Kada sagledamo svoj život unazad, koliko smo zadovoljni onim što jesmo i onim što imamo? Gde bismo želeli da budemo u ovom trenutku? Da li živimo po svojim merilima, vrednostima i kriterijumima? Ili možda verujemo da možemo i zaslužujemo da damo svetu nešto više? Kada se naša realnost poklapa sa onim čemu težimo ili osećamo da smo na putu to da dostignemo, onda možemo biti istinski srećni.
Ono što nas često sputava da ostvarimo svoje kapacitete jeste ušuškanost u sigurno i poznato. To je mesto gde nema iznenađenja, bilo da su u pitanju prijatne ili manje prijatne stvari. Sve što se dešava je poznato i predvidivo. Zašto onda uopšte menjati bilo šta? Glavni razlog je ako osećamo da možemo više od toga.
Sigurna zona i njeno (ne)napuštanje
Pa onda, šta nas sprečava da preuzmemo korake ka promenama? Strah. Strah od izlaska iz sigurne zone koja nam je poznata i u gde znamo šta možemo da očekujemo. Čak i ako nismo potpuno zadovoljni, ostajanje na tom mestu nekada deluje prihvatljivije od preuzimanja rizika.
Da bismo preuzeli bilo kakvu akciju u prevazilaženju straha, potrebno je prvo osvestiti svoje potrebe, želje i limite koje nas koče ka ostvarivanju toga. Hajde da zamislimo da imamo čaroban štapić koji će sve što poželimo učiniti mogućim i ostvarivim. Jedino što se od nas traži jeste da preduzmemo akciju, sled potrebnih koraka ka onome što želimo, a uspeh je zagarantovan. Maštajte i zamišljajte kako ostvarujete ono o čemu sanjate i pratite kako se osećate.
Sada pokušajmo da se vratimo u našu stvarnost, u sadašnji trenutak. Ono što nas u realnosti sprečava da uradimo ono o čemu smo do malopre maštali, često su naši strahovi. A kada se osmelimo i krenemo napred, obično shvatimo da ništa nije toliko strašno i vredno toga da odustanemo od pokušaja.
Šta je to strah?
Sve one strahove koji se javljaju kada nismo u realnoj opasnosti možemo smatrati nefunkcionalnim. Oni u svom intenzivnom obliku mogu da naruše psihičko stanje i značajno ometaju kvalitet života. Kriterijumi po kojima možemo razlikovati normalan od nefunkcionalnog straha odnose se na intenzitet, trajanje i kontekst (primerenost ili neprimerenost okolnostima, tačnije stepenu opasnosti tih okolnosti) i efekte na svakodnevno ponašanje i funkcionisanje. Ukoliko strah nije posledica objektivne spoljašnje opasnosti i ako nas ometa u svakodnevnom funkcionisanju, potrebno je da se suočimo sa njim. Nekada to možemo sami, ali nekada je neophodno potražiti stručno mišljenje i pomoć.
Svaki uvid i suočavanje sa strahovima često nije prijatno iskustvo, ali nam otvara jedna vrata iza kojih postoje brojne mogućnosti. Taj put pun je izazova i uzbuđenja, uspona i padova, ali samo takav iskorak nam može omogućiti da budemo potpuno autentični i živimo život po svojim merilima. Samo koračanje izvan granice sigurnog i prijatnog donosi rast, razvoj i nova dragocena iskustva.
