Zdravlje kao jedan od osnovnih koncepata medicinskih nauka svoje temelje teži da uspostavi na prirodnim i fizičkim zakonima, opšteprihvaćenim naučnim istinama i neoborivim dokazima. Međutim, sam fenomen zdravlja kroz istoriju se menjao pod uticajem najrazličitijih faktora.
Pored napretka u samoj nauci, na percepciju i definiciju zdravlja utiče niz faktora poput životnog standarda, higijenskih uslova života, migracija, ekonomskih kriza ili ratova.
Šta je zdravlje?
Na šta mislimo kada kažemo da je neko zdrav? Gde je granica između zdravlja i bolesti? Da li nju postavljaju istraživači, lekari ili mi sami kada osetimo da nam nešto fali? Da li je bolestan i onaj ko ne zna ili ne misli da je bolestan?
Zdravlje se dugo posmatralo kao odsustvo bolesti. Međutim, sredinom prošlog veka javila se potreba za pozitivnim određenjem zdravlja kao “fizičkog, mentalnog i socijalnog blagostanja”.
Ipak, u ovoj definiciji nije precizirano kada tačno možemo reći da nismo zdravi. Postoje slučajevi koji izmiču definiciji kao što je problem hroničnih oboljenja sa kojima ljudi žive nekada i od rođenja ili slučajevi lakših povreda, usled kojih obično ne smatramo da nismo zdravi, iako narušavaju naše blagostanje.
Kako je mentalno zdravlje postalo deo opšteg poimanja zdravlja?
Kako bismo zaključili šta je to što čini zdravlje, potrebno je da sagledamo značaj mentalnog stanja i njegovu ulogu u opštoj dobrobiti čoveka.
Mentalno zdravlje dugo je definisano negativno, i to kao odsustvo psihičkih poremećaja. Takođe, nije postojalo mentalno zdravlje, već normalnost i nenormalnost. Ovakvo definisanje mentalnog zdravlja sa fokusom na negativno, dovodilo je do niza problema i paradoksalnih situacija.
Na primer, definisanje psihičkih poremećaja kao odstupanje od proseka, normalnog ili uobičajenog ponašanja, pretpostavlja da se genijalci i nadareni takođe svrstavaju u osobe sa ovim poremećajima.
Takođe, kada se radi o socijalno neprihvatljivom ponašanju, psihijatrijski pacijenti bili su izjednačeni sa kriminalcima.
Uticaj društvenih nauka na postavljanje dijagnoze
Tokom XX veka, znatan uticaj na shvatanje normalnosti imao je napredak klasifikacije medicinskih i psihijatrijskih bolesti – i to tako što su postavljeni temelji određivanja onoga što je normalno i dozvoljeno, kao i onoga što nije, tako utičući i na formiranje percepcije društva.
Društveno-politički fenomeni su takođe na razne načine oblikovali psihijatriju. Kroz istoriju su se koristile dijagnoze poput drapetomanije, patološkog svojstva robova da teže slobodi iako im je gospodar pružao “sve što im je potrebno”, ili socijalne shizofrenije, korišćene u Sovjetskom savezu za “pacijente” koji su smatrali da postoji bolji vid društvenog uređenja od komunizma.
Uz to, čudan je i preokret koji pokazuje da se nekada homoseksualnost smatrala mentalnim poremećajem, dok je to danas homofobija.
Možda i najdrastičniji primer toga koliko se čvrsto, a bez jasnog utemeljenja držimo za opšteprihvaćen pogled na svet jeste opaska čuvenog kritičara psihijatrije Tomasa Sasa – Ako pričate s Bogom, to je molitva. Ako Bog priča s vama, to je šizofrenija.
Kroz ovaj osvrt postaje jasnije zašto je traženje pomoći – za prevenciju ili sanaciju – jednako društveno neprihvatljiva praksa vekovima: velika je verovatnoća da umesto pomoći dobijete dijagnozu i društveno izopštenje.
Današnja percepcija (mentalnog) zdravlja i pristup lečenju
Čovek savremenog doba smatra uobičajenom pojavom posetu lekarima opšte prakse, kao i specijalistima kako bi sanirao bolesti – vodeći se definicijom zdravlja koja pretpostavlja odsustvo bolesti. Sa druge strane, on ima prilično nisku svest o prevenciji zbog straha od već pomenutog potencijalnog društvenog izopštenja ili tretmana koji možda neće biti efikasan.
Ovi strahovi najviše se ogledaju u odnosu prema hroničnim, polnim i mentalnim oboljenjima.
Danas je, usled razvoja tehnologije i novih formi komunikacije, postalo moguće da se strahovi prevaziđu tako što se za pomoć stučnjaku možemo obratiti onlajn, anonimno, putem (video) poziva ili čak četa. Još uvek nije moguće sve zdravstvene oblasti pokriti ovim pristupom, ali mentalno zdravlje je oblast koja prednjači u ovoj opciji. Onlajn komunikacija sa psihoterapeutima i psiholozima omogućava prevenciju, ali i trenutnu, pravovremenu pomoć u situacijama poput anksioznosti ili napada panike.
Studije pokazuju da je ovakav vid podrške delotvoran, a takođe pomaže i onda kada je nekome teško da napravi prvi korak i krene na terapiju.
Osim što se osoba može osećati psihološki sigurnije, ovakvi vidovi podrške otvaraju i mogućnost da se instant podeli informacija sa psihologom ili psihoterapeutom. Ovo je važna prednost onlajn terapije u odnosu na terapiju u formi seansi. Prema nekim istraživanjima, s obzirom na to da prilikom terapije uživo sa terapeutom ne komuniciramo u trenutku kada nas preplavljuju određene misli i osećanja, već naknadno – na zakazanim seansama, naše sećanje na događaje i na sopstvena osećanja može biti izmenjeno.
Veliki broj domaćih psihoterapeuta (najviše podstaknutih teretom pandemije) počeo je da radi online. Dodatni iskorak u ovome pravi i platforma Selfnest, koja ujedinjuje zajednicu psihoterapeuta iz regiona. U okviru ove platforme, kroz različite pakete možemo da se obratimo za pomoć putem live video poziva ili četa. Takođe, dostupna je ne samo instant komunikacija, već i mogućnost da ostanemo anonimni ukoliko nam je anonimna komunikacija o problemima prijatnija. Ako nismo sigurni koji pravac psihoterapije je pogodan za naše trenutno stanje, prilikom logovanja na platformu dobijamo formular za popunjavanje koji će naš problem spojiti sa odgovarajućim pravcem i preporučiti nam psihoterapeute.
Istorijska perspektiva o zdravlju i pristupima lečenja
Da bismo razumeli zašto nam je potrebna prevencija, kao i promena pristupa zdravlju i načina na koji komuniciramo sa lekarima i psihoterapeutima, značajno je osvestiti to kako se shvatanje zdravlja menjalo kroz istoriju, prilagođavajući se različitim epohama i kontekstima.
Zdravlje u praistoriji
Drevni narodi su odgovore na nerazrešena pitanja tražili u religiji i magiji, usput taložeći sve znanje koje bismo danas mogli nazvati medicinom u svojim začecima. Iako zdravlje nije postojalo kao pojam, jesu prakse za olakšavanje (telesnih) tegoba.
Osim molitvama, ljudi su do zdravog tela i duha pokušavali da dođu prinošenjem žrtava bogovima, isterivanjem duhova ili prepuštajući se ritualnom lečenju šamana.
Veruje se da su u praistoriji žene u većoj meri preuzimale na sebe ulogu negovatelja i pomagača. Dok su muškarci bili posvećeni lovu, žene su istraživale prirodu i, tragajući za jestivim plodovima, usput otkrivale i lekovito bilje koje su koristile za ublažavanje najrazličitijih simptoma.
Zdravlje u antičkom periodu
Obično se smatra da su temelji savremene zapadnjačke medicine, koja se u većoj meri oslanja na razum nego misticizam, postavljeni u Staroj Grčkoj.
Hipokrat i Galen su bili jedni od prvih poznatih kritičara religijskog tumačenja bolesti, i zagovarali su logički pristup prema kom bolest ima jasan i razumljiv uzrok.
Pa ipak, i u takvom društvu je Asklepije, bog lekarske veštine, i dalje bio figura od ključnog značaja – a njegova volja uticala je na prisustvo zdravlja i/ili bolesti.
Zdravlje od srednjeg veka do danas
U srednjem veku je rad Hipokrata i Galena gotovo zanemaren i nije bilo daljeg napretka.
Prema hrišćanskoj doktrini, smatrano je da sve nevolje dolaze od Boga, kao kazna za počinjene grehe ili kao iskušenje poslato vernicima. Lečenja su uglavnom bila sastavni deo hrišćanske prakse i često se odvijala u crkvenim prostorijama. Za samostalan razvoj nauke nije ostavljeno mnogo mesta.
Prve promene donosi tek renesansa, a ponajviše naučna revolucija koja je obeležila XVII i XVIII vek. Uz ogromna dostignuća u gotovo svim prirodnim naukama, razvijala se i moderna medicina.
Pod uticajem pozitivizma, u XX veku, razvio se takozvani biomedicinski model. Ovaj pristup zastupa hipotezu da uzroci bolesti mogu biti anatomske ili funkcionalne promene u organizmu iznutra ili delovanje nekog patogena (poput bakterije, virusa ili toksina) spolja. Drugim rečima, od pre sto godina, uvažavaju se samo objektivni, merljivi i čisto fizički faktori, dok se ostali potencijalni uzroci bolesti smatraju sekundarnim.
Ovakav pristup, koji je i danas dominantan, zasnovan je na tumačenju kartezijanskog dualizma prema kom duša i telo predstavljaju sasvim zasebne entitete, a telo u potpunosti podleže mehanicističkim objašnjenjima funkcionisanja.
Ekonomizacija (mentalnog) zdravlja
Kada uzmemo u obzir da brojni društveni faktori utiču na razvoj nauke o (mentalnom) zdravlju i bolestima, ne začuđuje to što je jedan od presudnih podsticaja za pokret mentalnog zdravlja došao iz ekonomije.
Krajem XX veka, zdravstvene studije su prestale da se interesuju samo za epidemiologiju odnosno brojanje slučajeva, već su se fokusirale na ekonomsko opterećenje i procene troškova koje određene bolesti sa sobom nose.
Do ogromnog preokreta je došlo kada su istraživanja preusmerila svoj fokus sa smrtnih slučajeva na opštu onesposobljenost. Na primer, u odnosu na obolele od terminalnih bolesti, psihijatrijski bolesnici uzimali su veoma mali udeo u ukupnim smrtnim slučajevima usled bolesti – svega oko 1%, ali su činili čak 11% svetskog tereta bolesti kada je u pitanju onesposobljenost za rad i samostalan život.
Tako je pred svet stavljena nova važna misija – smanjiti ekonomsko opterećenje zdravstvenim problemima.
Iako povećanje interesovanja za brigu o mentalnom zdravlju predstavlja napredak, sam pristup mentalnim problemima nije bio inovativan. Zbog ustaljenog i utvrđeno delotvornog pristupa u svim drugim granama medicine, biomedicinski model je prihvaćen i u psihijatriji. Mada, ostalo je nejasno zašto bi se pretpostavljalo da je ovakav pristup dobar i u slučaju duše koja ne funkcioniše po mehanicističkim principima.
Da bi se ovakve nedoumice razrešile, mentalni poremećaj je zapravo redefinisan i prihvaćen kao poremećaj mozga. Svim problemima koje danas smatramo mentalnim, u lečenju se pristupa kao da su moždani – kao da nužno postoji disbalans hormona, strukturne promene, fiziološki poremećaj koji uzrokuje da se osećamo i ponašamo na promenjen način. To se, naravno, uspešno rešava/maskira lekovima.
Postmodernizacija zdravlja
Statistika ukazuje na to da je opasnost oboljevanja od depresije veća između 3 do 10 puta za ljude koji su rođeni nakon 1960. godine nego što je bila za njihove pretke. Mnogi tvrde da savremeno doba obeležava “epidemija mentalnih poremećaja”.
Postoje tendencije da se za sve okrivi neoliberalni kapitalizam – dijagnoze zapravo maskiraju koren problema. On leži u slavljenju tržišta, konkurencije, individualizma i lične odgovornosti, kao i samounapređenja putem ličnog preduzetništva. Drugim rečima, svi ljudi koji koji ne uživaju u individualističkim vrednostima i nemaju kompetitivni duh, lošije se snalaze u jednom takvom sistemu i pogodni su kandidati za dijagnozu.
Sa druge strane, ljudi su danas značajno informisaniji o (mentalnom) zdravlju i bolestima, a i njihova osetljivost na probleme je istančanija nego što je to bilo nekad. Ukratko, veća je spremnost ljudi da formulišu problem na način na koji će on biti jasno prepoznat i u društvu i od strane stručnog lica.
Naravno, to ponekad ima i svoje negativne posledice. Romantizacija psihičkih poremećaja na društvenim mrežama i među mladima jedna je od njih. Ipak, čini se da je lakše izboriti se sa ovakvim, za sada srećom marginalnim problemom nego sa srednjovekovnom stigmatizacijom ili progonom ljudi sa psihičkim ili fizičkim poremećajima iz gradova.
Takođe, primećeno je da posle velikih finansijskih kriza, paradoksalno, kada ljudi prolaze kroz veliki stres, državni budžet posvećen mentalnom zdravlju i uslugama socijalne zaštite biva smanjen. Nije logično očekivati da se 11% svetskog tereta bolesti rešava sa 1% državnog budžeta namenjenog ukupnim zdravstvenim troškovima (što je slučaj u većini zemalja početkom XXI veka), osim ako se definicija zdravlja lagano ne kreće ka definiciji luksuza.
I šta ćemo sad? Holistički pristup zdravlju kao rešenje
Na kraju, kada se govori o potrebi za holističkim pristupom, ne misli se samo na pristup lekara, psihijatara ili psihologa i psihoterapeuta.
Celovit, odnosno holistički, pristup nalaže takođe i veću posvećenost društva destigmatizaciji, razumevanju i empatiji. Potreban je veći fokus na prevenciju i edukaciju, i oslobađanje straha od nepodobnosti jer tražimo pomoć odmah sada i ovde.
Kroz istoriju smatrali smo zdravlje kao milost bogova, pa jednog boga, pa odsustvo bolesti, pa fizičko, mentalno i socijalno blagostanje. Možda je krajnje vreme da počnemo da promišljamo zdravlje kao sklad duše i tela i oslobođenje od društvenih stigmi?
Ovaj tekst urađen je u saradnji sa Inviggo & Selfnest platformom.
