Iako činjenica da su žene u umetnosti ili u nekoj drugoj sferi našeg društva diskriminisane ne nosi posebnu revolucionarnu notu sa sobom, često ostaje nedorečeno kako je došlo do nedovoljnog priznanja, diskriminacije i kako takva segregacija utiče na naše shvatanje sveta.
Umetnost kakvu danas poznajemo i glorifikujemo, i dalje je pretežno jednodimenzionalna u smislu rasne, rodne i klasne podele. Počevši od kulturnih institucija koje su ostale zaglavljene u periodu kolonijalizma, preko istorijskih arhiva koji nam nude siromašan materijal za istraživanje (tada) marginalizovanih grupa, umetnost je na mnogo načina i dalje rezervisana i pripisana samo najprivilegovanijim – višem sloju belih muškaraca. Bez cilja da omalovaži vrednost dela nastalih od strane privilegovanih umetnika, ovaj tekst pruža uvid u problematiku ženskog prisustva na umetničkoj sceni – iza platna.
On da slika, ona da pozira
Drugi talas feminističkog pokreta (od šestdesetih do osamdesetih godina XX veka) je bio produktivan i na polju umetnosti, pa je u tom duhu nastao aktivistički kolektiv Guerrilla Girls (Gerila devojke) u Nju Jorku, koji i danas deluje. Pažnju su pridobile svojim posterom iz 1989., koji je ukratko, ali veoma oštro objasnio (tadašnje) stanje na svetskoj umetničkoj sceni.
Poster, koji upoređuje procenat žena iza platna (manje od 5%) sa ženskim aktovima na platnu (85%) u jednom od najznačajnijih muzeja – Metropoliten u Nju Jorku, bio je direktna kritika na dva relevantna pojma:
- nedovoljnu zastupljenost ženskih umetnika, tj. umetnica u muzejskim kolekcijama širom sveta,
- dominantnu objektifikaciju ženskog tela (kada je ono uopšte prisutno u kulturnoj instituciji).
Kada bismo počeli da nabrajamo ženske likove iz istorije umetnosti, češće bismo naišli na imena koja su predstavljale muze velikih umetnika. Oni su svoje ljubavnice, žene ili jednostavno modele uzimali kao inspiraciju, te ovekovečivali njihovo postojanje samo kao fizičko prisustvo vredno divljenja.
Prostora u ateljeu za umetnice nije bilo toliko koliko za one žene koje su pozirale za slavljene umetnike. Sada je možda jasnija hiper-popularizacija izjave Fride Kalo: Ja sam sama svoja muza.
Da li su zaista žene u umetnosti u aktivnoj ulozi bile skoro nepostojeće? Razlozi za sumnju su brojni, a svi oni doprinose objašnjenju rodne diskriminacije u sferi umetnosti.
Žene u umetnosti su moderan fenomen?
Sasvim je moguće da, ako ste došli do ovog dela teksta, sada u sebi nabrajate sve umetnice koje znate i pitate šta tačno feministi i ovde žele da promene i na šta se, to, opet žale.
Frida Kalo, Marina Abramović, Jajoi Kusama, Džordžija O’Kif, Milena Pavlović Barili – sve su poznata regionalna i svetska imena iz sveta umetnosti koja su itekako dobila priznanje prema svojim zaslugama. Ono što im je zajedničko je takođe i da su sve ovo umetnice iz XX i/ili XXI veka.
Logično je da je sa povećanjem prava žena, njihov položaj i u svetu umetnosti unapređen. Ova činjenica i dalje ne znači da umetnice nisu postojale u ranijim vremenima. Pravo pitanje je, gde su otišle iz knjiga, naučne literature i pop kulture?
Klasifikacija umetnosti kao sredstvo diskriminacije
U pospešivanju diskriminacije određenih grupa, prvo se pobrinula podela umetnosti na lepu (fine arts) i dekorativnu umetnost. Dok u lepu umetnost spadaju, npr. slikarstvo i vajarstvo, u dekorativnu umetnost možemo ubrojiti sve one vrste umetnosti koje možemo stvoriti u granicama kuće, npr. grnčarija, heklanje, vez…
Kolekcija Burgli
Tradicionalno su se dekorativne umetnosti klasifikovale kao manje vredne, a često se autor dela koja spadaju u tu vrstu umetnosti nije znao, već je ime iza dela bilo ime radionice, tj. manufakture u kojoj je izrađeno.
Druga bitna stavka u sistematskom potcenjivanju ovih umetnosti je da su se autori dela iz dekorativne umetnosti najčešće nazivali zanatlijama ili, u najboljem slučaju, dizajnerima; ali svakako ne umetnicima.
Ono što je zanimljivo jeste da su autori ovih dela zapravo najčešće bile žene, koje su svoju kreativnost ispoljavale jedino tamo gde su mogle – u okrilju doma i na kućnim predmetima. Žene iz bogatijih porodica mogle su da se bave dekorativnim umetnostima iz hobija, kako je to bilo posmatrano kao damski hobi, dok su žene iz zanatlijskih porodica radile u porodičnim radionicama.
Dela su najčešće bila potpisana imenom osnivača ili vlasnika manufakture (najčešće oca, a zatim muškog naslednika) ili samo imenom radionice. Na ovaj način, mnoge žene tvorci vrednih dela i inovatorke novih tehnika u izradi određenih predmeta, ostale su nepoznate istoriji umetnosti.
Njihove sposobnosti i umetnička vrednost njihovih dela bila je potcenjivana opravdanjem da su to prirodne ženske sposobnosti, da žene imaju oko za detalje ili da su njihovi pokreti četkice ženstveni i nežni – baš kako i pristaje jednoj ženi. Zanimljivo je to što kada su muškarci slikali slične motive ili istim kvalitetom kao i žene, njihova dela bila su opisana kao oličenje sofisticiranosti, talenta i ostalih pozitivnih karakteristika.
Rodne uloge kao prednost za muškarce, a prepreka za žene
Kako znamo da je ova klasifikacija umetnosti bila direktna poveznica sa rodnom neravnopravnošću? Jedan od najprepoznatljivijih primera jeste možda i najpoznatiji slikar na svetu, Pablo Pikaso. Pored slikarstva, Pikaso se bavio i oslikavanjem keramike.
Njegova dela su se po svom nastanku smatrala umetničkim, i svakako višim od dizajnerskog ili zanatskog proizvoda. Ovde vidimo da postoji očigledna razlika između objekta svrstanog u dekorativnu umetnost kojeg je stvorio prototip umetničkog genija, usamljenog u svom svetu boja i oblika, i ženskih dela čija imena autorki nikad nećemo saznati.
Njegova dekorativna umetnička dela su bila racionalno i objektivno kritički analizirana, a umetnička vrednost im je (bila) zaslužno dodeljena. Ova dela su dodatno priznata zbog Pikasove ekstremne slave, ali on svakako nije jedini umetnik koji je dekorativnu umetnost pretvorio u lepu.
Direktna prepreka ženama da se ostvare u umetničkom svetu u prošlosti, predstavljalo je to što im je slikanje aktova bilo zabranjeno. Ovo je bila ključna stavka u prošlim vekovima, kada je akt bio jedan od najprominentnijih slikarskih motiva (nastankom humanizma, čovek i ljudska figura postali su centralni fokus u celokupnom shvatanju sveta, pa i u umetnosti).
Kako su žene bile ograničene na manje cenjene motive, kao što su npr. mrtva priroda ili pejzaži, onemogućen im je ulaz u najviše umetničke krugove i kritičko priznanje. Osim toga što su umetničke akademije bile već dovoljno isključive, otvarajući svoja vrata samo za više slojeve belih muškaraca, ženama su šanse takođe bile veoma niske.
Ilustrativni primer takve diskriminatorne politike jeste podatak da je u periodu od 1789. do 1914. Holandija, koja (je) važi(la) za liberalnu državu, gde su (bele) žene uživale veća prava od većine ostalih evropskih zemalja, slala 1135 svojih umetnika na školovanje u Pariz, ali su samo 68 bile žene. Ovaj broj je možda i bio veći, ali samo iz razloga jer je istoričarima umetnosti poznato da su neke žene posle neuspešnog pokušaja da upišu akademiju, aplicirale kao muškarci – i, zamislite! Bile su primljene.
Kraljevska akademija u Londonu je skoro do 1860. godine zvanično primala maksimalno dve žene godišnje, dok Laura Herford nije prevarila komisiju, poslavši svoje radove kao prijavu potpisane samo inicijalima i tako postala čak treća žena u klasi. Posle serije odbijenih peticija i decenija borbe studentkinja na Akademiji, početak XX veka je označio mali pomak za žene viktorijanskog doba, dajući više mesta ženama na Kraljevskoj akademiji.
Žene u umetnosti i njihova patronizacija
Džekson Polok bio je jedan od najuspešnijih umetnika XX veka. Kada potražimo njegovo ime na Vikipediji, treba da pročitamo tri pasusa o njegovom stvaralaštvu i doprinosu umetnosti da bismo došli do dela gde saznajemo da je bio oženjen takođe uspešnom umetnicom Li Krasner. Ukoliko kliknemo na linkovan članak o njoj, u prvom pasusu nam postaje poznato da je ova umetnica apstraktnog ekspresionizma iz Nju Jorka bila udata za Poloka.
Ovaj šablon je sveprisutan u životima uspešnih žena koje su imale bliske veze sa uspešnim muškarcima. Sreća u nesreći je što uopšte i možemo da damo ovo poređenje Vikipedija članaka Krasner i Poloka, jer je ukupni procenat članaka o ženskim osobama na Vikipediji samo 20.
Pored toga što su većinski predstavljane kao supruge, ćerke ili sestre nekih bitnijih muških figura, umetnice i danas nailaze na čestu diskriminaciju pomoću oslovljavanja samo prvim imenom. Osim ako smo već mnogo puta spomenuli, npr. “Mone”, reći ćemo “Klod”, ali je nepisano pravilo da se umetnici ili velikani nekog drugog polja, oslovljavaju prezimenom.
Kada spominjemo žene u umetnosti, npr. Tarsila do Amaral, Frida Kalo, Džudit Lajster, mnogo češće nailazimo na samo njihova prva imena. Ovim činom, patronizujemo njihov rad i postojanje, a samim tim i potcenjujemo njihov doprinos umetnosti. Patronizacija je česta praksa u radu sa marginalizovanim grupama, kao što su, npr. osobe sa posebnim potrebama, stariji ljudi, ljudi iz socio-ekonomski zaostalih zajednica, gde ih se obično obraća kao da su deca. Ovo rezultuje nedovoljnim priznanjem i potcenjivanjem znanja i sposobnosti tih osoba.
Arhiviranje
Iako nam arhivi služe da otkrivamo istoriju, često nismo svesni da i sami arhivi imaju svoju istoriju. Pored spaljivanja i uništavanja dokumenata usled ratova, političkih konflikta i represije, arhivi su bili korisno sredstvo klasifikacije bitnog i nebitnog za buduće generacije.
Čak i kada želimo da zagrebemo ispod površine i nađemo te zaboravljene umetnice, posao je teži nego što mislimo. U prošlosti su žene i ostale marginalizovane grupe često ulazile u arhivsku evidenciju samo kada počine neki zločin, svedoče na sudu ili dođu u dodir sa nekom drugom državnom institucijom. Stoga o njima najčešće možemo naučiti iz neke ekstremne, nereprezentativne i negativne perspektive.
Činjenica da arhivi nisu neutralne baze podataka predstavlja problem, jer se istraživanja većinski oslanjaju na primarne izvore koji se nalaze upravo u arhivima. Odluke o tome ko je bio relevantan i koje informacije su nam bitne donosili su privilegovani građani, pa su ih tako i kreirali u korist privilegovanih grupa. Zbog takve isključive prakse, žene u umetnosti, među ostalim građanima drugog reda, su često ostale ostale zarobljene u prošlosti.
Kako da više ne brojimo žene u umetnosti na prste?
Problem nedovoljne zastupljenosti žena i marginalizovanih grupa je kompleksan, a mogućnosti ponovnog otkrivanja istorije često su ograničene. Ono što je u našoj moći da promenimo je budućnost. Pored veće zastupljenosti žena na privremenim izložbama, kulturne institucije širom sveta i dalje čeka obiman posao kada je u pitanju veća zastupljenost dela ženskih autora u stalnim postavkama.
Ono što kao pojedinci možemo da uradimo jeste da podržimo savremene umetnice, počevši od lokalne umetničke scene. Istraživanje o umetnicama iz prošlosti u regionu će nam takođe pomoći da kvalitetnije sagledamo položaj žena u ovoj sferi. Sledećim odlaskom na izložbu, (nažalost) nam neće biti teško da primetimo dela ženskih autora, čije ćemo stvaralaštvo moći kasnije da istražimo.
Jedna od već sprovedenih inicijativa u koju možete da se uključite kao posetilac jeste vođena tura u Narodnom muzeju u Beogradu pod nazivom Slike i prilike žena u slikarstvu XIX i prve polovine XX veka. Devojke koje nas već par godina vode kroz istoriju umetnosti regiona i sveta na Instagramu, pod nazivom Slike i prilike, će, posle prve uspešno održane, organizovati i naredne ture od druge polovine avgusta ove godine.
Osim uključivanja ženskih imena u sve umetnosti, Rosika Parker i Grizelda Polok u svojoj knjizi o problematici istraživanja o ženskim umetnicima u prošlosti (Old Mistresses: Women, Art, and Ideology, 1981), ističu da je bitno promeniti celokupan diskurs kojim se vodimo kada objašnjavamo seksualizaciju ženskog tela u umetnosti (bez obezvređivanja same umetničke vrednosti određenog dela) u prošlosti i sada, ali i promeniti pristup prema ženskim umetnicima.
Okruženje gde neće biti potrebe za isticanjem da je neko žena umetnik, već umetnik kao i svaki drugi, odgovor je na pitanje kada će umetnost postati inkluzivna za žene, bez obzira na motive koje izražavaju i vrstu umetnosti kojom se bave.
