Svaki narod na svetu ima neku svoju jedinstvenu prazničnu tradiciju i običaje. Poreklo običaja je često religiozno ili spiritualno, a njihova uloga je očuvanje tradicije jednog naroda i zbližavanje pojedinaca koji učestvuju u tim običajima. Oni se razlikuju od zemlje do zemlje, mada postoje sličnosti između nekih kultura, koje su sada sve češće sa osnaživanjem globalizacije. Kako nam informacije postaju sve dostupnije, u sve većoj mogućnosti smo da upoznajemo različite tradicije proslave možda najšire rasprostranjenih praznika (u većinski hrišćanskim zemljama) – Božića i Nove godine.
Grčki božićni običaji
Kada biste u Grčkoj uoči ovih praznika bacili nar na pod – niko se ne bi ljutio na vas. Grci su oduvek luk i nar smatrali kao simbol prosperiteta za porodicu koji (navodno) donose sreću njihovim potomcima. Nakon novogodišnje službe razbijaju nar na vratima čestitajući Novu godinu.
U Grčkoj se retko gde kiti jelka, ali se zato često ukrašavaju brodovi. Nekada su se ukrašavali bojom i šarama, danas se to radi lampicama. Deca nose makete brodova kroz grad, gde pevaju i sviraju božićne pesme. Za ovu posebnu priliku Grci pripremaju slatki okrugli kolač koji se zove Vasilopita. Unutar kolača postoji skriveni novčić koji je znak da će osobu koja ga pronađe pratiti sreća tokom naredne godine.
Sličnost među običajima – slučajnost ili ne?
Prepoznajete li ovu pitu kao česnicu kod nas za Božić? Ako niste ništa znali o Vasilopiti i ovoj tradiciji, evo kratke priče.
Sveti Vasilije je bio arhiepiskop Cezareje, glavnog grada Kapadokije u IV veku. Jednog dana došao je lokalni carinik i naredio da se sakupe sve dragocenosti kojima domovi raspolažu. Zabrinuti meštani sve prikupljene predmete su predali Svetom Vasiliju u panici. Videvši zabrinuto lice arhiepiskopa, carinik je otišao ne uzevši ništa. Međutim, bilo je jako teško vratiti svakome njegove vrednosti, pa je Sveti Vasilije odlučio da se ispeče mnogo hlebova i da se u svaki stavi po jedan predmet. Hlebovi su deljeni svim domaćinstvima, a, na njihovo iznenađenje, svako je našao ono što mu i pripada.
Srpski pravoslavni hrišćani Božić slave 7. januara, kada se sprema česnica. Ona se lomi, a veruje se da će onaj ko dobije novčić koji se stavlja u česnicu pre pečenja, imati mnogo sreće do kraja godine.
Nešto severnije, u Norveškoj, ustaljena kultura je da se služi slatki sutlijaš svim gostima kao desert. U veliku činiju se stavi i jedan badem i kome se on zadesi, za njega se veruje da će se te godine venčati. Norvežani, iako ne toliko poznati u svetu po bogatoj tradiciji i kulturi koje se tiču religije, zapravo imaju niz običaja. O njima možete više čitati ovde.
Ono što se može primetiti je da svaka od ovih (a i nekih ostalih) kultura ima neki svoj recept, ali jedna stvar im je zajednička – svaka sadrži novčić ili neki drugi ‘sakriveni’ element kao simbol sreće.
Irski zaštitnik znak i u božićnoj tradiciji
U Irskoj postoji tradicija da se pita sa mesom i flaša piva ostavljaju ispred vrata kao užina namenjena Deda Mrazu. Vesele i energične proslave su tipičan, a i važan deo irske kulture.
Kultura paba u Irskoj je deo svakodnevnog života, pa prodire i u božićnu kulturu. Pabovi su mesta na kojima se prijatelji i porodice susreću i druže u svako doba godine. Najpopularnije pivo koje se ostavlja Deda Mrazu je možda i generalno najpopularnije irsko pivo Ginis (Guinness), i donosi im oko 2 miliona evra prihoda svake godine. Proizvodnja ovog piva započela je 1759. godine u Dablinu u St. Džejms’ Gejt (James’ Gate) pivari, čiji je vlasnik bio Artur Ginis (Arthur Guinness), po kome je ovo tamno, slatkasto i suvo pivo dobilo ime. Otuda se ono ostavlja i Deda Mrazu, kao znak raspoznavanja države u koju je stigao.
Nemačka Weihnachtsmarkt kultura
U Nemačkoj se veruje da će Sveti Nikola ostaviti poklone u čizmi koja se ostavlja ispred kuće veče uoči Božića. Legenda kaže, da onaj ko nije bio dobar te godine neće dobiti poklon nego tri grančice u čizmi.
Što se tiče kićenja same jelke, Nemci bi se možda mogli i nazvati utemeljiteljima modernog načina kićenja. Predanje kaže da je jedan Nemac, duvač stakla, bio toliko siromašan da nije imao čime da okiti jelku i obraduje decu, te se dosetio da staklene kugle oboji i njima okiti drvo. Pored toga, prva veštačka jelka napravljena je u Nemačkoj 1880. godine kako bi se sačuvale prirodne jelke (kako tada uticaj plastike na životnu sredinu, a i praktično sve ostalo, još uvek nije bio istražen). Prve lampice zasijale su 1882. godine i delo su Edvarda Džonsona, pomoćnika Tomasa Edisona.
U celoj Nemačkoj proslava Božića je svečana i raskošna. Svaki veći grad organizuje vašar, ili originalno – Weihnachtsmarkt (nem. – božićna pijaca), takmičeći se ko će privući više turista.
U prestonici postoji nekoliko poznatih lokacija, poput Aleksander placa (Alexanderplatz) i zamak Šarlotenburg (Charlottenburg) koji nas bajkovitim dekoracijama čine da bar na trenutak zaboravimo na svakodnevicu, i umesto toga kupimo kuvano vino sa nekim slatkim pecivom čiji miris nam je malo pre toga zagolicao nozdrve i sada smo se, ne znamo ni sami kako, našli ispred štanda gde se ova peciva prodaju.
Nezaobilazan je i Drezden, grad koji još nazivaju i Firenca na Elbi. Njegov Štricelmarkt (Striezelmarkt) najstariji je praznični vašar u Nemačkoj, a ime je dobio po božićnom kolaču ’Štricelu’ koji bi se mogao uporediti sa našim pletenicama, a pravi se od maka. Iako mnogo manji od Berlina, ovaj gradi broji čak 12 Božićnih vašara.
Drezden ima i dugu tradiciju pravljenja kolača „štolen” (Christstollen) sa suvim grožđem. Prvi put „štolen” se pominje oko 1400. godine kao kolač za proslave napravljen od brašna, ovsa i vode, u skladu sa crkvenim običajem.
Božićni običaji Zapada
Iako ih većinu već znamo, kako je ovaj deo sveta upravo onaj koji je u svakom kontekstu, – pa i u kulturološkom – najdominantiji, nabrajamo neke elemente za koje možda ipak niste znali ili vam barem priča iza njih nije bila poznata.
Glavna uloga svih Hallmark božićnih filmova
Sigurno ste čuli za imelu, bar iz novogodišnjih i božićnih filmova koje najviše gledamo tokom praznika (čitaj: stereotipične filmove, najčešće u produkciji Hallmark, koje možemo gledati dok usput spremamo božićnu trpezu i nećemo ništa propustiti).
Imela je zimzelena biljka koja donosi plodove i tokom zime, pa su Kelti i narod iz skandinavskih zemalja oduvek verovali u njene moći. Veruje se da ova biljka donosi dobro zdravlje i sreću, ali i da spaja dvoje zaljubljenih.
Iako njena simbolika potiče iz keltske i nordijske kulture, danas je najviše zastupljena u mnogim zemljama zapadne Evrope, a pogotovo u Sjedinjenim državama. Na ovim prostorima, simbolika imele dolazi do izražaja tako što je običaj da se ona zakači iznad vrata i da se oni koji se (slučajno) zateknu ispod nje –poljube (a u filmovima to uvek moraju biti srodne duše, naravno).
Londonska božićna trpeza uz meso sa Smitfilda
Za mnoge Britance aukcija mesa na londonskom Smitfild marketu (Smithfield meat auction) predstavlja pravi božićni doživljaj. U jutro 24. decembra, najveća je prodaja kobasica i ćurki, koje u Engleskoj tradicionalno završavaju na božićnoj trpezi. Neposredno uoči kraja godine, mesari žele da isprazne svoje magacine i prodaju i poslednji odrezak.
Irvasi kao nepresušan izvor inspiracije za tipičnu američku dekoraciju
Rudolf, Dašer, Danser, Pranser, Komet, Kupid, Doner, Blizten i Viksen – najpoznatiji su Deda Mrazovi irvasi. Na čelu je naravno Rudolf, koji svojim crvenim nosićem osvetljava put. Iako takođe potiču iz nordijske tradicije, oni u američkoj božićnoj dekoraciji ne mogu da se izostave. U zemlji neograničenih mogućnosti vole malo više kiča i šljokica, pa su njihove božićne dekoracije svojevrsna turistička atrakcija.
Deda Mraz kroz istoriju
Može se reći da je Sveti Nikola daleki predak današnjeg Deda Mraza. Već samom svojom pojavom je donosio utehu, mir i dobru volju među ljude, a skroman kakav je bio, novac nije davao ljudima u ruke, već im je stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu. Posebno je bio naklonjen deci. U XVI veku, reformacija Martina Lutera nije promenila samo hrišćansku religiju nego i lik onoga koji donosi poklone.
Naime, kako protestanti ne slave svece, bila im je potrebna nova božićna tradicija, a lik Svetog Nikole postepeno je zamenio „Father Christmas” – Otac Božić (Božić Bata).
Sant Niklaus (nemački), Saint Nicholas (engleski), Sinterklaas (holandski) i ostale varijacije imena Svetog Nikole vremenom su sjedinjene i stvoren je Santa Claus (Deda Mraz) čije ime je američka štampa prvi put upotrebila 1773. godine.
Tomas Nast, koji je radio za njujorški nedeljnik Harper’s Weekly 1860. godine je prvi put obukao Deda Mraza u crveni kostim, oivičen belim krznom i sa širokim kožnim kaišem. Sledećih trideset godina, Nastove ilustracije su ocrtale svaki deo legende o Deda Mrazu.
Što se tiče prvih novogodišnjih čestitki sa likom Deda Mraza kakvog se mi sećamo, nastale su po ideji američkog umetnika Luisa Pranga 1886. Godine. Deda Mraz dobija novi izgled reklamnom kampanjom Coca-Cole. Hadon Sandbalm ga je tada „oživeo”, pa je lik Deda Mraza kroz ove reklame postao najpoznatiji lik na celom svetu. Da je ova kompanija bila toliko važna u stvaranju savremenog lika Deda Mraza možda zvuči čudno, kada pogledamo čime se ona bavi, ali razmislite – čijih božićnih reklama se najčešće setite, i iz čjih reklama vam najčešće u glavi ostanu pesme?
.
Čemu nas zapravo uče božićni običaji?
Period novogodišnjih i božićnih praznika je vreme koje je ispunjeno običajima, a koji su predviđeni za spokojno i veselo okupljanje porodice. Pored toga, cilj ovakvih praznika (ako uzmemo u obzir njihovo religijsko poreklo) je da delimo sa drugima, mislimo na druge, ali i na sebe – kako možemo postati bolji ljudi u sledećoj godini.
Saznanja da ipak postoje i ljudi koji su sami ili udaljeni od svojih najbližih, pa im ovaj period dođe kao najdepresivniji deo godine, svakako jesu potresna, pa upravo zbog toga treba da obratimo pažnju i na te osobe u periodu Božića i Nove godine.
Bez obzira na to koliko svi volimo ukrašavanje, razmenu poklona i novogodišnju euforiju, možda bismo svi mogli biti malo više kao Grinč. Ne u smislu da mrzimo praznike. Onda znači da niste razumeli film i poruku koju nosi. Grinč je lekcija. On nam poručuje da sačuvamo praznike od pretvaranja u tržišnu sezonu i materijalnu neumerenost. Umesto toga, cilj je da se usredsredimo na radost, ljubav, smeh, posvećenost i vreme sa porodicom i dragim ljudima.
