca. Za celu latinoameričku populaciju ona je simbol moći i uspeha u belom svetu.
Tokom karijere menjala je repertoar i žanrove, ali i uvela koreografiju u tehano. Muškarci su uživali da je gledaju, a žene su volele njene pesme u kojima peva o jakim i nezavisnim ženama koje se bore za sebe.
Dala je feministički dodir mačo orijentisanim pesmama i žensko viđenje ljubavi, koje je nedostajalo u pesmama. Pevala je ženama koje su spremne da otpočnu novu vezu i kritikovala muškarce, jer su je osporavali zbog toga što se borila za svoju nezavisnost.
Zbog pesme Zabranjena ljubav (Amor prohibido), latinoamerički pripadnici gej populacije označili su je i kao gej ikonu, jer su smatrali da peva o zabranjenoj ljubavi zbog seksualnosti, rasne ili klasne razlike partnera.
Iako je srednju školu završila vanredno, bila je veoma angažovana u akcijama o značaju obrazovanja, ali i u prevenciji u širenju HIV-a, borbi protiv zloupotrebe droga i alkohola i nasilja nad ženama.
Njen uticaj bio je vidljiv i u modi. Svoje kostime dizajnirala je sama, a bila je i vlasnica modnih butika i salona lepote.
Ubijena je dve nedelje pre 24. rođendana. Od tog dana mediji su sve više zainteresovani za njen lik i delo, a Meksikanci i ostali fanovi okupljali su se širom zemlje i organizovali bdenja, polagali cveće i oplakivali je. Rezultat njene smrti bio je taj da je reč tehano postala planetarno poznata.
Selenin rođendan proglašen je praznikom u Teksasu, a jedina je Latinoamerikanka koja se nalazi na Zvezdanom putu slavnih u Hjustonu. Festival Fiesta de la flor, koji je 2015. pokrenula njena porodica, od malog uličnog festivala postao veliki festival koji okuplja više desetina hiljada Seleninih obožavatelja, a doprineo je i poboljšanju lokalne ekonomije.
Svojim životom i muzikom pokazala je svima onima koji se bore (radnici, migranti, žene sa nadmenim muževima, tinejdžeri…), da se upornost i istrajnost isplate, i da ono što želimo možemo da ostvarimo.
Upravo to je vodilja svima koji su, bez obzira na društvenu grupu i zajednicu, doživeli rasizam. Takođe, Latinoamerikanke su, zahvaljujući njoj, sledile i preduzetnički duh i stekle finansijsku nezavisnost od svojih očeva, muževa, braće, partnera.
Svojim prelaznim albumom Sanjam o tebi (Dreaming of you), objavljenim posthumno, otvorila je put između engleskog i španskog govornog područja.
Zaslužna je i za promenu percepcije javnosti o lepoti žena. Sve ono što je stvarala i radila dokazuje da je bila ikona pet kultura: tehano muzike, latino, meksičke, američke komercijalne i ženske.
Danas, čini se više nego ranije, verovatno a ujedno ekspanzijom društvenih mreža, postoji sve veća potreba za vidljivošću žena i marginalizovanih društvenih grupa u društvu i javnom životu.
Feministkinje, osobe sa invaliditetom, LGBT+ populacija, rasne i etničke manjine bore se za svoj glas putem interneta. Iako u vremenu u kom su živele i stvarale, ove tri žene uticale su i utiču i dalje na čitave generacije.
