Sreća je stvar izbora. Samo dobre vibracije. Ko zna zašto je to dobro. Ne brini, samo budi srećan. – ovo su rečenice koje su primer lažnog optimizma, pogrešno se vode kao pozitivna psihologija.
U svetu društvenih mreža, nešto što često možemo da zapazimo su postovi na temu posedovanja pozitivnog stava u životu, ili #goodvibesonly heštegove. Pored očigledne činjenice da život često treba sagledati sa pozitivnije strane, treba se zapitati da li je ovo zaista izvodljivo u svakom segmentu života i u svakom momentu?
Šta je neproduktivna pozitivnost?
Neproduktivna pozitivnost, ili lažni optimizam, predstavlja preteranu i neefikasnu generalizaciju optimističnog stava u svim situacijama. To u praksi znači da osoba kao takva sebe predstavlja pozitivnom bez obzira na okolnosti. Ona se trudi da ohrabri ljude da uvek vide pozitivnu stranu svega, bez pridavanja značaja postojanju negativnog. Ovakva vrsta pozitivnosti ima za cilj da motiviše, dok u realnosti navodi na izbegavanje neprijatnih emocija. Osećanje sreće kao jedine emocije jednostavno nije održivo u stvarnom životu.
Kada nekome savetujemo da razmišlja pozitivnije, taj savet verovatno dajemo iz dobrih namera. Želimo da bude srećniji, šta je tu loše? Koliko god imali dobre namere da učinimo da se neko oseća bolje, ovakav način pomaganja može biti izuzetno neproduktivan.
Lažna i neutemeljena pozitivnost ponekad zvuči kao lepši način da vas neko zamoli da ućutite i da vam ukaže na to ga ne interesuju vaši problemi. Ukoliko osoba dođe sa željom da vam se poveri, time što ćete joj reći da ne brine i da samo razmišlja pozitivno može svakako da učini više lošeg nego dobrog. Na primer, vrlo verovatno ćete je navesti da se oseća posramljeno, nenormalno, izopšteno ili usamljeno. Pored toga što ima problem, osećaće se i krivom zato što umesto sreće bira da je muči problem, kao i da je zaslužila da joj se dešava nešto loše, s obzirom na to da se sve dešava s razlogom.
Razlika između zdravog i lažnog optimizma
Optimizam je stanje uma do kog se dolazi vremenom i za većinu ljudi predstavlja kontinuirani rad na sebi. Razvija se kao i svaka veština i zahteva mnogo truda kako bi se našla pozitivna tačka gledišta u teškim situacijama. Optimistična osoba prihvata sve vrste emocija i radi na tome da ih razume i izbori se sa njima. Ne pretvara se da te emocije ne postoje. Zdravi optimizam će se ponekad sastojati iz snažnih pozitivnih emocija, ali će se u većini slučajeva raditi o suptilnim pozitivnim emocijama kao što su empatija, radoznalost, velikodušnost, zadovoljstvo i vera u ljude. On nije 100% pozitivan.
Kako se tradicionalna psihologija u početku bavila samo patološkim stanjima, njihovim istraživanjem i izlečenjem, postojala je potreba za nastankom nove grane psihologije koja će se baviti optimizmom i zadovoljstvom kao važnim faktorima za normalan razvoj pojedinca. Tako je 1998. godine nastao relativno novi pravac u psihologiji – pozitivna psihologija. Ona ne nastoji da zameni tradicionalnu psihologiju, već samo da je dopuni. Njen tvorac Martin Seligmen kaže da bi se pozitivna psihologija trebala baviti ljudskim snagama podjednako kao i slabostima, kao i da bi ona trebala da se usmerava na razvoj tih snaga u jednakoj meri kao i na popravljanje štete. Ona ni u kom momentu ne negira postojanje negativnih osećanja, niti smatra da svet treba da se gleda kroz ružičaste naočare, već nastoji da istraži drugu stranu čoveka, onu koja prvobitno nije mnogo pomenuta u tradicionalnoj psihologiji.
Neproduktivna pozitivnost već na prvi pogled deluje previše jednostavno i lako ostvarivo u bilo kom trenutku. Ona se drži stava fake it till you make it. Ona je često propraćena veselim-bez-obzira-na-sve raspoloženjem bez ijedne brige na svetu. Ljudi vode teške životne borbe kao što su različite bolesti, nasilje, mentalni poremećaji, a u tim trenucima ih nije moguće posuti magičnim prahom pozitivnosti i učiniti da njihovi problemi nestanu. Uklanjanjem negativnog iz života ne bismo mogli da prepoznamo pozitivno. Negativno nam pomaže da izgradimo otpornost i jačamo karakter.
Kako neproduktivnu pozitivnost pretvoriti u zdravi optimizam?
Prvi korak je saslušati osobu koja nam se poverava, a zatim ponuditi emocionalnu podršku u vidu empatije i ohrabrenja umesto brzog rešenja. Iako je prirodno da kada nam neko dođe sa problemom, da mu mi damo instant rešenje, to često nije korisno na duge staze. Razlog je taj što ne možemo u potpunosti razumeti nečiju situaciju dok i sami ne prođemo kroz nju, te je bitno naglasiti da ne postoji samo jedan univerzalan i ispravan način da se izađe na kraj sa određenim problemom.
Drugi korak je prihvatiti i uvažiti sve vrste emocija, dok se i dalje pokušavamo fokusirati na pozitivno, ukoliko ono u datoj situaciji postoji. To znači da naglašavanjem pozitivnih misli svesno biramo da preusmerimo pažnju sa (negativnih) emocija koje nam nisu korisne u tom trenutku.
Samo dva koraka možda deluju jednostavno na prvi pogled, ali u 90% slučajeva daju rezultat tako što doprinose osećaju da su naše emocije uvažene, kao i tome da se osećamo povezano sa drugima.
Istraživanje vezano za potiskivanje emocija
Ponekad kada želimo da potisnemo neku misao, tada najviše razmišljamo o njoj.
Kako bi istražio ovaj koncept, psiholog po imenu Danijel Vegner je još 1987. godine izvršio eksperiment sa belim medvedom.
U ovom eksperimentu, prvoj grupi ispitanika je rečeno da razmišljaju naglas tokom 5 minuta i da za to vreme ne razmišljaju o belom medvedu. Svaki put kad bi na njega pomislili, trebali bi da zazvone zvonom. U ovoj fazi eksperimenta Vegner je zaključio da su ispitanici mislili na belog medveda više od jedanput u minuti, iako im je izričito rečeno da to ne rade.
Nakon prvih 5 minuta, Vegner je rekao drugoj grupi ispitanika da takođe razmišlja naglas, ali ovaj put da razmišlja o belom medvedu i takođe da zazvoni zvonom svaki put kada se to desi.
Rezultat ovog eksperimenta je taj da je prva grupa, kojoj je rečeno da ne misli na belog medveda, više mislila na njega nego druga grupa, kojoj je bilo rečeno od početka da misli na njega.
Vegnerov eksperiment je pokazao da što više pokušavamo da suzbijemo neku misao, više o njoj razmišljamo. Istraživači sa Harvarda su daljim ispitivanjima doneli zaključak da potiskivanje misli može da utiče nepogodno na mentalno zdravlje, posebno na razvoj anksioznih i depresivnih poremećaja, zloupotrebu supstanci, samopovređivanje i prejedanje. Takođe, može doći i do pregorevanja, usled pritiska konstantnog stresa koji je izazvan svakodnevnim potiskivanjem.
Biti zdravo i funkcionalno ljudsko biće podrazumeva zdrav odnos kako prema sebi, tako i prema drugima. Ukoliko ste vi ti koji širite neproduktivnu pozitivnost, vreme je da razmislite da li vaši postupci utiču loše na druge, koliko god imali dobre namere. Ako ipak neko takvim ponašanjem utiče na vas, najbolje je da jasno postavite granice.
